U PRIPREMI JE NOVO IZDANjE

EPARHIJE DALMATINSKE

Lars Tunberg

MIKROKOSMOS I POSREDNIK

teološka antropologija

Svetog Maksima Ispovednika

ISTINA - Izdavačka ustanova Eparhije dalmatinske

 2008. Beograd – Šibenik
Edicija:
savremeno bogoslovlje

po ugovoru sa izdavačem Open Court

prava za izdavanje na srpskom jeziku ima isključivo Eparhija dalmatinska

 

PREDGOVOR

 

Ponovno objavljivanje ove knjige gotovo trideset godina posle njenog prvog pojavljivanja jeste samo po sebi izvanredno odavanje počasti trajnoj vrednosti Tunbergovog pionirskog rada u ovom polju. Takođe, to je događaj neumanjene vrednosti u svetu sveukupne teološke nauke, jer mislilac kojem je posvećen jeste čovek od velikog značaja. Maksima Ispovednika treba posmatrati ne samo u kontekstu istočne hrišćanske tradicije, već u kontekstu sveukupnog istorijskog hrišćanstva. On je jedna od istaknutih figura Pravoslavnog Istoka koja sa neusporedivim autoritetom izražava punu ravnotežu i integritet vizantijske misli, pisac čije ime zaslužuje da stoji rame uz rame sa najvećim predstavnicima hrišćanskog Zapada.

 Dok se ova knjiga nalazila u procesu nastajanja, o Maksimovoj teologiji mnogo manje se znalo u engleskom govornom području nego što je to danas slučaj. Rad naučnika poput Jovana Majendorfa (John Meyendorff)  i Jaroslava Pelikana (Jaroslav Pelikan) učinio je mnogo da bi skrenuo pažnju javnosti na presudan položaj ovog mislioca u tradiciji Istoka, “pravog oca vizantijske teologije,” kako ga naziva Mejendorf u svojoj studiji Vizantijsko bogoslovlje (Byzantine Theology (1974)). Značajno je što u drugom tomu svoje istorije razvoja hrišćanskog učenja, Duh istočnog Hrišćanstva (The Spirit of Eastern Christendom (600 – 1700)), objavljenom iste godine, Pelikan posvećuje Maksimu celo uvodno poglavlje. Na neki način to poglavlje predstavlja prekretnicu.

Ta ista decenija takođe je bila svedok objavljivanja brojnih značajnih studija u Francuskoj od strane autora poput Garigea (Garrigues), fon Šenborna (von Schönborn), Letela (Léthel) i Rijua (Riou), koji su uvećali naše poštovanje mnogih dimenzija Ispovednikovog rada. Sve ovo je postignuto, ali ostaje još mnogo da se uradi. Tunbergov rad, podjednako izvanredan i zbog svoje preciznosti u analizi i zbog temeljitosti istorijskog istraživanja, ostaje nezamenjiva alatka za bilo koga ko želi da se uhvati u koštac sa mišlju ovog velikog ali još uvek zanemarenog pisca.

Jer, ukoliko je istina da je Maksim poznatiji nego što je bio, niko kome je stalo do njegovog rada ne može imati osećaj da je on dobio pažnju koju zaslužuje. Ovo je barem jednim delom posledica činjenice da se, sve u svemu, do njega ne dolazi lako. Kao što sam Tunberg napominje, Maksim “je voleo jasnoću, i zbog toga je uvek tražio posebne formulacije. Njegove definicije i misli su dostojni divljenja. Ali on je takođe poznavao složenosti hrišćanskog teološkog razmišljanja. Često je konstruisao rečenice poput kineskih kutijica koje je trebalo otvarati polako i sa neometanom pažnjom, da bi se stiglo do dragocene konačne istine koju je želeo da prenese svojim čitaocima.” Iako je sada više Maksimovih radova dostupno na engleskom jeziku, na primer u seriji Klasika zapadne duhovnosti (Classics of Western Spirituality) i u drugom tomu engleskog prevoda Filokalije (The Philokalia) u nastajanju, neki od najvažnijih tekstova ostaju teško dostupni običnim čitaocima.

