ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 7

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Свети Макарије Велики
О нашем васкрсењу

1. У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вјери, сакривена су обећања, и слава, и посједовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извјесну повреду или понижење. И тада се показује да одјећа има љепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско“ (ДА 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19). И опет: „У свијету ћете имати невољу“ (Јн. 16, 33). Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избјећи замке и мреже сласти, олује свијета, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се о небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомјерне невоље, и у исто вријеме показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тијела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима“ (II Кор. 5, 1).

2. Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да вјерује да се она стиче овдје. Јер, ако се разори наша кућа тијела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо“ (II Кор. 5, 3), тј. не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати вјерна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тијела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова — с и л а Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тијела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Дан васкрсења и прославити кућу тијела, као што Апостол каже: „Онај који је подигао Христа из мртвих, оживеће и смртна тјелеса наша Духом Својим који живи у нама“ (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем“ (II Кор. 4, 11). И још: „Да живот, вели, прождере оно што је смртно“ (II Кор. 5, 4).

3. Подвизавајмо се, дакле, вјером и добродетељним животом овдје, да бисмо стекли ону одјећу, да се не бисмо ми, обучени у тијело, онда голи нашли, јер иначе неће бити тада ничега што ће у онај Дан прославити тијело наше. Јер, сваки, уколико се вјером и марљивошћу удостоји да постане заједничар Духа Светога, утолико ће се и тијело његово прославити у онај Дан. Оно што је сада душа сабрала унутра у себе, тада ће се открити и показати ван тијела. Као што дрвета послије зиме, када их изнутра загрије невидљива моћ сунца и вјетрова, израстају и производе из себе као одјећу — лишће, цвјетове, плодове, а тако исто у то вријеме из љедара земље ниче пољско цвијеће, и њима се покрива и облачи земља, и трава као љиљани, за које Господ рече: „Ни Соломон у слави својој не обуче се као један од њих“ (Мт. 6, 29).

4. Тако је за све богољубиве душе, тј. за праве хришћане, први месец — Ксантик, звани Април, који је дан Васкрсења, у који се силом Сунца Правде изводи изнутра слава Духа Светога, што покрива и заодијева тијела светих, она слава коју су имали унутра у душама сакривену. Јер, што душа сада има у себи, тада ће се то испољити на тијелу. Овај је мјесец, велим, први међу мјесецима годишњим. Он доноси радост свој твари. Он, раскрављујући земљу, облачи гола дрвета. Он доноси радост свима животињама. Он показује веселост свима. Он је за хришћане први мјесец Ксантик, тј. вријеме васкрсења, у које ће се тела њихова прославити неисказаном свјетлошћу, која је још од сада у њима скривена, тј. силом Духа, који ће им тада бити одјећа, храна, пиће, весеље, радост, мир, украс, живот вјечни. Јер, ће тада за њих Дух Божанства, Кога су се још од сад удостојили примити, постати цјелокупном љепотом свјетлости и небеске красоте. . .

5. Блажени Мојсије славом Духа, која је покривала лице његово, у које нико од људи није могао да гледа, показао нам је примјер како ће се при васкрсењу праведних прославити тијела светих оном славом коју се још сада удостојавају душе светих и вјерних имати унутра у себи, у унутарњем човјеку. Јер је речено: „Ми који откривеним лицем (тј. унутарњим човјеком) гледамо славу Господа и, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу“ (II Кор. 3, 18). Исто тако речено је за Мојсија: „Четрдесет дана и четрдесет ноћи хљеба не једе и воде не пи“(11 Мојс. 34, 28). Немогуће би било тјелесној природи да толико живи без хљеба, да се није хранила духовном храном, а овом храном још се сада душе светих невидљиво хране од Духа. . .

6. Треба, дакле, сваки од нас да се подвизава, да се труди, да упражњава све врлине, да вјерује и моли Господа да му унутарњи човјек још сад постане учесник те славе, и да душа постане заједничар Духа, да бисмо, очистивши себе од мрље порока, и при васкрсењу имали у шта обући своја тијела нага, да бисмо чиме имали покрити срамоту њихову, да бисмо их имали чиме оживотворити и на вјекове упокојити у Царству небеском, јер ће, као што вели св. Писмо, Христос сићи са неба и васкрснути сва племена Адамова, све од века уснуле, и раздијелиће их на два дијела, и оне који имају Његов знак (тј. печат Духа), назвавши их Својима, поставиће с десне стране Себе. Јер, вели, „овце Моје слушају глас Мој“ (Јн. 10 27) и „знам Своје и Моје мене знају“ (Јн. 14). И тада ће се њихова тијела за добра дјела обући божанском славом, и биће испуњени славом Духа, коју су још овдје имали у душама. И тако ћемо, прослављени божанском светошћу и узнесени на небеса на сусрет Господу, као што је писано „свагда с Господом бити“ (И Сол. 4, 17), царујући с Њим у бескрајне вјекове вјекова.

7. А да ли ће при васкрсењу васкрснути сви дијелови тијела? Богу је све лако, тако је и обећао. Но, људској немоћи и разуму ово изгледа као немогуће. Јер, као што је Бог, узевши прах и земљу, начинио природу тијела као неку другу природу, несличну земљи, и начинио много врста твари, као што су — коса, кожа, кости и жиле, и као год што игла, бачена у огањ, мијења боју и претвара се у огањ, али се природа гвожђа не уништава, него остаје, тако ће и при васкрсењу тијела васкрснути, и „длака неће пропасти“, као што је писано (Лк. 21, 18), и све ће постати свјетлозрачно, све ће се у свјетлост и огањ погрузити и претворити, али не растворити се, као што неки говоре, и постати огањ, тако да не остане пређашња природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле — Павле, и Филип — Филип; сваки, испунивши се Духом, остаје у својој сопственој природи и суштини. А ако речеш да се природа растворила, онда више нема Петра или Павла, већ у свему и свуда Бог, и нити они који одлазе у геену осјећају казну, нити они који одлазе у Царство осјећају доброчинство.

