NOVA KNjIGA U IZDANjU EPARHIJE DALMATINSKE
SVETI GRIGORIJE PALAMA

TRIJADE

Uvod

 

          Duhovni i umni div pravoslavne Vizantije – sveti Grigorije Palama – monah, arhiepiskop i istaknuti bogoslov, većinu svoga života posvetio je bogoslovskoj raspravi o osnovnoj istini: Živoga Boga je moguće poznati kroz lično iskustvo, jer je i On Sam proživeo Svoj život sa čovekom.

          Devet rasprava koje je Palama napisao između 1338. i 1341. godine -- U odbranu svešteno-tihovatelja -- Palamini savremenici, ali i kasnije generacije, smatraju njegovim najznačajnijim delom. Budući da su one štampane u tri grupe od po tri knjige (besede), kako bi najpre pobile usmeno učenje, a zatim i pismene polemike kalabrijskog filosofa Varlaama, često se nazivaju Trijadama. Grčki termin isihija („tihovanje”) se može naći u monaškoj literaturi četvrtoga veka, gde on upućuje na način života otšelnika, posvećenih sozercanju i neprekidnoj molitvi. Takvi monasi su vekovima bili poznati kao isihasti. Varlaam je opovrgavao ispravnost njihovih duhovnih podviga i iskaza o doživljavanju božanskog prisustva. Palama je ustao u njihovu odbranu.

          Poduži odlomci iz Trijada, prevedenih i objavljenih u ovoj knjizi, uvode čitaoca  u samu suštinu religijskog iskustva hrišćanskog Istoka.

 

Isihastičko predanje

 

          Usamljenički život u egipatskim ili palestinskim pustinjama predstavlja prvobitni oblik hrišćanskog monaštva. Već u četvrtom veku sveti Antonije usvaja takav način života, te se on, po rečima pisca njegovog žitija, svetog Atanasija Velikog, smatra začetnikom monaštva, s obzirom da je postao uzor svim kasnijim otšelnicima. Pojava opštežiteljnog monaštva sa njegovim utemeljivačem svetim Pahomijem, koji je u Egiptu osnovao prve organizovane monaške zajednice, nije sprečila dalji razvoj otšelništva, kao ni istovremeno postojanje opštežića i otšelnika na hrišćanskom Istoku u ranohrišćanskom i srednjevekovnom periodu.

          Od samoga početka istorije monaštva termin isihasta je upućivao na „isposnika” ili otšelnika. On se zajedno sa terminom isihija pojavljuje u spisima Evagrija (četvrti vek), svetoga Grigorija Nisijkog, kao i u carskom zakonodavstvu koje govori o položaju monaha.

          Od svih ranih učitelja monaške duhovnosti, Evagrije Pontijski je bolje od svih definisao osnovno učenje o molitvi, koje će nadahnjivati isihaste potonjih vekova. Prema Evagrijevom mišljenju, molitva je „najuzvišenije umno delanje”, delatnost „svojstvena dostojanstvu uma”, „uznošenje uma Bogu”. „Stanje molitve”, piše on, „ precizno se može opisati kao uobičajeno stanje nepomućenog mira. Ono do visina pojmljive stvarnosti uznosi um koji ljubi mudrost i koji je istinski produhovljen najsnažnijom ljubavlju”.

          Prema Evagriju, neprekidna „molitva uma” ili „umna” molitva jeste cilj, sadržaj i opravdanje tihovateljskog načina života, i on ga vidi „prirodnim” za čovekov um. Čovek u molitvi postaje istinski on, i to kroz ponovno vaspostavljanje ispravnog i prirodnog odnosa sa Bogom.

          Savremena istorija je pokazala da je Evagrijevo učenje o molitvi u stvari bio izraz posebne origenističke metafizike, zasnovane na neoplatonizmu, koja je „um” smatrala prirodno božanskim, koji je prvobitno postojao kao nematerijalan, te stoga sadašnji materijalni svet nije ništa drugo do posledica pada. Evagrije je zapravo zbog svoga origenizma bio čak i formalno osuđen na Vaseljenskom saboru 553. godine. Ipak, njegovi spisi o molitvi izuzetno su popularni, rasprostranjeni, i oni su se veoma često pojavljivali pod pseudonimima, naročito pod pseudonimom svetoga Nila Sinajskog. To međutim, ne znači da su i čitaoci zastupali njegove metafizičke pretpostavke. Istočno duhovno predanje počelo je Evagrijevu umnu molitvu da razumeva i praktikuje u kontekstu hristocentrične duhovnosti. „Um” je prestao da se suprotstavlja materiji, budući da je hrišćansko monaštvo u potpunosti prihvatilo samu činjenicu Ovaploćenja. Tako je „umna molitva”, kojom se Evagrije obraćao Božanstvu, koje je on razumevao u neoplatonističkom i spiritualizovanom smislu, postala „Isusova molitva”.