Oni koji upoznaju teologiju Maksima kroz njegovo proučavanje antropologije zasigurno će želeti da se vrate Tunbergovom drugom, kraćem delu, Čovek i kosomos (Man and the Cosmos). Podnaslov ove knjige je Vizija svetog Maksima Ispovednika (The Vision of Saint Maximus the Confessor). Ključna reč pritom jeste vizija. Jer, kako Tunberg naglašava, u svoj njenoj složenosti nalazi se izvanredno jedinstvo i doslednost u misli ovog teologa. ”Njegova teologija nije bila jedna od onih sa različitim suštinama… Maksim je bio svestan opasnosti od fragmentarnosti. Njegov teološki sistem zapravo je bio duhovna vizija.” Ta vizija ujedno je univerzalna i sveobuhvatna, eshatološka i krajnje transcendentna. Pa ipak, ona nas se dotiče u svakoj tački naših običnih svakodnevnih briga i postignuća. Kao što Tunberg naglašava na kraju iste knjige, ono što je od najvećeg značaja za Maksima jeste “da kroz viziju koju sami stičemo kroz naš praktičan trud i naša stvarna iskustva,” od Boga možemo primiti snagu i ohrabrenje, darove koji nas uveravaju da smo na putu za carstvo večnosti.

Prikladno je da život ovog naučnika čiji je akademski rad počeo ovom studijom o vizantijskom svetitelju treba najvećim delom da bude posvećen, na veoma raznolike načine, radu na hrišćanskom jedinstvu u njegovoj rodnoj Skandinaviji, kao što je u međunarodnoj sredini trebalo da da naročiti doprinos u unapređenju luteransko – katoličkog dijaloga. Delo teološke učenosti, kada se sprovodi sa odgovarajućim stepenom otvorenosti ka drugima i odanosti tradiciji, samo po sebi ima vitalni opštehrišćanski smisao; i proučavati pisca kakav je Maksim znači doći u dodir sa osobom čije delo će teško ostaviti ikoga nepromenjenim u tom smislu.

 

 

A.M. OLKIN  

 

 

PREDGOVOR DRUGOM IZDANjU

 

 

Kada su me pozvali da pripremim drugo izdanje moje doktorske teze iz 1965. o Svetom Maksimu Ispovedniku, koja već mnogo godina nije bila dostupna, smesta sam shvatio da ju je trebalo revidirati zbog velikog broja istraživanja koja su u skorijim godinama posvećena Maksimu. Sa druge strane, takođe je bilo očigledno da je ta revizija trebalo da bude tek neznatna. U suprotnom, morao bih preraditi celu knjigu.

Pa ipak, Maksimovom antropologijom, i to zaista strogo teološkom, do sada se u tolikoj meri sveobuhvatno nije bavio ni jedan naučnik, te sam siguran da novo izdanje mog dela neće biti suvišno. Uvrstio sam reference za novo istraživanje; međutim, to ne znači da sam se osećao obaveznim da uzmem u razmatranje sve manje studije. Dalje sam smatrao svojom dužnošću da ukažem na ona kritička izdanja Maksima koja su se pojavila posle 1965. U svojoj bibliografiji takođe sam zabeležio šta je kroz prevode objavljeno na različitim jezicima tokom poslednjih godina (koliko je meni poznato). Maksimovi poznavaoci različitih nacionalnosti obavili su veoma vredan i studiozan rad u oba ova polja.

U tom kontekstu treba naglasiti da se Migne-ov tekst, na kome sam izgradio gotovo celu svoju disertaciju (sa izuzetkom Centuries on Charity*, gde sam na kraju imao pristup životnom delu A. Ceresa-Gestalda (A. Ceresa-Gastaldo) o velikom broju rukopisa). Neophodno ponovno numerisanje u Quaestiones et dubia izveo je J.H. Deklerk (J.H. Declerck) (u svom kritičkom izdanju; u svojim fusnotama skrenuo sam pažnju na to.

