NOVA KNjIGA U IZDANjU
„ISTINE“ IZDAVAČKE USTANOVE
EPARHIJE DALMATINSKE

 

Sadržaj

 

Žitije blaženog Avgustina Iponskog, Mesto blaženog Avgustina u Pravoslavnoj Crkvi, Rasprave o blagodati i čovekovoj slobodnoj volji, Učenje o predestinaciji (predodređenju), Mišljenja u petovekovnoj Galiji, Stav Istoka i Zapada u šestom veku, Deveti vek: Sveti Fotije Veliki, Kasniji vekovi: Sveti Marko Efeski, Savremeno mišljenje o blaženom Avgustinu, O savremenim protivnicima blaženog Avgustina, Pisma oca Serafima Rouza, Večernje, Jutrenje

 

PREDGOVOR

 

          Ova kratka studija o blaženom Avgustinu je napisana na zahtev jednoga broja pravoslavnih hrišćana, koji su imali priliku da je pročitaju u časopisu Pravoslavna reč (br. 79 i 80, 1978.) i koji smatraju da ona može biti od duševne koristi i današnjim pravoslavnim hrišćanima. Pri tome ne treba da obraćamo pažnju na kompletnost ove studije bogoslovlja blaženog Avgustina, budući da se detaljnije govori samo o temi blagodati i slobodne volje, dok je ostatak uglavnom istorijski. Zapravo, njen cilj je da otkrije stav Pravoslavne Crkve prema blaženom Avgustinu kroz istoriju Crkve. Takođe, nadam se da smo istovremeno, makar unekoliko, osvetlili problem pravoslavnog načina života u savremenom svetu, u kome se osećanje i sila istinskog Pravoslavlja tako retko sreće čak i među pravoslavnim bogoslovima. Pri tome je autorova namera bila da dovede u pitanje mišljenje današnjih akademskih bogoslova o Avgustinu kao o „žrtvenom jagnjetu“ i tako nam omogući da jasnije sagledamo njegove, ali i sopstvene slabosti, koje su iznenađujuće slične.

          Sopstvena nemoć se pred samim autorom veoma živo otkrila gotovo odmah posle objavljivanja ove knjige i to posle susreta sa jednim sovjetskim emigrantom, koji se obratio u Pravoslavlje još dok je živeo u Rusiji, ali ga je razumevao u okvirima istočnjačkih religija, koje je do tada bio upoznao. I za njega je blaženi Avgustin bio žrtveno jagnje: kritikovali su ga zbog pogrešnog prevođenja i razumevanja jevrejskih termina, zbog pogrešnog učenja o „prvobitnom grehu“, itd. Zaista, ne možemo poreći Avgustinovu pre-racionalnost, kao ni činjenicu da je zastupao pogrešno učenje o praroditeljskom grehu, koje, da ponovo naglasimo, nije bilo toliko „ne-pravoslavno“, koliko usko i nepotpuno. Avgustin gotovo da je poricao postojanje svake dobrote ili slobode u samom čoveku, te je učio da svaki čovek nosi krivicu Adamovog greha i njegovih posledica. Pravoslavno bogoslovlje ovakva stanovišta ocenjuje kao krajnosti, suštinski strane hrišćanskom učenju.

          Međutim, ovaj ruski emigrant je pomenute nedostatke Avgustinovog učenja pretvorio u pravdanje izrazito nepravoslavnog učenja o čovekovoj potpunoj oslobođenosti od praroditeljskog greha. Pojedine jednostrane kritike Avgustinovog učenja o prvobitnom grehu su, čak i mnoge pravoslavne mislioce, dovele do sličnog preterivanja, što je među pravoslavne vernike unelo nepotrebnu smutnju. Tako su neki pisci toliko „protiv“ Avgustina, da ostavljaju utisak da je Pelagije možda na posletku ipak bio pravoslavni učitelj (uprkos tome što ga je Crkva osudila), dok se drugi zadovoljavaju time što šokiraju čitaoce izjavom da je učenje o prvobitnom grehu „jeres“.