          U kasnom četvrtom veku, na pomenuti razvoj isihastičke duhovnosti u pravcu hristocentrizma uveliko su uticali spisi jednog nepoznatog autora, koji je koristio ime svetog Makarija Velikog. Spisi svetog Makarija, na koje se Palama veoma često poziva, prilizno se razlikuju od Evagrijevog neoplatonističkog intelektualizma: Centar čovekove svesti i božanskog prisustva u čoveku nije „um”, nego „srce”. Pri tome, sveti Makarije koristi reči koje su bliže jeziku Psalama (i judejskoj antropologiji uopšte), nego neoplatonizmu. U hrišćanstvu čovek ima iskustvo blagodati Božje, on piše i uverava se da je Gospod sladak (Ps. 34, 9). Ovo iskustvo jeste dinamička sila Duha koja se u svoj svojoj punoći projavljuje u srcu. Deca svetlosti, učitelji Novoga Zaveta u Duhu Svetome, nemaju ništa da nauče od ljudi: njih „uči Bog” (Is. 54, 13. Jn. 6, 45). Sama blagodat ispisuje zakone Duha u njegovom srcu... U stvari, „srce je gospodar i Car celoga tela, te kada blagodat prožme bogočežnjivo srce, ona ovladava svim čovekovim udovima i mislima. Jer, u srcu obitava um, a u njemu su sve  duševne misli. Sva dobra obitavaju u srcu. Iz toga razloga blagodat prožima sve udove tela”.

          Kod svetog Makarija, cilj i smisao molitve nije dovođenje uma u nepostojanje, nego preobraženje celokupne ličnosti – duše i tela – kroz prisustvo ovaploćenog Boga, pojmljivog „smirenom srcu”.

          Pored izuzetnih ličnosti monaha i monaških zajednica koje su ostale verne pravoslavnom hrišćanstvu, u periodu ranohrišćanskog monaštva pojavile su se i razne sekte. Izvesne struje monaške duhovnosti svesno su suprotstavljale lično religijsko iskustvo i svetotajinsku jerarhijsku strukturu Crkve. U tom pogledu je od velikog značaja bio takozvani mesalijanski pokret, koji je poricao neophodnost Krštenja i ostalih svetih Tajni, odbijao potrebu za socijalnom odgovornošću i prihvatao samo harizmatične vođe, što se protivilo već ustaljenim učenjima i pastirskoj službi episkopa i sveštenika. U periodu Srednjega veka, mesalijani, takođe poznati kao „evhiti” ili „bogumili” (ili „katari” na Zapadu) propovedali su dualističke ideje utemeljene na manihejstvu.

          Ovom autoru se pokušaji pojedinih savremenih naučnika da spise Takozvanog-Makarija proglase mesalijanskim, čine prilično neuverljivi. Međutim, poznato je da problem moguće povezanosti mesalijanstva i nekih ogranaka isihazma nije nov i sam Varlaam Kalabrijski je optuživao vizantijske isihaste, njegove savremenike za mesalijanstvo. Izgleda da je on svaku tvrdnju o stvarnom i svesnom bogoiskustvu u stvari smatrao mesalijanskom. Palama je bez ikakvih teškoća, sa izuzetnom lakoćom pokazao da pravoslavne isihaste nisu imale ništa zajedničko ni sa antisvetotajinstvom mesalijanaca, niti sa njihovom posebnom tvrdnjom da telesnim očima gledaju Božju suštinu. Međutim, on nije negirao to da je izvestan kontakt mesalijanske i pravoslavno-monaške sredine bio itekako moguć, što ćemo mi videti u daljem tekstu.

          U svakom slučaju, istorijski značaj i uticaj spisa Takozvanog-Makarija nije bio u promovisanju jeretičkog mesalijanstva, nego u ponovnom usmeravanju evagrijevskog mističkog predanja prema više hristocentričnom i svetotajinskom razumevanju molitve. Tako su veliki učitelji  Molitve Isusu ili „molitve srca” u narednim vekovima bili sveti Dijadoh Fotički (peti vek) i sveti Jovan Lestvičnik (580-650 god.), koji su u suštini nastavili isihastičko predanje i to u biblijskom i suštinskom smislu, u skladu sa grčkim svetootačkim učenjem. Bila je to u osnovi veoma jednostavna, ali i veoma teška vežba „držanja uma u srcu”, „smeštanja” Isusovog Imena u njega – budući da se Ime Božje poistovećuje sa prisustvom Same Božanske Ličnosti – ili „usklađivanja Imena Isusovog sa čovekovim disanjem” (sveti Jovan Lestvičnik). Ona je takođe dobila jedan oblik neprekidnog umnog ponavljanja kratke rečenice: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog”.

          Duhovnost usredsređena na Molitvu Isusu, koja ima svoje korene u otšelništvu, ustalila se ne samo u opštežiteljnim manastirima, nego i među laicima. Njena jednostavnost i neposrednost, usredsređenost na suštinski sadržaj hrišćanske vere,  vodila je do takvog ličnog bogoiskustva, da bez njega, po rečima svetog Simeona Novog Bogoslova (949-1022), istinsko hrišćanstvo ne bi moglo da postoji.

          U periodu kasnog trinaestog veka, pojedine pisane „metode” molitve Isusu takođe su pretpostavljale i posebnu tehniku disanja, čime je ova molitva povezana i sa fiziološkom stranom  čovekovog života – udisanjem vazduha. Neprosvećeni ljudi su često pogrešno razumevali tačno značenje ove tehnike, koja se upoređivala sa jogom, te su je žestoko napadali. Među takvima je bio i Varlaam. Ovim smo objasnili i glavne teme Palaminih Trijada, usredsređene na određivanje uloge ljudskog tela u molitvi, a shodno tome, i na hristocentričnost vascelog čovekovog života.

Jovan Majendorf

 

prevod sa engleskog
sestrinstvo Trojeručice - Šibenik

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio