Црква није шематизована,
већ заједница божанске љубави

Битно је да у ово време дијалога и превирања будемо са својом Црквом и да имамо поверења, јер нас она никада кроз историју није изневерила

 

ИНТЕРВЈУ: ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ ФОТИЈЕ (СЛАДОЈЕВИЋ)

„Бог није случајно изабрао да се роди у скромној пећини, већ нам је тиме дао поуку за читав живот и делање. Витлејемска пећина има и дубљи, унутрашњи и духовни смисао, а то је потреба да своје срце начинимо витлејемском пећином, у којем се вером непрестано рађа и обнавља Христос у нама. Тако живећи са Христом и у Христу, издржаћемо, уз Божју помоћ, сва животна искушења, па и економску катаклизму која се наговештава”, овако за „Политику”, уочи најрадоснијег хришћанског празника, говори епископ далматински Фотије (Сладојевић) који ће због реконструкције Саборне цркве у Шибенику божићну литургију служити у оквиру свеноћног бденија у манастиру Крка.

Владика Фотије (1961) је и ректор богословије Света Три јерарха у Крки и припада генерацији млађих архијереја Српске цркве чији се глас са пажњом слуша, не само на саборима, већ и у јавности. Ове године ће обележити 10 година како је на трону страдалне Епархије далматинске.

Божић дочекујемо у атмосфери неизвесности која доноси глобална економска криза. Шта је „хришћански рецепт” да се издрже предстојећа искушења?

Тешко је говорити о неким „хришћанским рецептима” за било шта, па тако и за глобалну економску кризу, која долази или се најављује. Православни хришћани у начелу треба да имају подвижничко схватање живота. То значи да ништа што је од овога света не треба да нам буде важније од онога чему нас учи наша православна вера, као и то да треба да живимо сходно нашој православној етици. Будемо ли тако живели, нећемо бити идолопоклоници богатстава и лепота овога света, већ ћемо тежити дубљим законима живота. Ти дубљи закони живота су нам управо откривени и дати у витлејемској пећини, где се родио Христос.

Ипак, не мисле сви тако?

Сведоци смо и тога да људи који су већином оријентисани ка овоме и само овоме свету доживљавају данашње тренутке веома трагично, јер виде како им се земаљско царство пред очима руши. То је, међутим, како за њих, тако и за нас могућност да се поново враћамо правим и истинским вредностима, управо вредностима Божића и ономе чему учи наша светосавска црква.

Да ли у временима када се продубљују социјалне разлике и све већи број људи остаје без посла Црква треба јаче да „дигне глас” против похлепе која разара друштво?

Мисија Цркве се садржи у томе да се људима укаже на оно што је једино потребно у овоме животу, а то је да познамо свога Творца и Створитеља, који је наш небески Отац, односно Бога и да са Њим остваримо заједницу у Цркви. То је првенствена мисија Цркве: „Да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа” (Јн. 17, 3). Ако то остваримо или, боље речено, остварујемо, онда ће све друго у нашем животу происходити из те заједнице љубави са Богом и са ближњима у Цркви. У том духовном стању ћемо бити спремни да скинемо капут са себе и дамо га неком сиромаху, јер ћемо то чинити ради Христа, који се, из своје божанске љубави, поистоветио са свима нама.

СПЦ пролази кроз један веома изазован и драматичан период и изгледа да се јединство Цркве тешко одржава?

Црква није некаква шематизована, монолитна заједница, већ заједница тројичне божанске љубави, која нам се дарује у Цркви и у којој смо сви позвани да учествујемо. Црква је, кажу Свети оци, радионица Светога духа, а „Дух дише где хоће” (Јн. 3,8), али увек на добро и на наше спасење, само ако имамо уши да чујемо и очи да видимо.

Тако је исто и у нашем епископату, а и шире гледано у пуноћи наше светосавске Цркве. Различита мишљења која се понекад чују у Цркви не морају бити проблем. Она чешће доносе и рађају нови квалитет, само ако су мотивисана духом јеванђељске љубави.

Како помирити те разлике?

У Цркви, као и у било којој другој заједници, постоје генерацијске разлике, постоје разлике у степену образовања, постоје разлике у припадности појединим духовним школама и традицијама, па чак, дубље јеванђељски гледано, постоје и различити дарови вере... Само на основу овог поменутог јасно је да мора бити и различитих мишљења и ставова у Цркви. Међутим, све њих заједно артикулише и уобличава светотајински живот Цркве и њено саборно устројство. Саборно устројство Цркве је гарант њеног јединства, наравно на челу са патријархом.