          Tako su ove preterane reakcije na Avgustinove zablude nanele mnogo više štete od samih grešaka koje su nameravali da isprave. U takvim slučajevima, blaženog Avgustin postaje ne samo „žrtveno jagnje“ na koje su se, opravdano ili neopravdano, sručili svi mogući bogoslovski propusti, već se time stvara još veća opasnost da blaženi Avgustin postane izgovor elitističke filosofije nadmoći „istočne mudrosti“ nad svim što je „zapadno“. Prema ovoj filosofiji, ne samo Avgustin, već svako ko je pod bilo kakvim „zapadnim uticajem“, uključujući i mnoge istaknute pravoslavne bogoslove kasnijih vekova, „zapravo ne razumeva“ pravoslavno učenje, te ga moraju poučiti današnji predstavnici „neopatrističkog“ („povratak Svetim Ocima“) bogoslovskog trenda. Zbog ovakve zloupotrebe se često izdvaja episkop Teofan Zatvornik, veliki ruski Otac devetnaestog veka. Naime, on je sa Zapada preuzeo poneke izraze i preveo je nekoliko zapadnih knjiga iz kojih je izbacio sve ne-pravoslavne ideje, jer je uvideo da duhovno osiromašeni pravoslavni narod nije mogao imati nikakve koristi od takvih knjiga (u tome je sledio primer sv. Nikodima Agiorita). Zbog toga današnja „elita“ pokušava da ga omalovaži, nazivajući ga „sholastikom“. Dalje je već samo po sebi jasno šta ove kritike podrazumevaju: ako ne možemo verovati velikim pravoslavnim učiteljima kao što su blaženi Avgustin i ep. Teofan, koliko li tek onda mi, obični pravoslavni hrišćani, možemo da razumemo složeno pravoslavno učenje? Mora da je „istinsko učenje“ Crkve toliko suptilno, da ga „zapravo“ može razumeti nekolicina ljudi sa bogoslovskim diplomama stečenih na modernim pravoslavnim akademijama (gde cveta „neopatristički“ bogoslovski trend), o kojima se govori kao o „pravim svetootačkim“ misliocima.

          Ipak, neka vrsta čudne kontradikcije napada ovu „svetootačku elitu“: njihov jezik, ton i vasceli pristup pomenutim pitanjima su toliko zapadni (ponekad čak i „jezuitski“!) da čovek prosto zanemi pred njihovom slepom kritikom nečega što je očigledni deo njih samih. „Zapadni“ pristup bogoslovlju, pre-racionalnost, od koje je blaženi Avgustin uveliko patio (ali ne i ep. Teofan), preterano oslanjanje na dedukcije sopstvenog ogrehovljenog uma su osobine, koje su toliko ovladale današnjim čovekom da zaista moramo biti sumašedši ako ih shvatamo kao nečiji drugi problem, a ne na prvom mestu kao naš sopstveni. Kada bismo imali makar delić dubokog i istinskog pravoslavnog srca (kako kaže sv. Tihon Zadonski), koje su blaženi Agustin i ep. Teofan u ogromnoj meri imali, manje bismo isticali njihove učinjene i neučinjene grehe.

          Neka kritičari Avgustinovog učenja i dalje, ukoliko to žele, rade svoj posao, ali neka to čine sa više milosti, više razumevanja, više pravoslavnosti, više svesti da je blaženi Avgustin na istom nebu, kome svi težimo, ukoliko ne želimo da poreknemo pravoslavlje svih onih Otaca, koji su ga smatrali pravoslavnim svetiteljem, počevši od ranih galijskih Otaca, preko sv. Fotija Carigradskog, sv. Marka Efeskog, sv. Dimitrija Rostovskog, pa sve do današnjih učitelja Pravoslavlja, na čelu sa arhiepiskopom Jovanom Maksimovičem. Ako ništa, nije lepo i pošteno sa omalovažavanjem govoriti o Ocu koga Crkva i Njeni Oce vole i poštuju. Naša „ispravnost“ - čak ako je ona „ispravna“ onoliko koliko mi mislimo da jeste – ne može biti izgovor za takvo nepoštovanje. Oni pravoslavni hrišćani koji i danas o blagodati i praroditeljskom grehu govore avgustinovskim jezikom, nisu lišeni blagodati naše Crkve. Oni, pak, koji su „ispravnijeg“ razmišljanja, neka se plaše gubljenja ove blagodati zbog sopstvene gordosti.

          Prvobitno izdanje ove studije je izazvalo reakcije rimokatolika i mi smo optuženi za pokušaj „krađe“ blaženog Avgustina od Latina! Ne – blaženi Avgustin je oduvek pripadao pravoslavnoj Crkvi, koja je ispravno ocenila njegova sporna i ispravna učenja. Bez obzira šta oni mislili, mi smo samo pokušali da istaknemo mesto koje je on uvek imao u pravoslavnoj Crkvi i u srcima pravoslavnih vernika.

          Molitvama sv. jerarha Avgustina i svih Svetih Tvojih, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj i spasi nas! Amin.

 

                                                                                jeromonah Serafim

                                                                                Pasha, 1980. godine

 

 
 

*
КОНТАКТ -:_:-
KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio