VAPAJ  IZ  DALMACIJE 

Osvrt na «Izveštaj» gđe Sonje Biserko i njenog Helsinškog odbora za ljudska
(ali ne i za crkvena) prava

 

          Ovih dana se na sajtu Helsinškog odbora gđe Sonje Biserko pojavio «Izveštaj», koji je po ko zna koji put šokirao i iznenadio našu crkvenu i intelektualnu javnost. Kada to kažemo, mislimo prvenstveno na Biserkin deo ovoga Izveštaja «Odnos države i verskih zajednica», koji se tiče Srpske Pravoslavne Crkve i njenog mesta i uloge u današnjem društvu u Srbiji.

Kada se pažljivo pročita ovaj deo «Izveštaja» gđe Biserko(a) - «Odnos države i verskih zajednica» - odmah se stiče utisak da je za predsednicu Helsinškog odbora, Srpska Pravoslavna Crkva, potpuna nepoznanica i nešto što je povezano sa zaverama, mračnjaštvom, pa možda i «Srednjim vekom», ali sa elementima «opijuma za narod». Srpska Crkva je za ovu gospođu anticivilizacijska i antidemokratska institucija, koja je prosto simvol svih negativnih tendencija i antievropskih stremljenja u hodu ka «svetlijoj budućnosti» u današnjoj Srbiji.

Ovi stavovi jasno pokazuju jedno, a to je iz koga duhovnog miljea i iz koje intelektualne branše dolazi gđa Biserko(a). Retorika koju ona koristi je dobro poznata retorika našoj Crkvi i pravoslavnim Srbima uopšte, pošto su od nosilaca te i takve ideologije stradali zajedno od Drugog svetskog rata do danas. Gđa Biserko i njoj slične «crne udovice», predstavljaju jedan od poslednjih bastiona toga staroga sistema, koji je svoju «demokratiju» u vreme komunističke diktature (demokratije proleterijata) potvrdio mnogobrojnim logorima, gulazima i Golim otocima. Poseban «podvig» im je bio progon Srpske Crkve u svim sferama Njenoga života, uključujući tu i crkvenu svetosavsku prosvetu, koju je valjalo zbrisati sa lica zemlje i na njeno mesto ustoličiti antihrišćanski komunizam i darvinizam.

No, da se vratimo malo na pomenuti «Izveštaj» Helsinškog odbora o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i Njenom delovanju. On od samog početka do kraja vrvi neistinama i poluistinama, pridodajući tome otvorene napade na Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Po pomenutoj gospođi, Srpska Pravoslavna Crkva je ostvarila kontakt sa srbijanskom državom (kao da on ne bi trebao da postoji, ili šta) 2000. god. zahtevom Svetog Arhijerejskog Sabora SPC da se veronauka uvede u državne škole. To je za autoricu ovoga «Izveštaja» bio prvi znak «klerikalizacije» društva (zaboravljajući da je tadašnji Predsednik Vlade pokojni Zoran Đinđić svoga sina Luku sam odveo na čas veronauke, što su propratili svi mediji). Pomenuta gospođa bi verovatno morala znati da u svim evropskim demokratskim državama Crkva ima slobodu delovanja, što podrazumeva i držanje veronauke u školama. Moguće je da se njoj lično to nije dopalo, jer joj je raniji školski poredak sa darvinizmom više odgovarao. Možda je njoj lično lakše silaziti sa «krošnji drveća», nego učiti o biblijskom stvaranju kosmosa i čoveka u njemu. Ali šta bi, bi.

Po gđi Biserko(a), Crkva se nije zadržala samo na tome da je uvedena veronauka u škole, nego se Crkva opasno približila i drugim državnim institucijama, kao što su vojska i policija, pa je čak i imenovan Episkop za saradnju sa vojskom Srbije (i mala deca znaju da u svim normalnim evropskim državama tako nešto postoji, ali ne i gore pomenuta gospođa).

U daljem tekstu «Izveštaja», gđa Biserko(a) ponovo iznosi svoj žal za Darvinovom teorijom evolucije, koja joj je izgleda zaista prirasla za srce, okrivljujući prethodnu vladu gospodina Vojislava Koštunice i ministarku prosvete Ljiljanu Čolić, koji su navodno «pravnim dekretom» pokušali da izbace Darvinovu teoriju evolucije iz školskih programa u Srbiji. To se «na svu sreću» nije desilo, zahvaljujući upornim pobornicima i zaštitnicima Darvinove teorije o evoluciji životinjskih vrsta, među kojima je i pomenuta gđa Biserko.

