Krka časopis br. 6

ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA" br. 8

SADRŽAJ:

Isus Hristos - savršeni Prvosveštenik; Sveti Simeon novi Bogoslov; Slavsko žito –koljivo; Novi manastir u Eparhiji Dalmatinskoj; Sabrana djela Episkopa dalmatinsko-istarskog Nikodima (Milaša); Prikaz; Vodopad Manojlovac; Bitka kod Zečeva i pogibija Vuka Mandušića, Matura prve generacije svršenih bogoslova obnovljene Krčke bogoslovije; Hodočasnici iz Slovenije; Provaljena vrata na pokrovskoj crkvi u Kninu; Vijesti iz Eparhije

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA:

SVETOTAJINSKO SVEŠTENSTVO U NOVOM ZAVJETU

ISUS HRISTOS – SAVRŠENI PRVOSVEŠTENIK

Prof. Hristos Vulgaris

Po Božijem Domostroju spasenja, starozavetno svetotajinsko sveštenstvo je imalo ograničene mogućnosti, valjanost i trajanje, jer je posrednik toga Zavjeta bio čovek - Mojsej. Stoga, u drugom i poslednjem periodu istorije spasenja ljudskog roda, Mojsija je zamenio jedan posrednik između Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus (1. Tim. 2, 5; Jevr. 8, 6; 9, 15; 12, 24), tj. ovaploćeni Sin i Logos Božiji, kroz Koga je On vaspostavio novi i bolji Zavjet sa vascelim ljudskim rodom (Jevr. 7, 22; 8, 6-8; 9, 15; 13, 20; Mt. 26, 28; 2. Kor. 3, 6). To znači da prvenstvo drugog Zavjeta zavisi od sile njegovog posrednika – božanske i čovečanske Ličnosti Gospoda Isusa Hrista – u Kome su edž officio sjedinjena sva božanska sila, vlast i sve ostale službe, potrebne za Njegovo iskupiteljsko delo.

U Novom Zavjetu se često spominje da je Isus Hristos Svoje delo na zemlji savršio iz potpune poslušnosti Očevoj volji. Otac poslavši Sina svoga u obličju tijela grjehovnoga i zbog grijehova, osudi grijeh u tijelu (Rim. 8, 3). Novozavjetno učenje o ovome se može sažeti u dve osnovne tačke. Prvo, smisao i cilj ovaploćenja večnog Sina, bio je da ukine demonsku silu Svojim delovanjem na zemlji, naročito kroz Svoje stradanje i smrt, kojima je celome ljudskom rodu doneo oproštenje grehova. Zbog toga se u Jevanđeljima Isus prikazuje kako odlučno odlazi u Jerusalim da bi postradao i umro. Drugo, Hristova smrt ima iskupiteljski smisao, budući da se On žrtvovao radi spasenja vascelog ljudskog roda. To objašnjava činjenicu zašto novozavjetni autori koriste izraze slične žrtvenim kultovima u Starom Zavjetu. Sam Isus Hristos je Svoju smrt opisao kao otkup za mnoge. Tako, Svojim stradanjem, Hristos se pokazao prvosveštenikom par edžcellence, čime je označio kraj starozavetne uloge prvosveštenika i žrtvoprinošenja. O tome se detaljno govori u Poslanici Jevrejima, gde apostol Pavle upoređuje starozavjetno sveštenstvo i žrtvoprinošenje sa Hristovim sveštenstvom i Njegovom žrtvom, naglašavajući da je Hristos veći od Svojih prethodnika. Na taj način, Hristos je uveo novi i bolji savez Boga sa vascelim ljudskim rodom, čime je doneo oproštenje grehova do kraja veka (Jevr. 2, 8-18; 4, 14; 10, 18), nasuprot levitskom sveštenstvu i žrtvoprinošenju, koje nikada ne mogu uništiti grijehe (Jevr. 10, 11; 9, 9). Starozavetne žrtve su prinošene samo da svake godine podsjećaju na grijehe. Jer nije moguće da krv junaca i jaraca spere grijehe. (Jevr. 10, 3-4). Dok krv jaraca i junaca i pepeo od junice, kojom kad se krope nečisti osvećuje ih da budu tjelesno čisti (Jevr. 9, 13), dotle krv Hristova očisti savjest vašu od mrtvih djela, da bi služili Bogu živome i istinitome (Jevr. 9, 14).

Poslanica Jevrejima osvetljava tri osnovna aspekta Hristovog sveštenstva, koji se samo nagoveštavaju u ostalim knjigama Novoga Zavjeta. Prvi aspekt se odnosi na vreme u koje je Hristos postavljen da služi. O tome su veoma bitne reči izrečene u Poslanici Jevrejima 5, 1-6, a o istome, samo u širem kontekstu, se govori u istoj poslanici 4, 14-5, 10. Tako, apostol Pavle u Poslanici Jevrejima 5, 1-3, govori kako je zadatak ljudi, koji se postavljaju za prvosveštenike, da prinose darove i žrtve Bogu, kako za otpuštenje grehova svih ljudi, tako i za svoje grehe (Jevr. 8, 3-4). Kako bi njihova reč bila što delotvornija, ljudi prvosveštenici, moraju biti prizvani od Boga. To znači da oni ne mogu sami od sebe postati prvosveštenici, već to mora učiniti Sam Bog (Jevr. 5, 4). Drugim rečima, prvosveštenici ne mogu posedovati prvosveštenstvo, već samo zavisiti od Boga, Koji je jedini izvor stvarnog prvosvešteničkog služenja, koje On daruje odabranima. Sa druge strane, pošto Bog prima darove i žrtve, koje prinose ljudi prvosveštenici, samo On može darovati spasenje onima za koje se darovi i žrtve prinose. O tome najbolje svedoči Aronovo sveštenstvo.

Isti princip se odnosi i na Hrista, Koji ne dade sam sebi slavu da bude prvosveštenik, nego Onaj koji mu reče: Sin moj jesi ti, ja te danas rodih. Kao što i na drugom mjestu veli: Ti si Sveštenik vavijek po činu Melhisedekovu (Jevr. 5, 5-6). Oni koji se bave proučavanjem Svetoga Pisma imaju dosta teškoća sa aoristom glagola, za koji veruju da znači biti proslavljen. Tako, jedan broj tumača zastupa mišljenje da je Bog imenovao Sina prvosveštenikom po Njegovom proslavljenju, što je u skladu sa Jn. 8, 54 (Otac je moj onaj koji me proslavlja). Takođe, oni smatraju da se Ps. 2, 7 i Ps. 109, 4 odnosi na Hristovo proslavljenje. Takvo tumačenje je, pak, potpuno strano ovome kontekstu. Ako je Hristos postavljen prvosveštenikom po Svom proslavljenju, onda On nije bio prvosveštenik tokom Svog zemaljskog delanja, a pogotovu ne tokom Njegovog stradanja i smrti, što takođe znači da Njegov boravak i rad na zemlji nisu bili iskupiteljski. Ovo mišljenje je potpuno strano ne samo sadržaju Poslanice Jevrejima, već i celom Novom Zavjetu.