Godine 1985. Saint Vladimir`s Seminary Press objavio je moju drugu knjigu o Svetom Maksimu, pod nazivom Čovek i kosmos: Teološka vizija svetog Maksima Ispovednika (Man and the Cosmos: The Theological Vision of St. Maximus the Confessor). Tada je bilo prošlo dvadeset godina od moje prve studije, a bio sam i u mogućnosti da 1980. u Fraiburgu u Švajcarskoj prisustvujem prvom naučnom kongresu koji je ikada održan o Maksimu. Takođe sam bio pozvan da vodim seminar o Maksimu u benediktinskom manastiru La Pjer-ki-Vir (La Pierre-Qui-Vire) u centralnoj Francuskoj (na koji su bili pozvani monasi i monahinje iz bliže okoline); svoju knjigu zasnovao sam na pripremama za taj kurs. Obe ove prigode ispoljile su znatno interesovanje za svetog Maksima kao najistaknutijeg hrišćanskog teologa i duhovnog vođu, interesovanje koje je poraslo od kada sam prvi put pisao o njemu. Tako okrepljujuće saznanje utešilo me je dok sam pokušavao da svoju disertaciju prilagodim čitalačkoj publici koja možda još uvek nije bila upoznata sa Maksimom.

Postoje tri osobe koje bih želeo da pomenem na kraju ovog predgovora. Prva od njih je počivši profesor Pavle Evdokimov sa teološke akademije Svetog Sergija u Parizu, moj prvi pravoslavni mentor i savetnik, koji mi je prvi skrenuo pažnju na Svetog Maksima 1954. godine. Drugi je počivši profesor otac Jovan Majendorf sa Bogoslovije Svetog Vladimira i Fordam univerziteta, koji je potpomogao štampanje moje druge knjige i preuzeo inicijativu da preporuči ovo prerađeno izdanje moje prve knjige. Otac Jovan me je godinama podržavao kao prijatelj, i premda se nikada nismo lično sreli, on ostaje u mom sećanju kao blizak prijatelj; njegov neprežaljeni odlazak sa ovog sveta ostavio je u meni bol kao i u mnogim drugim ljudima. Treća osoba koju želim da pomenem jeste moj stari prijatelj, otac A.M. Olkin (A.M. Allchin), doktor i profesor koji je izvršio reviziju engleskog jezika u mojoj disertaciji i napisao predgovor za drugu knjigu. (On je godinama u različitim kontekstima proveravao moj engleski jezik). Otac Donald, izvanredan predstavnik ekumenskog anglikanizma, pristao je da napiše još jedan predgovor za ovu prerađenu verziju Mikrokosmosa i posrednika.

Otuda veliki izraz zahvalnosti kada je ovaj težak posao “male” revizije priveden kraju.

 

Ebeltof, Danska, o Pedesetnici 1993.

 

Uvod

 

1. Život svetitelja

 

Maksim Ispovednik ili, kako ga ponekad zovu, Maksim iz Hrisopolisa, rođen je oko 580. godine u Carigradu i umro je mučeničkom smrću u progonstvu u Lazici, na jugoistočnoj obali Crnog mora 662. godine. Između ova dva datuma nalazi se život proveden u carskoj službi, bavljenju monaškim životom i crkvenom politikom, život jednako ispunjen i dubokim teološkim pronicanjem i dramatičnim događajima. Za naše konkretne potrebe u ovoj tezi očigledno je da svi detalji Maksimove biografije nisu od jednake važnosti. Zato ćemo ukratko opisati samo opšti razvoj Svetiteljevog života.

Prema rečima njegovog drevnog biografa, nepoznatog poštovaoca, očigledno tek nešto mlađeg od onoga koji je predmet njegovog pisanja, Maksim je bio plemenitog porekla i živeo je pobožnim, porodičnim životom. Prema rečima istog biografa, dobio je veoma dobro obrazovanje kojem se predao sa dubokim interesovanjem i revnošću, naročito se posvećujući proučavanju filosofije. Na ovom mestu, barem, svi Maksimovi čitaoci potvrdiće istinitost njegovog biografa, jer Svetiteljevi spisi pokazuju da je njegovo retoričko i filosofsko obrazovanje moralo biti u to vreme na najvišem nivou. Međutim, prema rečima njegovog biografa, njegov napredak u vrlini bio je dostojan divljenja kao i njegovo razumevanje filosofije, i njegova dobra reputacija u različitim oblastima konačno je privukla pažnju cara Iraklija koji ga postavi za svog prvog sekretara.

Međutim, posle relativno kratkog veremena, Maksim je napustio dvor i otišao u manastir u Hrisopolju na azijskoj obali tačno naspram Carigrada. Tamo je njegova predanost asketskom životu bila visoko nagrađena i izazvala je novo divljenje među monasima. To mora da se dešavalo oko 613-14. Ovaj datum je od značaja za pitanje njegove motivacije za napuštanje dvora i postajanje monahom. Jer, ukoliko je ovaj datum tačan – a čini se da se naučnici sada slažu u tome – teško da može biti istinito da je Maksim odlučio da uđe u manastir zbog širenja monotelitstva, što je motivacija koju je naveo biograf. Čak i ako se postojanje monotelitstva – u formi monoenergizma – može utvrditi čak i pre 619., on, prema našoj hronologiji, nije mogao imati uticaja do vremena kada je Maksim postao monah. Zato, ukoliko je ovo datiranje tačno, Maksim je sigurno imao drugačiju motivaciju. Zapravo, kako je Šervud (Sherwood) istakao, njegov biograf i ukazuje na to. On je čeznuo za tihovateljskim životom. Možemo zaključiti da su možda postojale okolnosti u Carigradu koje su pojačale njegovu naklonost, premda se čini da nije bilo promena u njegovim dobrim odnosima sa dvorom, što jasno pokazuju njegova česta i veoma prijateljska pisma Jovanu rizničaru.

U ovom kontekstu takođe bi bilo od nekog značaja to da biograf, opisujući Maksimov život u manastiru, uopšte ne naglašava njegovu navodnu borbu protiv jeresi, već pre njegov zadivljujući napredak u asketskim podvizima i pobožnom životu.  U biografiji to dovodi do priče kako su se monasi, duboko zadivljeni njegovom pobožnom revnošću, svesrdno trudili da ga postave za igumana i najzad uspeli da ga ubede da ih rukovodi, mada je on prema tome imao određenu rezervu. Međutim, čini se da je ova priča tačna.

Jedan od razloga za skeptičnost u vezi sa zabeleškom biogafa o Maksimovom igumanstvu jeste činjenica – sudeći po drugom dokazu – da nalazimo da je ovaj period njegovog života zasigurno sadržao znatnu literarnu aktivnost koju bi jedno administrativno, ili barem pastirsko rukovođenje u sopstvenom manastiru jedva dozvoljavalo; premda, sa druge strane, treba reći da on u svojim spisima pokazuje značajan uvid u pastirske probleme monaške zajednice.

Ne znamo pouzdano koliko dugo je ostao u svom manastiru, niti da li sa preselio iz svog prvog manastira u drugi. Zato bi na ovom mestu bilo dovoljno reći da ga barem 632. godine nalazimo u Africi (Kartagina) kao rezultat njegovog prinudnog odlaska iz manastira zbog invazije Persijanaca koji su 626. stigli do Carigrada. Tamo je možda bio stigao nešto ranije. Prilično je teško rekonstruisati deo njegovog žitija koji pokriva godine 626. – 632., ali Šervud je možda u pravu kada pretpostavlja da je Maksim neko vreme ostao na Kritu a možda čak i na Kipru. U Kartagini je verovatno odseo u manastiru po imenu Euhrat, čiji iguman je bio Sofronije koji je 634. izabran za Patrijarha jerusalimskog i koji se prvi borio protiv monotelitske jeresi. Čini se da je Maksim duže vremena proveo sa Sofronijem u ovom manastiru, pre nego što je otišao u Aleksandriju da bi učestvovao u raspravama koje su se tamo odvijale za vreme sastavljanja Tomosa ujedinjenja 633. godine.