8. Замисли башту која има разноврсна родна дрвета — ту су крушка, јабука и виноград са родом и лишћем. Но, деси се да се и башта и сва дрвета и лишће претворе и промијене у другу природу, и све пређашње постане свјетлозрачно. Тако ће се и људи измијенити при васкрсењу и сви ће чланови тијела њиховог постати свети и свјетлозрачни. Зато људи Божији треба да припреме себе за борбу и подвиг. Као што храбар младић на ударце који му се наносе одговара ударцима и издржава борбу, тако и хришћани треба да подносе невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, подносећи ударце, побјеђивали трпљењем. Гдје је Дух Свети, тамо као сјенка прати гоњење и борба. Видиш како су Пророци, мада је у њима дејствовао Дух, увијек били гоњени од својих сународника. Видиш како је Господ, који је Пут и Истина, био гоњен не од другог народа, него од својих, од свога сопственот племена Израиљевог био гоњен и распет. Исто тако и Апостоли, јер је од времена крста Дух Утјешитељ прешао и уселио се у хришћане.. .

9. Као што многи свјетилници, напуњени једним уљем, не дају често исту свјетлост, тако и дарови по различитим добрим дјелима имају различно свијетљење благога Духа. Или, као што у граду у коме живе многи становници, који употребљавају један исти хљеб и једну исту воду, једни су — мужеви, други одојчад, једни — дјеца, а други — старци, и међу њима је велика разлика и несличност.. . тако размишљај да ће и, при васкрсењу мртвих, они који васкрсну, различитом славом бити прослављени и означени по вриједности добрих дјела, по заједници Духа Божјег, који је још овде обитавао у њима. То значе речи Апостолове „звијезда се од звијезде разликује у слави“.

10. Свака душа која се овдје ревношћу и вјером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском свјетлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тијело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса (И Сол. 4, 17), и удостојено да постане слично тијелу славе Његове, имаће вјечно и сунаследно са Христом Царство. . .

11. Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тијело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало свјетскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио - авај мени! - и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тијело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом.

Св. Николај Жички
ЗНАК КРСТА

Симбол хришћанске вере је вазда био и биће Крст, јер је он знак нашег спасења у Господу Исусу Христу, који је на земљу дошао да за нас страда и био распет на Крсту. Када желимо да нешто посветимо Исусу Христу, користимо Крсни знак. Зато Крст налазимо на црквама, на Светоме Јеванђељу, на барјацима, на гробовима преминулих. Када спојимо три прста десне руке, то је као да исповедамо: Верујем у Бога, једнога у Тројици; у Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа; не у једно лице, већ у три, не у тројицу Богоеа, него у Једнога. Савијањем остала два прста десне руке према длану исповедамо: Верујем да је Спаситељ наш, Исус Христос, који је у исто ереме Бог истинити и Човек истинити, дакле Богачовек, дошао на земљу ради нашег спасења.

Када приликом осењивања знаком Крста изговарамо речи: Уиме Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин, ми на јасан начин иказујемо да припадамо само Господу Богу и да служимо Њему јединоме. Бог је увек близу нас, јер је Он свеприсутан. Он нас увек види, јер Он види све. За време молитве, међутим, ми смо нарочито блиски Богу: стојимо пред Њим, обраћамо Му се, а Он нас слуша. Због тога се у молитви чешће осењујемо знаком Крста, нарочито пре и после сваке молитве.

Крстимо се и када улазимо у храм, када се прилижавамо светињи, при целивању иконе, као и много пута за време црквених обреда.

Крстимо се ујутру, да бисмо добили Божји благослов за тај дан, увече, да бисмо од Њега измолили заштиту за ноћ, у свим важним тренуцима у животу: када смо у опасности, у жалости, у радости, пре него започнемо било какав посао, да би на добро испало, пре јела, да би било од Бога благословено и да бисмо Му захвалили. Када се крстимо знаком Крста, не смемо то никада чинити ужурбано и нехајно. Онима који се прекрсте на брзину, не размишљајући, који механички само махну руком по прсима Свети Јован Златоусти поручује: Демони ликују кад виде то безумно махање. С друге стране, знак Крста учињен правилно, са вером и страхопоштовањем, одагнава демоне, стишава грешне страсти, привлачи Божју благодат и даје нам снагу да чинимо добра дела. Не смемо сеникада стидети крсног знака, да се не би Христос постидео нас. Искуство Хришћана свих времена, а нарочито оних у првим вековима, говори нам да у рукама имамо снажно оружје у облику Крсног знака.

Жалосно је, стога, што тај знак не користимо баш много у овим нашим временима. Никада до сад нису деца Божја била суочена са толико бројним и незајажљивим непријатељима. Они прете са свих страна, не само мачем и огњем, већ лажним философијама, гордошћу интелекта, верском незаинтересованошћу, материјализмом, комотитетом. Теже је нама данас борити се читавог живота против оваквих непријатеља, него што је било старим Хришћанима задобити славу великомученика за неколико тренутака борбе у амфитеатру. Ако је првим Хришћанима, ученим од стране апостола и њихових непосредних наследника, често осењивање знаком Крста било неопходно, зар није и нама, још у већој мери? Осењујмо се што чешће знаком Крста, као што су то чинили наши очеви у вери.

Св. Николај Жички ЗНАК КРСТА

Св. Николај Жички
ЗНАК КРСТА