Intervju

INTERVJU NjEGOVOG PREOSVEŠTENSTVA
EPISKOPA DALMATINSKOG G.G. FOTIJA
ČASOPISU PRAVOSLAVLjE, 1-15. AVGUST. 2005. GODINE

- Vaše Preosveštenstvo, trenutno stanje u Dalmatinskoj eparhiji ostavlja utisak da ima nade da eparhija zajedno sa svojim narodom dostigne približan nivo života koji je imala pre rata. Kako Vi ocenjujete trenutno stanje?

Trenutno u Dalmatinskoj eparhiji imamo 20 sveštenika. U ovom periodu nastojali smo da postavimo sveštenike na upražnjene parohije i bratiju u manastire. To smo, Bogu hvala, i uspeli, tako da imamo dovoljan broj sveštenika u odnosu na broj srpskog življa ovde u Dalmaciji. Oživeli su i manastiri Krka, Krupa, Dragović (koji je bio u najtežem stanju, a sada su tamo dva monaha). Blizu Imotskog proglasili smo manastir Svetog Vasilija Ostroškog, a ovog meseca za manastir proglašen je i manastir Oćestovo. Još uvek je veliki broj razrušenih hramova, ali istovremeno se dobar broj i obnavlja. Za nas je velika stvar to što bogoslovija u Krki svake godine ima sve veći broj učenika i što se život u manastire vratio.

- Primećeno je da ste punim srcem prisutni u narodu. Poznajete ljude i interesujete se za svaki problem koji ih muči. Da li ste upoznali narod Dalmacije i kako se kao njihov pastir osećate među njima?

Navikao sam na ovu sredinu i na ove ljude. Mogu da tvrdim da sam počeo da osećam bilo ovog naroda, koji ima svoje specifičnosti. Ponekad im nije lako prići. Imaju svoj način življenja i razmišljanja, ponekad se čine veoma zatvoreni, ali sa druge strane imeju unutarnju pobožnost i dostojanstvo koje se malo gde sreće. Ovde se neguje tradicija sabora, koja u ovom trenutku čuva jedinstvo naroda i Crkve u Dalmaciji.

- Da li ste zadovoljni brojem i dinamikom povratka Srba na područje Dalmacije?

Što se tiče povratka, mnogo je bolje stanje u unutrašnjosti Dalmacije, u kninskom, kistanjskom i obrovačkom kraju, nego u gradovima. Posebno smo nezadovoljni situacijom u Ravnim Kotarima, Benkovcu i Zadru. Srbi se ne usuđuju na povratak u gradove. Prepoznatljivi su, izloženi su pritiscima i imaju strah da primaju sveštenika u kuću, a mi kada hodamo ulicama, pozdravljaju nas psovkama. Sve ovo vam kazuje da je u gradovima izuzetno osetljivo stanje još uvek. Nadamo se da će izmenom Zakona o stanarskim pravima, koji bi vratio ta prava našim ljudima sa ovih prostora, doći do jačeg podsticaja da se naši ljudi vrate. Trenutni utisak je da Srbi imaju više sigurnosti da se vrate u unutrašnjost Dalmacije. Tu ih ima više i osećaju se sigurnije. Problem je samim tim veći što nema organizovanog povratka, već se ljudi vraćaju pojedinačno. Ja kao episkop, dužan sam da svakog trenutka budem uz svoj narod i da delim njihove probleme. Njihovi problemi su i moji problemi.

- Čini li Vam se da su ljudi dovoljno informisani o mogućnosti povratka i obnavljanja života, ili se sva saznanja završavaju kod nesreće koja ih je zadesila pre jednu deceniju?

Postoje mnoge predrasude kod ljudi u Srbiji da ne mogu da dođu i borave ovde u Dalmaciji. Mislim da nisu upoznati sa stvarnim stanjem. Ima i onih koji su potpuno upoznati sa prilikama u Dalmaciji, ali ih na povratak ništa ne podstiče. Nadam se da će stanje biti daleko bolje posle lokalnih izbora na kojima su Srbi ponovo prisutni u javnom životu Hrvatske. Moram reći i to da je veliki broj kuća obnovila hrvatska država i da se taj proces obnove mora nastaviti. Ne treba ni zanemariti podatak da su Srbi sa ovih prostora bili jako imućni i bogati, a da su sa nesrećom koja ih je zadesila postali socijalni slučajevi u Srbiji. Kuće se moraju obnoviti, a ljudi bi trebalo da se vrate.

- Kako Vam u ovom trenutku izgleda odnos Srba u Hrvatskoj sa matičnom državom Srbijom?

Dosta je toga narušeno u odnosu sa maticom, ali ako je narod utemeljen u svojoj veri, u tom slučaju ne treba imati bojazan za očuvanje nacije. Države su prolazne kategorije, a narod ostaje. Na nesreću, ni posle Drugog svetskog rata nisu stvari postavljene na pravo mesto. Srbi iz ovih krajeva su bili skloni da hodaju za ideologijom, koja ih je vodila stranputicom na odrođavanje od vere i nacije, a ova kataklizma koja se dogodila može na neki način da se protumači i kao izvesni pedagoški metod da se ljudi na pravi način vrate korenima. Opet ponavljam, države su prolazne, a vera i nacija opstaju. Ni pod turskom imperijom nismo imali svoju državu, pa smo zahvaljujući veri opstali. Poštujemo zakone ove zemlje, plaćamo porez i uzorni smo građani. A kao Crkva, dužni smo da čuvamo svoju veru, svoju nacionalnu osobenost i svoj kulturni identitet. Samo Jevanđelje nas uči da poštujemo državu u kojoj živimo. Caru carevo, Bogu Božje...

- Šta potencijalni povratnici mogu da očekuju?

Očekivati mogu veliki rad, trud i muku. Došao sam u Dalmaciju kada je ovde bukvalno bilo zgarište. Ne polemišem ni sa kim i ne mogu nikoga da nagovorim da se vrati ili da ostane. Svako će premeriti prema sebi. Ovde je potrebno da jedna generacija u pravom smislu reči žrtvuje svoj standard i komfor kako bi stvorila uslove za opstanak na ovim prostorima. Potrebno je vreme da se stvari povrate ekonomskim i biološkim procesom. Oni koji idu za komforom, ostaće u Beogradu, ili u belom svetu. Mi smo ovde, Crkva je ovde. Jeste teško, ali se svoje zemlje ne odričemo. Ono što sigurno imamo, jeste vera, nada i podvig...