Pored toga, Ps. 2, 7 se ponavlja i u Jevr. 1, 5 i 2. Car. 7, 14, i svi ovi stihovi jasno govore o večnom rađanju Sina od Oca. Ovde apostol Pavle naglašava božanstvo Sina nasuprot stvorenoj prirodi angela, pa, sledstveno, i o Sinovoj vlasti nad njima. To je slučaj i u Jevr. 5, 5, kao i na mnogim drugim mestima Novog Zavjeta, dok se u Ps. 2, 7 naglašava Hristovo božanstvo kao Sina Božijega (Jevr. 1, 3). Po tome se i Ps. 109, 4 odnosi na isto, jer ističe kako Bog postavlja Sina za prvosveštenika istovremeno sa Njegovim večnim rađanjem od Oca. Zanimljivo je ovde zapaziti da je u Ps. 109, 4 namerno izostavljen glagol (ti si), kako bi se naglasila istovetnost Hristove Ličnosti kao Sina Božijeg i sveštenika po činu Melhisedekovu. Stoga je jasno da je Sin Božiji Isus Hristos primio sveštenstvo od Oca istoga trenutka Svoga bezvremenog rođenja od Njega, što znači da je ono (sveštenstvo. prim. prev.) neodvojivo od Njegove božanske prirode. Ovo objašnjava tačno značenje aorista glagola u Jevr. 5, 5: Hristos nije Sam od Sebe pomišljao da postane prvosveštenik, već je imenovan prvosveštenikom u vreme Svoga večnog rađanja od Oca. To objašnjava i ne baš logičnu tvrdnju u Jevr. 4, 14, gde se priroda prvosveštenika Isusa Sina Božijega, suprotstavlja prirodi ljudi prvosveštenika. Tako, ovaj veliki prvosveštenik Isus Hristos može da sastradava sa našim slabostima, jer je On u svemu kušan kao i mi, ali bez grijeha (Jevr. 4, 15; 2, 14; 17; 18). Međutim, to što Hristovo sveštenstvo potiče od Boga, ne podrazumeva da je On manje vredan, jer i Otac i Sin imaju božansku prirodu. Ova činjenica pre naglašava Očevu prednost u poretku božanstva, kao Onoga Koji rađa Sina, kao i činjenicu da je On (Otac) izvor i uzrok svega što postoji, uključijući i služenje. Sin ima sve što ima i Otac, čak i Njegovo postojanje, jer Mu ga je Otac dao (Jn. 10, 29,37; 14, 20; 15, 15).

Povezanost Hristovog sveštenstva po činu Melhisedekovu sa Njegovim božanstvom, objašnjeno je u Poslanici Jevrejima 7, u kojoj se kaže da je Melhisedek sličan Hristu. To što se u 1. Moj. 14, 17-20 ništa ne govori o Melhisedekovom poreklu i smrti, po mišljenju apostola Pavla, predstavlja dokaz da je on bez oca, bez matere, bez rodoslova, niti mu dani imaju početka niti mu život ima svršetka, te stoga on ostaje sveštenik bez prestanka (Jevr. 7, 3). Drugim rečima, kada se reči u Ps. 109, 4 o sveštenstvu bez prestanka odnose na Mesiju, to, po mišljenju apostola Pavla, ukazuje na bezvremenost i neprekidnost Melhisedekovog sveštenstva. Zbog toga je on i sličan Sinu Božijem. Melhisedekovo i Hristovo bezvremeno i beskrajno postojanje obuhvata bezvremenost i beskrajnost njihovog sveštenstva, koje je iz toga razloga i neprolazno (Jevr. 7, 24), za razliku od sveštenstva levitskih sveštenika, koje se predavalo naslednicima po smrti: I onih (levitskih) sveštenika bilo je mnogo, jer ih je smrt sprečavala da ostaju (Jevr. 7, 23).

Drugi aspekt se odnosi na vreme kada je večni Sin Božiji imao prvosvešteničku službu. Tako, u Poslanici Jevrejima 5, nakon što se naglašava da je Njegovo prvosveštenstvo neodovojivo od Njegovog božanstva (Jevr. 5, 5-6), apostol Pavle kaže da se Sin pokorio Očevoj volji u dane zemaljskoga života, i nakon što je savršio Svoje prvosvešteničko služenje On postade svima koji su mu poslušni uzrok spasenja vječnoga (Jevr. 5, 7-9). Sledujući tome, Otac je primio Sina po proslavljenju, uzvikujući Ti si prvosveštenik po činu Melhisedekovu (Jevr. 5, 9-10). Na ovom se mestu tumači sreću sa problemom participa glagola (Jevr. 5, 10), tumačeći ga da je Sin narečen (ili pomazan) prvosveštenikom u trenutku Njegovog proslavljenja. To je u potpunosti pogrešno, kako iz već prethodno navedenih razloga, tako i zbog desetog stiha, kao zaključka cele perikope 4, 14-5, 10. Taj stih u stvari zaključuje i sažima 4, 14. Budući Prvosveštenik na zemlji i spasavajući Svoje sledbenike, Isus Hristos Sin Božiji prošao je ponovo nebesa prilikom Svoga proslavljenja, i bio primljen od strane Boga sa usklikom Ti si prvosveštenik po činu Melhisedekovu. Glagol u sebi nosi izvesnu nijansu svečanosti. Ova slika je slična prizoru opisanom u Jevr. 1, 3, gde Otac prima Sina, Koji se vraća nakon obavljene misije na zemlji, i pozdravlja Ga rečima kao u Ps. 109, 1, nakon čega biva pozvan da sedne sa desne strane Oca, dok Mu se pokoravaju neprijatelji Njegovi (up. 1. Kor. 15, 24-28). Tako Otac, Koji Ga je nazvao Prvosveštenikom po rođenju, po Njegovom povratku, dočekuje Ga uzvikom o Njegovom prvosvešteničkom služenju. Drugim rečima, Otac dočekuje Sina na osnovu onoga šta je On bio na zemlji.

Treći aspekt se odnosi na smisao ovaploćenja večnog Sina. Tako u Jevr. 2, 14-18 nailazimo na uvod u prvosvešteničko služenje ovaploćenog Sina. Uzimanje obličja ljudskog tela (krvi i mesa Jevr. 2, 14) je bilo neophodno, jer Sin nije spasavao angele, koji su duhovi, već Avraamove potomke. Zato je samo u ljudskom obličju večni Sin mogao da bude milostivi i Bogu verni Prvosveštenik, Koji će iskupiti narodne grehe. O ovome, samo na još eksplicitniji način, govori se u Jevr. 10, 5-18. Upravo pre toga, apostol Pavle govori o ispunjenju Jeremijinog proroštva o dolasku Isusa Hrista, kojim se vaspostavlja Novi Zavjet i njegovo prvenstvo nad Starim. Međutim, prorok Jeremija ne govori ništa o načinu na koji će se taj Zavjet ispuniti. Iz toga razloga, apostol Pavle se poziva na Ps. 39, 7-9, gde se govori kako Bog ne traži starozavetne žrtve, jer iako se po zakonu prinose (Jevr. 10, 8), one nikada ne mogu uništiti grijehe (Jevr. 10, 11). Zato je On odlučio da celi Zavet, zameni novim i boljim. Iz toga razloga se Sin i rađa i govori: Evo idem da učinim volju tvoju, Bože (Jevr. 10, 9). Stoga Mu je Bog i pripremio tijelo (Jevr. 10, 5), koje On prinosi na žrtvu jednom za svagda (Jevr. 10, 10). Drugim rečima, smisao ovaploćenja Sina Božijega bio je da žrtvuje Svoje ljudsko telo i tako prinese žrtvu Bogu. Zaista, Hristov prinos učinio je savršenima zauvijek one koji se osvećuju (Jevr. 10, 14), te gdje je oproštenje grijehova, tu nema više prinosa za njih (Jevr. 10, 18).