Međutim, od oko 634. Maksim je bio duboko umešan u monotelitske rasprave, i ostatak njegovog života biće u potpunosti oblikovan jasnoćom i strogošću njegovog diotelitskog stava. S obzirom na to da će se o njegovom teološom značaju u ovoj oblasti i o razvoju njegovog mišljenja u vezi sa monotelitstvom u znatnoj meri govoriti u drugom odeljku ovog uvodnog poglavlja, bilo bi dovoljno, u ovoj fazi našeg izlaganja, da samo skiciramo najvažnije činjenice iz ove zamršene situacije i najvažnije događaje iz njegovog života koji su proistekli iz nje. 

Maksim je sigurno dosta dugo vremena ostao u Africi kao monah. Nemamo nagoveštaja da je tokom više godina napuštao taj manastir. Imao je dobre i bliske veze sa carskim vladarima Afrike, poput Petra i Georgija, koje su pokrivale vreme od oko 634. do oko 642/3.

Car Iraklije umro je 641. a njegov naslednik Konstans pokušao je da razreši monotelitsku polemiku objavljujući Tipos koji je napisao Patrijarh carigradski Pavle II 647. Ali pre toga 645. Maksim – verovatno u Kartagini – imao je uspešnu raspravu sa Pirom, Pavlovim prethodnikom koji je tada bio u izgnanstvu. Rezultat rasprave bio je Pirov povratak u Pravoslavlje i njegovo priznanje za patrijarha od strane Rimske Stolice, iako je Pir već 646. ponovo promenio mišljenje. Iz Relatio motionis takođe saznajemo da je Maksim bio u Rimu 646. zajedno sa Pirom. Još jedan rezultat rasprave možda je bila činjenica da je nekoliko afričkih sabora u leto 646. godine zauzelo stav protiv monotelitstva. Međutim, carski Tipos definitivno je promenio situaciju. Jasnije nego ikada, politika Carigrada postala je ne samo protivna već i opasna po Maksimov položaj. Uvideo je da je sada morao da se bori za Pravoslavlje na strani Rima.

Maksim je ostao u Rimu. Papa Teodor izopštio je Pira kada je ponovo promenio mišljenje, ali je ovaj kasnije (652) ponovo postavljen za patrijarha u Carigradu. Potpuni raskol između Rima i Carigrada bio je činjenica.

Novi papa, Martin I, otišao je čak dalje od Teodora i, inspirisan Maksimom, sazvao je Lateranski sabor 649., na kojem je Maksim verovatno prisustvovao kao običan monah i starac. Ovaj sabor osudio je monotelitsku jeres i obećana je kazna svima koji je budu sledili. Odluke su poslate po celom hrišćanskom svetu. Car Konstans smesta je reagovao, ali je egzarh, koji je bio poslat u Rim, stao na stranu Pape, te Papa (i verovatno Maksim) nije uhapšen sve do 653. Obojica su dovedeni u Carigrad, gde je 654. održano suđenje Papi. Poslat je u progonstvo u Herson 655. i umro je u septembru iste godine.

Međutim, suđenje Maksimu – i njegovovom učeniku Anastasiju – nije se desilo do maja 655. Zbog toga nije sasvim jasan tačan datum njegovog dolaska u Carigrad. Čak se čini da su vlasti pokušale pre da mu pripišu političke prestupe nego jeresi – stav koji je sasvim u skladu sa carskim pokušajem da podrži “razvodnjene zajednice”. Ovi napori bili su u potpunosti promašaj; isto tako propali su pokušaji da se Maksimovo odbijanje komunikacije sa carigradskom Stolicom u vezi sa Tiposom prikaže kao prestup za koji mora da se pokaje. Maksim je poslat u privremeno izgnanstvo u Viziju u Trakiji. Već u 656. u samoj Viziji, dvorski episkop Teodosije, kojeg je poslao novi carigradski patrijarh Petar, učinio je novi pokušaj da ubedi Maksima da zauzme pomirljiviji stav. Ali, Maksim nije promenio mišljenje. Dana 8. septembra (kako tvrdi Acta) Maksim je pozvan u manastir Svete Teodore u Regionu, gde je ponovo nagovaran da se povinuje carevoj volji, ali je odbio da to učini. Zatim je poslat u izgnanstvo po drugi put u drugo mesto – Perberis - u Trakiji, gde je ostao šest godina.

Međutim, u pratnji Anastasija apokrisarija i Anastasija monaha, Maksim je 662. vraćen u Carigrad gde je održan sabor. On i njegovi učenici tamo su anatemisani i osuđeni na novo izgnanstvo. Sabor je sada bio izrazito monotelitski. Osuđenicima su verovatno amputirali jezik i desnu ruku i poslali ih u Lazicu na jugoistočnoj obali Crnog mora, gde se Maksim, slomljen lošom negom i godinama, upokojio 13. avgusta iste godine (662). Njegova pobeda uskoro će biti izvojevana, ali on neće učestvovati u njoj.

 

 

2. Maksimov istorijski i teološki značaj

 

Opšte vrednovanje Maksimovog doprinosa istoriji hrišćanske misli u velikoj je meri pratilo namere Vita : Maksim je viđen kao veliki branitelj halkidonske vere u vezi sa problemom volja u Hristu, postavljajući temelje odluka Šestog Vaseljenskog sabora (680). On je klasični neprijatelj monotelitstva. Čak i u savremenim svetootačkim prikazima ova uopštavajuća slika nije savim iščezla.

Naravno, u našoj prezentaciji činjenica o ovom naročitom Maksimovom položaju neće biti potcenjena, ali naša namera jeste da dodamo još dokaza koji će podržati ubeđenje da su ostali aspekti Maksimove teologije i doprinosa – ili bolje rečeno širi kontekst njegovog mišljenja – ostali pomalo zasenjeni ovim usmeravanjem pažnje na njegovu raspravu sa monotelitstvom. Pre bi se moglo reći da je zbog svog rada na spajanju i ispravljanju učenja ranije teološke tradicije on bio u stanju da ponudi pravoslavno rešenje monotelitskog pitanja, koje nije ozvaničeno do posle njegove smrti.

Međutim, u vezi sa našim osnovnim stavom postoji određeni skepticizam oko svih pokušaja da se prikaže bilo kakva promena dubokog ili revolucionarnog karaktera Maksimove teologije. Ubeđeni smo da Maksimova teologija otkriva prilično prirodan i logičan razvoj na osnovu opšteg halkidonskog uverenja u koji se nikada ozbiljno ne sumnja niti proverava. Zato je naša namera, između ostalog, da razjasnimo da ovo nije ništa manje istinito u odnosu na monotelitske tvrdnje, bez obzira na to koliko se Maksim na prvi pogled može učiniti ravnodušnim ili nesigurnim u vezi sa njima.

Takva izjava podrazumeva i izvesni kriticizam prema stvovima koje su zauzeli naučnici poput Grumela i Fon Baltazara (u KL1), koji su razradili razne teorije o Maksimovoj krizi ili korekturi. Za naše potrebe u ovom uvodu možda će biti dovoljno da ukažemo samo na osnovne crte njihovih rasprava, jer rešenje ovog problema utiče na našu opštu sliku o teološkom značaju i ličnosti Ispovednika.

Pre svega, V. Grumel (V. Grumel) je ispravno pokazao da Maksim u svojim prvim poznatim reakcijama na monotelitstvo (ili bolje rečeno tadašnji monoenergizam), tj. u svom pismu Piru, podržava ovog kasnijeg jeretika i da u najmanju ruku odbija da zauzme čvrst stav za ili protiv jedne ili dvaju energija u Hristu. Ali, takođe je pokazao da to do izvesne mere važi i za Sofronija – monaha i patrijarha, kasnije smatranog za prvog zagovornika diotelitstva – u njegovom sinodalnom pismu iz 634., jer se čini da obojica poštuju Psephos Sergija, carigradskog patrijarha, koji zabranjuje bilo kakvo pominjanje jedne ili dve volje.

Za sada nema nikakvih poteškoća. Ali Grumel takođe naglašava činjenicu da je u Maksimovom pismu ljudska volja u potpunosti stavljena u pozadinu, i da u vezi sa tim on govori samo o božanskoj volji. Za njega je božanska volja ta koja vlada i – za njega kao i za Sofronija – upravo moralno jedinstvo jeste to koje treba ispovedati. Zato se u vezi sa tim stiče utisak da Maksima još uvek ne interesuje postojanje dve volje u Hristu, i da još uvek nije siguran u vezi sa sopstvenim stavom prema monotelitstvu. Takav je barem zaključak koji su doneli neki naučnici na osnovu rezultata Grumelovog rada.

Međutim, protiv ove tendencije da se označava razlika između značaja i interesa u Maksimovoj teologiji između ranijeg i kasnijeg vremena, potrebno je pokazati da su, zapravo, dve volje u Hristu igrale daleko važniju ulogu već u Maksimovim ranim radovima (kao npr. u Ep 2), premda se to na neki način smatra očiglednim. Kada se stavi u širi kontekst njegove opšte teologije o čovekovom osvećenju i oboženju, Maksimovo stanovište o ovoj tački može se razjasniti od samog početka. Kasnije je jasnije definisana upravo njegova terminologija, a ne teologija. Naglasak koji Grumel stavlja na Maksimovo oklevanje pred ulazak u raspravu bez sumnje je, do izvesne mere, obojio opštu sliku o Maksimovom stavu u kasnijem spisateljskom radu.

Ovo je značajno, i ostaje jedan od ciljeva ove studije da pokaže – kao što je Šervud već učinio do određene mere - da postoji jedan veoma značajan stepen doslednosti u Maksimovoj teologiji od prvih asketskih rukopisa naovamo, čak i ako on razvija svoju terminologiju i usmerava pažnju na problem volje tokom hristološke rasprave, u kojoj igra tako važnu ulogu.

H. Urs fon Baltazar (H. Urs. von Balthasar) postavio je pitanje moguće krize u Maksimovom životu i mišljenju u vezi sa njegovom studijom o dva takozvana Gnostička stoslova (Gnostic centuries)  za koja je dokazao da su s pravom pripisana Maksimu. Prema mišljenju fon Baltazara, u prvom delu svog monaškog života Maksim se nalazio pod tako jakim origenističkim uticajem, koji se odrazio u Stoslovima, da bismo morali govoriti o krizi. Šervud je protiv ove hipoteze pružio najjači argument time što je pokazao da ranija Ambigua, koja potiče iz oko 634., ali za koju on smatra da je začeta ranije tokom Maksimovog boravka u Kiziku, već sadrži veoma jako i svesno opovrgavanje origenizma. To mu daje odvažnost da zaključi da prvih deset rečenica u Gnostičkim stoslovima, koje čak i Fon Baltazar karakteriše kao “Gegenmotive”, suprotan motiv, za preostali deo rada, treba smatrati kao sažetak Maksimovog stava protiv origenizma, istovremeno dajući okvir unutar kojeg treba razumeti sve ostalo, sa svim pomenima Evagrija i Origena. Na ovom mestu Šervud je, zapravo, poveo put novog vrednovanja, i naša je namera da nastavimo ovim putem. Dalje treba napomenuti da je sam Fon Baltazar, u drugom izdanju svoje Kosmische Liturgie, prihvatio Šervudov stav – premda unekoliko umanjujući promenu koju on podrazumeva – i dozvolio je da ideja o krizi iščezne u razvoju Maksimovog života i misli. Zapravo, Maksimova istorija teško da može biti dramatizovana na ovakav način.

Nasuprot tome, to može biti jedna od ispravnih tendencija u Žitiju koja ne zna za teološke promene u Maksimovom stavu. Zapravo, čini se da je svetitelj od samog početka imao jasno utvrđenu liniju mišljenja. Ova činjenica možda nije tako zaprepašćujuća ako se setimo da je on imao izvanrednu sposobnost povezivanja i – iznad svega – da je delio stav sa većinom Otaca, da je njihova prvenstvena dužnost bila ne da stvaraju originalne teološke sisteme već da reprodukuju i prikažu veru i ubeđenja njihovih prethodnika, tj. tradicije Crkve.

 

prevod s engleskog: Nataša Kolundžić

 

* Код нас преведено и објављено као Гностички стослови, Београд, Друштво Источник, 1996., превео Драган Јеремић. (Прим. прев.)

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio