Крка часопис - Тематски бр. 1

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА"
Тематски бр. 1 - Ф. М. Достојевски

САДРЖАЈ:

Ријеч епископа далматинског Фотија; Кратки биографски преглед; Мали Христов положајник; О чему је писао Достојевски; Записи из мртвог дома; О слободи; Понижени и увређени; Проблем страдања; Бедни људи; Ниче и Достојевски; Злочин и казна; Достојевски и револуција; Зли дуси; Идеолошки роман Достојевског; Забелешке из подземља; Достојевски као пророк и апостол православног реализма; Идиот; Ф.М. Достојевски; Браћа Карамазови; Достојевски и Оптина пустиња; Браћа Карамазови; О личности и заједници људској; Браћа Карамазови; Символика имена у романима Достојевског; Литерарни написи

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

УВОДНА РЕЧ ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ ФОТИЈА

После наше недавне посете Русији и сусрета са том великом и светом земљом, дошли смо на идеју, да у оквиру нашег епархијског часописа Крка, објавимо ванредни, тематски број, посвећен великом руском књижевнику и пророку Фјодору Михајловичу Достојевском, да преко њега и поготово кроз одломке из његових дела упознамо наше читаоце са ликом ,,руског Христа” и лепоте очуване у херојима његових романа, која ће по речима самог Достојевског победити свет.
Достојевски је синоним руске књижевности, руске мисли уопште и свечовечанске философије. Чини нам се да не постоји у свету иоле образован човек, који се у једном тренутку свог живота није сусрео са Достојевским и са његовим делом. Отац Јустин Ћелијски је говорио да је Достојевски његов учитељ и његов мучитељ.
Достојевски је за многе постао и остао учитељ, а за друге, на жалост, само мучитељ, јер се у својим делима није либио да проговори о најдубљим тајнама света и човека, а то је оно што распиње његове читаоце.
По нашем православном предању васкрсења и не бива без смрти, па верујемо да и наше бављење Достојевским и учење од њега, управо нас приводи благом и васкрслом лику Христовом – који је скривен у делима Достојевског, али га она на тајанствен начин и откривају.
Ми се молитвено надамо, да ће објављивање овога првог тематског броја Крке допринети нашим читаоцима, да се опет и опет сусретну са Достојевским и са лепотом и богатством његовог дела.
Нека би ово истовремено и било наше најскромније уздарје за све што нам је кроз своја дела подарио велики Достојевски, а кроз њих неувењиву лепоту и славу свете Русије.

М. М. Дуњајев
Ф. М. Достојевски

“...Ја не верујем у Христа и не исповедам Га као дечак, већ је кроз велики пакао сумње прошла моја осана...” - овакво признање се може прочитати у последњој бележници Ф.М.Достојевског.
Зар није у овим пишчевим речима кључ за разумевање његовог целокупног наслеђа? Нема сумње да јесте. Овде је јасно указано и на пут, и на резултат његовог животног пута.
Проблем вере је и за сваког човека уопште – најважнији: свако мора да верује барем у нешто иначе га обузима празнина. Нема духовно богатијег човека од оног у којем се чврстина вере сједињује са пуноћом Христове истине.
Достојевски се ван Православља не може разумети, сваки покушај да се он објасни са позиције не баш јасних општељудских вредности има мало смисла. Наравно, неке истине се могу извући из стваралачког наслеђа писца и ван везе са његовим истинским религиозним животом – Достојевски је ван сваке сумње писац више нивоа – али ће без основе која све повезује овакво осмишљавање било ког проблема остати непотпуно, климаво и непоуздано.
Стање утврђености у вери човек не стиче рођењем, за то је потребно да се потруди и срцем и разумом, односно у дубинама срца вера може бити укорењена несвесно, али и свест тражи своја права: она сумња, тражи, одбацује чак и оно што је несумњиво – и мучи, мучи и себе и срце човеково, и избацује сопствену муку из себе у свет који га окружује. Вера и безверје – њихов тешки, понекад смртоносни дуел у човековој души је у принципу главна тема руске књижевности, а код Достојевског су све противречности доведене до крајности, он истражује безверје у безданима очајања, он тражи и налази веру у додиру са небеским истинама.
Код сваког уметника је животно трагање повезано са стваралачким трагањем – то је опште познато. Шта може бити драгоценије од духовног искуства, које може да обогати сваког човека у његовом сопственом хаотичном трагању, од духовног искуства са којим долази у додир срећући се са стваралаштвом великог уметника? Не прихватајући ово искуство у потпуности – а то и није могуће, јер је оно увек превише индивидуално – свако може са захвалношћу из њега да извуче оно што одговара његовим сопственим потребама.
Стваралаштво представља искушење. Оно је веома велики дар Божији човеку и може да га одвуче у бездан гордости, у сатанску мисао о једнакости сваког творца са Творцем-Створитељем света. Оваква саблазан је била узрок пада многих уметника. Достојевском је то било изванредно добро познато, и то не на основу туђег искуства. Ко је ако не он, чији је унутрашњи живот био толико страствен, знао обмањујуће крајности од којих уметник тешко може да се сачува. Трагови оваквог знања могу се уочити на читавом његовом стваралачком путу. Вредност искуства Достојевског јесте у савладавању искушења које представља скретање са пута сарадништва Творцу уз стварање измишљеног света слика, који је у својој основи безблагодатан.
“...Посебан значај има то,” – писао је прот. В. В. Зењковски, “што је Достојевски тако оштро поставио проблем културе унутар саме религиозне свести. Оно пророчанско очекивање “православне” културе, које је зачето код Гогоља и које је давало наговештај заиста нових путева историјског деловања, код Достојевског први пут постаје централна тема трагања и грађења.” Овај проблем је у најтеснијој вези са тежњом Достојевског да се оцрквени васцели руски живот, чему је посвећен основни занос његовог стваралаштва.