Iz ovoga nam je jasno da je Hristovo sebe-prinošenje za celi ljudski rod u stvari Njegovo prvosvešteničko služenje. Zato u Novom Zavjetu postoji paradoks, jer je Onaj Koji žrtvuje istovetan sa žrtvom. Kao Prvosveštenik, Isus Hristos je ušao u Svetinju sa svojom krvlju, izvršivši vječno iskupljenje. Nakon Njegove žrtve za svagda do kraja veka, čovek se može spasiti tako što podražava Njegovu žrtvu. To znači da Hristova žrtva ima nepromenljivu vrednost u istoriji dokle on ponovo ne dođe (1. Kor. 11, 26). Zato je Sam Gospod pred Svojim učenicima na Tajnoj večeri ustanovio Svetu Tajnu Evharistije. Hristos je, u stvari, ustanovio ovu Svetinju, tako što je Sam prineo hleb i vino, blagoslovio ga, nakon čega se ono pretvorilo u Njegovo Telo i Krv, i na kraju ga je dao Svojim učenicima za otpuštanje grehova, zajedno sa zapovešću da to svagda čine u Njegov spomen (1. Kor. 11, 24). Sveta Evharistija ima žrtveni i svetotajinski smisao, što se vidi na osnovu upotrebe izraza, kao što su: zahvalivši, blagoslovi, osveti, dade, izliva, jedite, pijte, za otpuštanje grehova; na osnovu pretvaranja hleba i vina, nakon blagosiljanja, u Hristovo Telo, Koje je treblo da se žrtvuje na Krstu, što je On Sam i učinio rekavši ovo je tijelo moje i ovo je krv moja; i konačno na osnovu božanskog dela projavljenog kroz oboje prethodno rečeno (up. Jn. 6, 55: Jer tijelo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko piće). Na posletku, to je mišljenje i Hristovih učenika, o čemu nam svedoče i komentari apostola Pavla, koji o ovome iskazuje verovanje vascele rane Crkve: Čaša blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica krvi Hristove? Hljeb koji lomimo nije li zajednica tijela Hristova? (1. Kor. 10, 16); i Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe (1. Kor. 11, 26).

Poistovećujući Evharistiju sa Svojim stradanjem, Hristos ponovo dela kao Prvosveštenik. Svaki put kada se savršava Sveta Evharistija, mi na svetotajinski (mistički) način proživljavamo stvarno ponavljanje Hristovog stradanja na Krstu. To se čini Duhom Svetim, Koji u određenim trenucima oprisutnjuje iskupiteljske istorijske događaje. I uvek kada se služi Sveta Evharistija, tada se, u skladu sa Hristovom zapovešću, istinski ponavlja, kako na stvarni, tako i na svetotajinski način, Njegovo dvostruko delo, tj. Njegovo sebe-prinošenje i Sveta Evharistija. Tako, zajedno sa služenjem Evharistije kroz istoriju Crkve, mi proživljavamo i Hristovo sveštenstvo, koje je usko povezano sa Njegovom žrtvom, čime se ono (Hristovo sveštenstvo, prim. prev.) produžava kroz istoriju Novog Zaveta. U stvari, to je jedina i jedinstvena novozavetna žrtva, jer je okončala sve ostale žrtve. Ovaj se Zavet obnavlja svaki put kad se služi Sveta Evharistija, jer se tada opet i opet vernici pričešćuju Hristovim Telom i Krvlju. Štaviše, pošto je Isus Hristos ustanovio i Evharistiju i prineo Sebe na žrtvu u svoj punoti prvosvešteničkog služenja, sledi da su oni članovi Crkve, koji učestvuju u Njegovom sveštenstvu, obavezni da ponavljaju Njegovo sebeprinošenje u Crkvi. To su najpre bili apostoli, koji su prisustvovali uspostavljanju Svete Evharistije, i kojima je Hristos rekao: ovo činite u moj spomen (1. Kor. 11, 24), što znači da je sveštenička služba povezana sa apostolskom. Stoga, možemo zapaziti da isto kao što je Hristos Sveštenik vavijek po činu Melhisedekovu (Jevr. 7, 21) i ima neprolazno sveštenstvo (Jevr. 7, 24), novozavetni sveštenici ne prisvajaju sveštenstvo po sopstvenom pravu, već oni jednostavno samo učestvuju u Hristovom sveštenstvu, tako da kada služe Svetu Evharistiju i ponovo prinose Hrista, to u stvari čini Sam Hristos, Koji je, kroz sveštenike, nevidljivo prisutan.

prevod s engleskog jezika:

sestrinstvo Trojeručice