Крка часопис бр. 6

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 9

САДРЖАЈ:

Неколико карактеристика православне вере; О Преображењу Господњем; Свето Писмо и сабори; ИНТЕРВЈУ Његово Преосвештенство Епископ Далматински Г.Г. Фотије за часопис „Православље“; Манастир Оћестово; Житије Свете великомученице Недеље; Симо Матавуљ: Пилипенда; Српске школе у Далмацији у XVIII вијеку; Вијести из епархије; Адресар

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

СВЕТО ПИСМО И САБОРИ

Константин Скутерис

Свето Писмо се обраћа вернима, члановима заједнице хришћана, јер је оно и настало у Цркви. То значи да је Свето Писмо написано како би Црква могла да сачува непрекинуту откровењску стварност, односно живот који апостоли примише и предаше, а који је коначни смисао и циљ човековог постојања: А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у име његово (Јн. 20, 31). То значи да постоји јасан и посебан смисао постојања: да вјерујете да Исус јесте Христос. Свето Писмо је Реч Божија о ономе што учини Исус пред ученицима својим (Јн. 20, 30). Оно је сама животворна Реч Господња, коју су апостоли сачували кроз векове. Свето Писмо представља писано, аутентично изношење Божанске поруке и необориви доказ кеносис-а, Речи Божије и јединствених спасоносних догађаја који се непрекидно савршавају у Цркви. Свето Писмо је најбољи доказ да штагод данас урадимо, то није производ човековог ума; оно не лебди негде у ваздуху, већ се чврсто заснива на тајни Самога Христа и искуству апостолске Цркве.

У Светом Писму се открива Бог и говори се о духовној изградњи верних и спасењу васцелога света. Посматрано у целини, Свето Писмо није само књига заједнице хришћана, која има саборне и васељенске карактеристике. Свето Писмо је дато ради духовног узрастања народа Божијег, али је оно истовремено и књига којом Црква комуницира са светом. То значи да је Свето Писмо мисионарска књига хришћанске заједнице, која има двоструки циљ: продуховљење и умножење народа Божијег. Бог се кроз Свето Писмо открива Цркви, а кроз Њу и свету. Другим речима, Свето Писмо је откровењска стварност, јер кроз њега, откровење које је Бог дао кроз апостоле, у Цркви постаје непрекинута садашњост и кроз Њу се предаје свету. Црква је у свим историјским периодима кроз Свето Писмо живела животом који су апостоли прповедали, и Она се опет и опет крштава оним божанским законима које су сами апостоли васпоставили у складу са откровењем датим за спасење васцелог света. То не значи да Свето Писмо само казује историју, већ је оно и сама историја која живи, способна да преобрази већ изречене Речи Господње у речи живота, у непрекинуто присуство Спаситеља. Дела апостола, у којима су описани живот и дело Господа нашега Исуса Христа, не представљају обична историјска дела, јер апостоли нису били историчари у уобичајеном смислу те речи, већ проповедници тајне живота и спасења. И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама (1.Јн. 1,2). Они за почетак узимају догађај Педесетнице, кроз који, у једном потпуно новом светлу, сагледавају све животне аспекте историјског Христа и Његовог дела, које Свето Писмо преноси заједници верних.

Свето Писмо настаје због Цркве, али и у Цркви, што значи да је оно у потпуности творевина заједнице. И у Старом и у Новом Завјету, заједница објављује свете књиге. Поред тога, познато је да је пре настанка Цркве већ постојало много историјских канонских текстова различитих од оних који су касније проглашени канонским. Црква, будући стуб и тврђава истине (1.Тим. 3, 15) и ,,испуњена Светом Тројицом” наставља да одабира она дела која су већ прихваћена углавном због своје богослужбене употребе у Цркви. Ово одабирање је истовремено и својеврстан печат, будући да Она бира оне текстове који говоре и о Њеном животу. Она од мноштва текстова одабире оне богонадахнуте, а остале одбацује као апокрифне или их карактерише као дефтероканонске. Свето Писмо је даровано Цркви, Која га даље преноси народу и то као аутентичну писану спасоносну благовест, коју је оваплоћени Логос донео ради обнове васцеле твари. Црква при одређивању канона Светога Писма прихвата и носи ,,Реч Истине”, коју прихвата заједница верујућих, васцело тело Христово. Овде се не ради о неком изолованом и аутономном приципу, непознатом Самој Цркви. Свето Писмо и Црква су нераздојиви, јер се једно садржи у другоме (перицхоресис), једно зависи од другога. Свето Писмо је намењено Цркви и Она је основа његовог настанка.

Они који одвајају Свето Писмо од Цркве долазе до погрешног закључка да је Свето Писмо изнад Цркве или, пак, да је Црква изнад Светог Писма. Прво мишљење је својствено протестанстским, а друго римокатоличким теолозима. Ова хипербола води ка промени смисла постојања Саме Цркве, тј. Њеном потцењивању или прецењивању. Стављањем Светога Писма изнад Цркве нарушавамо равнотежу, његово канонско место, те тако чинимо први корак ка индивидуалистичкој теологији ван Цркве. Са друге стране, мишљење да је Црква изнад Светога Писма води ка схватању да Она онда може и Сама да озакони сваку догму. Само уколико прихватимо да Црква и Свето Писмо нису ни одвојени ни помешани, већ несливено сједињени, бићемо у могућности да схватимо да само Црква може продрети до истинског значења Светога Писма, управо као што само Син може разумети Очеве речи.

Није ни случајно, нити бесмислено што заједница православне Цркве тражи помоћ свише како би разумела Свето Писмо. На свакој Божанственој Литургији, пре читања Јеванђеља, свештеник узноси молитву: ,,Човекољубиви Владико, запали у срцима нашим незалазну светлост Твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје јеванђељске проповеди.” Свето Писмо не можемо само читати, већ разумевати, а то је могуће једино у Цркви. Она поседује снагу да отвори пут ка разумевању, јер не почива на људском расуђивању, већ на првобитном апостолском тумачењу. Другим речима, у Цркви се Свето Писмо тумачи и разумева кроз Традицију. То значи да су апостоли у Цркви сами тумачили Свето Писмо, из простог разлога што су они, паралелно са Светим Писмом, Цркви оставили и традицју да чува њихово учење. Управо је традиција живела енергијом Светога Духа, Који тумачи Свето Писмо и Који се и Сам њиме тумачи.

У источној православној Цркви ,,традиција” је од суштинског значаја, те у оквиру ње треба разматрати и питање сабора. Св. ап. Павле већ и сам говори о традицији: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом (2.Сол. 2, 15). Као и Свето Писмо, и традиција је предата Цркви као животворна реч, те Она као тело Христово, чува традицију и односи се према њој исто као и према Светоме Писму. Црква се пројављује као непрекидно сабрање, у времену и простору, увек будно и делатно, како би изразило истину коју црпи из сопствене Традиције. Дакле, Црква је увек спремна да тумачи реч вере, укорењену у Светоме Писму, а тумачену кроз традицију. Свето Писмо даје семе које Црква, као васељенска – саборна, тумачи кроз Своју традицију.

Значење Цркве као непрекинутог и живог сабрања се односи на Њену суштину, што је одређено још од апостолских времена, у време првих сабрања на Светој Евхаристији. Заиста, васцела Црква је са апостолима, свештеницима и лаицима, учествовала на таквим окупљањима народа Божијег, чиме Она, оживотворена духом заједнице и љубави, и окупљена Духом Светим, чини непрекинути, васељенски и живи синод. Овакво непрекинуто сабрање народа Божијег има за неразрушиве темеље ,,свету заједницу” животворне Тројице, коју сазива Бог Отац, кроз Исуса Христа, у Духу Светоме. Оно (сабрање, прим. прев.) се даље преноси на непрекинуто евхаристијско сабрање у епископу (живој слици Самога Христа, према речима св. Игњатија, или Самога Христа и Бога Оца према речима Симеона Солунског), који Богу у Светој Тројици приноси тело Христово, којим се сједињују сви верни и постају његови причасници. Стога, Црква, због Које је и из Које је настало Свето Писмо, и Сама представља својеврстан синод.