Sledeća žaoka gđe Biserko(a) je upućena prema Zakonu o verskim zajednicama, koji je, kao što je svima poznato, usvojen od strane Vlade Republike Srbije, uz poštovanje sve demokratske procedure i evropskih standarda. Na jedan čudesan i za običnu ljudsku logiku, teško razumljiv način, gđa Biserko u ovom Zakonu o verskim zajednicama, vidi Zakon diskriminacije «malih verskih zajednica», a navodno favorizovanje «tradicionalnih religija», podrazumevajući tu na prvom mestu Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Po autorici ovoga «Izveštaja», Srpska Crkva je, shodno ovom Zakonu, privilegovana, čak do te mere da sveštenici imaju «imunitet» (od čega, to samo ona zna). Kako kaže gđa Biserko, ovim Zakonom o verskim zajednicama je narušena «savremena sekularna demokratska država» (čitaj: ateistička i darvinistička), jer je Crkva ponovo digla glavu i iz prethodnog getoa u vreme komunizma. SPC ovim Zakonom izlazi i pojavljuje se u javnosti, pa čak postaje i nekakav društveni faktor. To bi, po autorici ovoga teksta, svim «demokratskim» metodama  trebalo sprečiti.

Pored toga što se obrušila na Zakon o verskim zajednicama, gđa Biserko(a) se obrušila i na izgradnju spomen-hrama sv. Save, za koji je država dozvolila da se štampa doplatna poštanska marka, itd. Poseban specijalitet u ovom delu «Izveštaja» gđe Biserko je napad na Bogoslovski fakultet SPC u Beogradu, koji je od 2004. godine, po odluci Vlade Republike Srbije, vraćen u sastav Beogradskog Univerziteta. To je za gđu Biserko nešto nečuveno i da se ona pitala, to nikada ne bi bilo. Po gđi Biserko ulazak Bogoslovskog fakulteta na Beogradski Univerzitet, može ozbiljno uzdrmati «Darvinovu teoriju», pa čak i predstavlja znak da je Srpska Crkva konfesija koja ima «povlašćenu školsku instituciju» (verovatno u odnosu na druge verske zajednice ili ko zna koga).

Izražavajući u daljem tekstu žal za navodno obespravljenim «malim verskim», pa čak i «nehrišćanskim verskim zajednicama», gđa Biserko shodno gore navedenom, u svojoj prepoznatljivoj psihološkoj strukturi, nekadašlji žal za pravima radnika i obespravljenih radničkih masa od zlih izrabljivača (tada simvol Zapad), sada transponuje na male verske zajednice. One bi, shodno psihološkoj strukturi pomenute gospođe, trebale «svojom diktaturom» da nametnu volju tradicionalnim većinskim crkvama i da njihovo bogatstvo podele među sobom (po poznatom: fabrike radnicima, a ljudska prava samo «malim verskim zajednicama», tj. nevladinim udruženjima).

U daljem delu teksta čuvenog «Izveštaja» sa podnaslovom «Verska diskriminacija», gđa Biserko(a) nastavlja sa daljim napadima na Srpsku Pravoslavnu Crkvu, okrivljujući u nekom smislu SPC, ako ne direktno, a ono najmanje indirektno, za napade na Bajrakli-džamiju u Beogradu 1991. godine, zatim tu pominje i paljenje medresa u Beogradu i Nišu. U nastavku ona začuđujuće nastavlja u istom stilu i izliva «krokodilske suze» i što je navodno «načelnik muzeološkog odeljenja Vojnog muzeja na Kalemegdanu uklonio i uništio dva šehitska nišana iz 15. i 16. veka, koji su predstavljali veoma retke spomenike kulture iz perioda Otomanske imperije».

Ako ste mislili da je to sve - ne, nije. U daljem tekstu «Izveštaja» gde se govori o uticaju SPC na državne i međunarodne odnose, gđa Biserko(a) okrivljuje, ni manje ni više, nego Njegovu Svetost Patrijarha Pavla, koji se navodno «drznuo da piše pismo» Predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću i Predsedniku Vlade Vojislavu Koštunici «u kojem je apelovao da ne pozivaju glasače da izađu na kosovske izbore». Po autorici ovoga nebivaloga teksta, verovatno bi pismo takvog sadržaja mogla da uputi samo ona, iz sebi svojstvenih i sebi znanih «demokratskih razloga».

Pošto je završila sa Patrijarhom Pavlom gđa Biserko(a) ide i dalje. Ona kreće u otvorene napade i prema svetiteljima SPC, a sve u cilju zaštite ljudskih prava i demokratije u Evropi. Naime, gđu Biserko brine što u SPC sve više jačaju stavovi Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića, koji su kritički govorili o «dehristijanizovanom Zapadu i Evropi» i što je najgore, te njihove stavove protivne «liberalnoj demokratiji», danas podržavaju i šire njihovi učenici (koji predstavljaju vodeće jerarhe SPC danas). U svojoj borbi za «liberalnu demokratiju» i «svetliju budućnost», gđa Biserko na volšeban način povezuje SPC i sa haškim optuženicima Karadžićem i Mladićem, nazivajući ih «narodnim herojima, koje narod skriva». U svemu gore rečenom, gđa Biserko vidi nespremnost predstavnika SPC «da se suoče sa neposrednom prošlošću» (pa ti vidi).

Ako ste mislili da je bar ovde kraj – nije ni ovde. Gđa Biserko jaše i dalje. U daljem tekstu sledi napad na Ohridsku Arhiepiskopiju, samo zbog toga što je u jedinstvu sa Srpskom Crkvom, a u daljem nastavku «Izveštaja» se produžava borba za «male i ugrožene», pa bile to i sekte ili raskolničke organizacije. Sve su one u poslednje vreme ugrožene od strane feudalne SPC, kojoj uz rame stoji sve više «klerikalna država Srbija».

Kada je završila sa SPC, gđa Biserko kreće po Beogradskom Univerzitetu, prozivajući sve najuglednije i najučenije ljude našega vremena, koji po njenom kriterijumu i merilu nisu borci za «liberalnu demokratiju» i darvinizam. Nasuprot tome, gđa Biserko(a) u njima prepoznaje nešto što liči na SPC, a to je patriotizam i dostojanstvo ljudske ličnosti. U ovom svom pohodu, jednim krilom gđa Biserko napada Srpsku Akademiju Nauka i Umetnosti, a drugim kompletan Beogradski Univerzitet. Poseban odred interventnih grupa je odredila za naše ugledne sportiste i javne ličnosti. I među njima gđa Biserko izdvaja «nosioce nedemokratskih načela» ili, ne dao Bog, velikosrpskih projekata, čiji je glavni zagovornik po gđi Biserko, «draga joj» i mnogo napadana SPC.

I da nećemo, ovde moramo stati. Teško je naći pravu reč za definisanje ovakvih tekstova, inspirisanih irodijadskim duhom, ali radi Istine, rekosmo «da bismo dušu spasili». Radi onih koji možda ne znaju, a mi smo čuli od srpskog naroda kninskog kraja i Kistanja, na sličan način je žario i palio otac pomenute gospođe. On je, u svoje vreme, kao komunistički udbaš, mnoge porodice u crno zavio, samo zato što su pravoslavni Srbi. Dalje nije potrebno govoriti, ali kako kaže naš narod: Nijedna muka nije do vijeka.

 

 

Šibenik, 23.09.2008. god. 

 

    

Episkop dalmatinski

Fotije

 

ŽAL ZA KOMUNIZMOM

 

Ako mi ućutimo kamenje će povikati (Lk. 19,40)

 

Ovih dana kada Crkva Hristova praznuje najveću pobedu ikada izvojevanu u istoriji čovečanstva, a to je pobeda nad smrću, koju je nama i čitavom svetu podario Gospod naš i Spasitelj Isus Hristos, ne manjka ni onih glasova koji i dalje viču: Raspni ga raspni (Jn. 19,6).

 

Kada to kažemo, mislimo na nedavne skupove održane širom Beograda raznih nevladinih organizacija, koje su sa pravom nazvane «društveni NLO-i». Njihovi pokliči: «Nemojte se moliti u našim školama», «Stop klerikalizaciji Srbije!», «Odvojiti Crkvu od države», «reformisanje Crkve» jasno pokazuju prirodu ovih organizacija kao i njihovu totalitarnu anti-misiju, koju one pokušavaju prikriti navodnom slobodom govora i borbom za demokratiju.

 

Sve ove pokrete i organizacije povezuje i čini prepoznatljivima iznenađujuća sličnost sa «partijskim ćelijama», koje su kao što je svima poznato žarile i palile u poslednjem veku ateizma. Kao posledica njihove «borbe za slobodu» i «prava proleterijata» ostale su na hiljade porušenih pravoslavnih crkava i manastira, kao i drugi kulturno-istorijski spomeniici, koji su stvarani vekovima. Pored toga, Crkva tj. njena jerarhija i pravoslavni hrišćani bili su od «tadašnjih boraca za slobodu i demokratiju» gonjeni i izloženi najzverskijim mučenjima, što nam svedoče mnogobrojni gulazi od Sibira pa do Srbije i mora.

 

«Demokratski pokliči» koje danas čujemo iz usta ovih s pravom nazvanih «NLO-a» ili da se poslužimo upravo njihovom retorikom «plaćenika spoljnjih neprijatelja», predstavljaju poslednji žal za tim zlatnim dobom komunizma. Novi svetski poredak, kao što je svima poznato, preko nevladinog sektora svuda u svetu ruši nepoželjne ili nepodobne državne sisteme i postavlja nove. To se isto čini ili se pokušava učiniti u Srbiji, preko ovih tragičnih ljudi, koji svoj ateizam i bezbožništvo žele uporno da nametnu i drugima. Zbog toga im toliko i smeta svetosavska Crkva, kao ona koja danas ima najveći autoritet i ugled u Srbiji, jer čuva ono što Srbija danas ima najvrednije, a to su njena pravoslavna vera i kultura kao i nacionalno i etičko dostojanstvo.

 

Misija Crkve Hristove je da svedoči Istinu (1. Tim. 3,15) i svako ko je od Istine sluša glas svoje Crkve. Danas je, hvala Bogu, najveći deo srpskog naroda, a posebno njegova svetosavska omladina uz svoju Crkvu i bori se da očuva ideale svetosavlja i pravoslavlja. Za druge nam ostaje da se molimo Bogu podsećajući ih na reči svetog Jevanđelja da Crkvu Hristovu ni vrata adova neće nadvladati (Mt. 16, 18).

 

EPISKOP DALMATINSKI

Fotije       

 

Šibenik, 30. 04. 2009.

 

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio