Krka časopis - Tematski br. 1

ČASOPIS EPARHIJE DALMATINSKE "KRKA"
Tematski br. 1 - F. M. Dostojevski

SADRŽAJ:

Riječ episkopa dalmatinskog Fotija; Kratki biografski pregled; Mali Hristov položajnik; O čemu je pisao Dostojevski; Zapisi iz mrtvog doma; O slobodi; Poniženi i uvređeni; Problem stradanja; Bedni ljudi; Niče i Dostojevski; Zločin i kazna; Dostojevski i revolucija; Zli dusi; Ideološki roman Dostojevskog; Zabeleške iz podzemlja; Dostojevski kao prorok i apostol pravoslavnog realizma; Idiot; F.M. Dostojevski; Braća Karamazovi; Dostojevski i Optina pustinja; Braća Karamazovi; O ličnosti i zajednici ljudskoj; Braća Karamazovi; Simvolika imena u romanima Dostojevskog; Literarni napisi

IZDVAJAMO IZ SADRŽAJA:

UVODNA REČ EPISKOPA DALMATINSKOG FOTIJA

Posle naše nedavne posete Rusiji i susreta sa tom velikom i svetom zemljom, došli smo na ideju, da u okviru našeg eparhijskog časopisa Krka, objavimo vanredni, tematski broj, posvećen velikom ruskom književniku i proroku Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom, da preko njega i pogotovo kroz odlomke iz njegovih dela upoznamo naše čitaoce sa likom ,,ruskog Hrista” i lepote očuvane u herojima njegovih romana, koja će po rečima samog Dostojevskog pobediti svet.
Dostojevski je sinonim ruske književnosti, ruske misli uopšte i svečovečanske filosofije. Čini nam se da ne postoji u svetu iole obrazovan čovek, koji se u jednom trenutku svog života nije susreo sa Dostojevskim i sa njegovim delom. Otac Justin Ćelijski je govorio da je Dostojevski njegov učitelj i njegov mučitelj.
Dostojevski je za mnoge postao i ostao učitelj, a za druge, na žalost, samo mučitelj, jer se u svojim delima nije libio da progovori o najdubljim tajnama sveta i čoveka, a to je ono što raspinje njegove čitaoce.
Po našem pravoslavnom predanju vaskrsenja i ne biva bez smrti, pa verujemo da i naše bavljenje Dostojevskim i učenje od njega, upravo nas privodi blagom i vaskrslom liku Hristovom – koji je skriven u delima Dostojevskog, ali ga ona na tajanstven način i otkrivaju.
Mi se molitveno nadamo, da će objavljivanje ovoga prvog tematskog broja Krke doprineti našim čitaocima, da se opet i opet susretnu sa Dostojevskim i sa lepotom i bogatstvom njegovog dela.
Neka bi ovo istovremeno i bilo naše najskromnije uzdarje za sve što nam je kroz svoja dela podario veliki Dostojevski, a kroz njih neuvenjivu lepotu i slavu svete Rusije.

M. M. Dunjajev
F. M. Dostojevski

“...Ja ne verujem u Hrista i ne ispovedam Ga kao dečak, već je kroz veliki pakao sumnje prošla moja osana...” - ovakvo priznanje se može pročitati u poslednjoj beležnici F.M.Dostojevskog.
Zar nije u ovim piščevim rečima ključ za razumevanje njegovog celokupnog nasleđa? Nema sumnje da jeste. Ovde je jasno ukazano i na put, i na rezultat njegovog životnog puta.
Problem vere je i za svakog čoveka uopšte – najvažniji: svako mora da veruje barem u nešto inače ga obuzima praznina. Nema duhovno bogatijeg čoveka od onog u kojem se čvrstina vere sjedinjuje sa punoćom Hristove istine.
Dostojevski se van Pravoslavlja ne može razumeti, svaki pokušaj da se on objasni sa pozicije ne baš jasnih opšteljudskih vrednosti ima malo smisla. Naravno, neke istine se mogu izvući iz stvaralačkog nasleđa pisca i van veze sa njegovim istinskim religioznim životom – Dostojevski je van svake sumnje pisac više nivoa – ali će bez osnove koja sve povezuje ovakvo osmišljavanje bilo kog problema ostati nepotpuno, klimavo i nepouzdano.
Stanje utvrđenosti u veri čovek ne stiče rođenjem, za to je potrebno da se potrudi i srcem i razumom, odnosno u dubinama srca vera može biti ukorenjena nesvesno, ali i svest traži svoja prava: ona sumnja, traži, odbacuje čak i ono što je nesumnjivo – i muči, muči i sebe i srce čovekovo, i izbacuje sopstvenu muku iz sebe u svet koji ga okružuje. Vera i bezverje – njihov teški, ponekad smrtonosni duel u čovekovoj duši je u principu glavna tema ruske književnosti, a kod Dostojevskog su sve protivrečnosti dovedene do krajnosti, on istražuje bezverje u bezdanima očajanja, on traži i nalazi veru u dodiru sa nebeskim istinama.
Kod svakog umetnika je životno traganje povezano sa stvaralačkim traganjem – to je opšte poznato. Šta može biti dragocenije od duhovnog iskustva, koje može da obogati svakog čoveka u njegovom sopstvenom haotičnom traganju, od duhovnog iskustva sa kojim dolazi u dodir srećući se sa stvaralaštvom velikog umetnika? Ne prihvatajući ovo iskustvo u potpunosti – a to i nije moguće, jer je ono uvek previše individualno – svako može sa zahvalnošću iz njega da izvuče ono što odgovara njegovim sopstvenim potrebama.
Stvaralaštvo predstavlja iskušenje. Ono je veoma veliki dar Božiji čoveku i može da ga odvuče u bezdan gordosti, u satansku misao o jednakosti svakog tvorca sa Tvorcem-Stvoriteljem sveta. Ovakva sablazan je bila uzrok pada mnogih umetnika. Dostojevskom je to bilo izvanredno dobro poznato, i to ne na osnovu tuđeg iskustva. Ko je ako ne on, čiji je unutrašnji život bio toliko strastven, znao obmanjujuće krajnosti od kojih umetnik teško može da se sačuva. Tragovi ovakvog znanja mogu se uočiti na čitavom njegovom stvaralačkom putu. Vrednost iskustva Dostojevskog jeste u savladavanju iskušenja koje predstavlja skretanje sa puta saradništva Tvorcu uz stvaranje izmišljenog sveta slika, koji je u svojoj osnovi bezblagodatan.
“...Poseban značaj ima to,” – pisao je prot. V. V. Zenjkovski, “što je Dostojevski tako oštro postavio problem kulture unutar same religiozne svesti. Ono proročansko očekivanje “pravoslavne” kulture, koje je začeto kod Gogolja i koje je davalo nagoveštaj zaista novih puteva istorijskog delovanja, kod Dostojevskog prvi put postaje centralna tema traganja i građenja.” Ovaj problem je u najtesnijoj vezi sa težnjom Dostojevskog da se ocrkveni vasceli ruski život, čemu je posvećen osnovni zanos njegovog stvaralaštva.