Прецизније речено, начела синодалног система датирају још од избора Матије за апостола и ,,мноштва ученика” (Дап. 1, 15) и од избора седморице ђакона (Дап. 6, 2). На овим примерима, али првенствено и на догађају апостолског Сабора у Јерусалиму (Дап. 15, 6), могу се најбоље сагледати особине саборне Цркве. Како би на овоме Сабору донели извесне одлуке, апостоли и презвитери се сабраше да извиде ово мишљење (Дап. 15, 6); тада нађоше за добро апостоли и презвитери са свом Црквом (Дап. 15, 22); ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро (Дап. 15, 25); јер угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15, 28). Управо као што је Свето Писмо дато васцелој Цркви као откривена стварност, како би Она сачувала континуитет новог живота у Христу, исто тако је сабор дат саборној Цркви као право да Она припада целом народу Божијем, који ће сведочити, када је то потребно, о светости откровења и чувати догматске истине. На сабору учествује васцела Црква, са складним и апсолутним једнодушјем свих чланова једног и јединог тела – без законског одвајања клира и лаика.

Наравно, убрзано ширење Цркве је само још више истакло посебну благодат епископа да представљају сваки своју цркву, што даље претпоставља јединство народа Божијега, који као целина представља коначни критеријум екуменичности Сабора. Сваку одлуку, било догматску или канонску, народ мора да потврди својим ,,да”; она се мора повезати са животом тела, мора постати тело и крв Саме Цркве. Само се такав Сабор може назвати ,,васељенским” и његова реч се може сматрати једнаком са поменутим апостолским семеном.

,,Управо ова пуноћа или васцелост Цркве, коју чине сви православно верујући, клирици и лаици, Православље чине носиоцем непогрешивости Цркве. Истовремено, глас Цркве или средство за изражавање Њене непогрешивости јесте Васељенски Сабор, који има највиши ауторитет, а на коме се пуноћа Цркве, представљена у епископима, догматизује кроз енергију, руковођење и надахнуће Светога Духа.”

Управо ова стварност народа Божијег повезује Свето Писмо и васељенске саборе. Свето Писмо је настало за Цркву и у Њој, а и сабори су настали ради Цркве и у оквиру Ње. Као што Црква, при одређивању новозавјетног канона, изабира оне текстове, које је нека заједница прихватила, а народ Божији потврдио, исто се чини и на саборима. На њима Црква изражава Своју свест и веру, коју је проживела и искусила од самога почетка, тј. ону стварност откровења, која је сам Њен живот. Сам народ чува своју веру, те управо из тога разлога саборске одлуке не доносе световне власти, нити се до њих долази демократским гласањем, већ су оне увек резултат вере васцеле Цркве; они изражавају љуод убиљуе, љуод семпер, љуод аб омнибус цредитум ест. ,,Заштитник вере је само тело Цркве, односно сам народ - јасно се каже у посланици источних православних патријарха из 1848. године.

Не може се а приори одредити да ли је неки сабор васељенски или није, јер то не зависи од броја учесника, нити од воље сазивача, већ од прихватања од стране цорпус цхристианорум, у коме дела и кога води Сам Утештељ. Другим речима, Дух Свети чини неки сабор васељенским, а народ Божији потврђује ову стварност, тј. првенство Духа Светога. На саборима се слагање међу Оцима заснива на надахнутости Духом Светим и на истини коју је Он открио. Сигурност да је Дух Свети управљао радом сабора, те да су Оци испољили заједничку свест и веру Цркве, као и литургијско и духовно искуство пуноте Саме Цркве, може се видети у текстовима самих Сабора. Јерусалимски Сабор јасно поручује: јер угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15, 28). Тако је ова тврдња постала златно правило сабора.

Управо као што аутори књига Светога Писма не пишу никакво историографско или хронолошко дело, већ у Духу Светоме сведоче тајну спасења, тако ни оци васељенских сабора нису само обични коментатори, већ ,,тајинствене трубе божанскога Духа”, ,,они који посред Цркве певају милозвучну песму богословља”. Они су они којима ,,Дух Свети предаде речи” и који откривају Цркви ,,тајну богословља”. Наравно васељенски сабор није изнад Цркве, нити има већу силу од Ње, већ служи народу Божијем, Цркви, Која му и даје ауторитет, углед и непогрешивост. Црква је изнад васељенског сабора, који је Њен инструмент за тумачење Божанскога откровења. Васељенски сабор је молитва васцеле Цркве Духу Истине, вапај васцелог тела Цркве Утешитељу да нам приближи Свето Писмо и традицију. Васељенски сабор је сабрање оних који траже, истражују, откривају и уобличавају откривену истину, у којој учествује васцело тело Цркве.