Откуда толика размимоилажења у Цркви око Косова, односа према ЕУ, сарадњи са римокатолицима, али и око литургијских питања?

Рекао сам већ да је различитих ставова увек у Цркви било, од Првог апостолског сабора, који је одржан 49. год. у Јерусалиму, па кроз читаву историју Цркве. Црква је своје учење дефинисала кроз васељенске саборе и каноне Светих отаца и њих се у основи држи. Међутим, унутар тога хода Цркве кроз историју постојала су и постоје многа различита мишљења и ставови. То су код нас Срба данас новоотворена питања око Косова или европских интеграција, као и питање екуменизма. На та горућа питања ће наша црква, ако Бог да, у богоподобно време дати свој став. Само треба да будемо стрпљиви и спремни да чујемо и поштујемо глас своје цркве.

Припадате групи епископа која сматра да је Црква у „блокади” због немоћи и болести патријарха Павла?

Стање у нашој цркви данас најбоље показује колико је значајна институција српског патријарха. Он је заиста духовни отац нашег народа, иако га многа његова духовна деца можда и не воле, а неки чак и хуле на њега.

Пошто Црква живи светом литургијом, тешко да можемо говорити о „блокади” у животу Цркве, али се може више говорити о земаљској компоненти и проблемима црквене организације и устројства, који би допринели бољем и пунијем животу наше цркве. Наш сабор је у новембру рекао своје, па нам ваља чекати и видети шта ће се десити на мајском сабору.

Зашто сматрате да би за СПЦ било боље да је на сабору усвојена молба патријарха Павла да се повуче?

Његова светост патријарх Павле је био написао молбу да се повуче, али ту његову молбу Сабор СПЦ није усвојио. Ко је какве ставове на сабору заступао, то сада више није толико ни важно. Оно што је, по моме мишљењу, битно то је да у ово време, време дијалога и превирања, будемо са својом црквом и да имамо поверења у њу, јер нас она никада кроз историју није изневерила.

Шта је суштина представке о лустрацији коју сте Ви и епископ горњокарловачки Герасим поднели Сабору СПЦ?

Било је разних предлога, разних расправа у оквиру новембарског сабора и биће их вероватно и убудуће. Један од подвига који нам свакако предстоји јесте и сусрет са недавном комунистичко-атеистичком прошлошћу, кроз који су наша црква и наш народ прошли велику голготу. На томе голготском путу пројавили су се многи сведоци и мученици наше свете православне вере, које треба отргнути од заборава. Ако је на томе крстоносном путу, нажалост, било и оних који су, из овога или онога разлога, издавали Христа и Цркву за тридесет сребреника, и то свакако треба забележити, како ради наше савести, тако и ради поуке младима и њихове будућности.

Како гледате на то да и Вас све чешће спомињу као могућег 45. поглавара СПЦ?

Овде бих морао некако да се нашалим на свој рачун, али у овом тренутку не знам како. Што се тиче избора новог патријарха, познато је да сваки епархијски архијереј и члан нашег сабора, који је на епископској служби више од пет година, потенцијално може бити биран и за патријарха. То значи да имамо много кандидата и хвала Богу што је тако.

Мислим, међутим, да је важније ово друго, да када дође време за избор новог патријарха сви ми молитвено будемо у то укључени. Како наш народ, тако и свештенство и монаштво на челу са својим епископатом, те да Бог на основу наше заједничке молитве покаже онога ко ће бити нови патријарх да би водио нашу цркву и народ путем Светога Саве.

Када се то деси, треба исто тако да будемо спремни да, сходно својим моћима и својим службама, помогнемо новом патријарху, а не да на њега гледамо „страначки” или непријатељски, јер није „по нашој мери”. Патријарх мора увек бити по мери богочовека Исуса Христа и Светога Саве.

-----------------------------------------------------------

Углед СПЦ није опао

„Сматрам да није опао углед Цркве у нашем народу, нити је то уопште могуће ако Цркву посматрамо очима вере. Мени се чини пре да је Црква у нашем народу коначно изашла из гета и да може да каже свој став јавно, као и да проповеда своје учење. То је до јуче била узурпирана привилегија партије и владајуће идеологије. Ту привилегију су, по духовном наслеђу, у наше време преузели разни самозвани ’црквени коментатори’, који најчешће недобронамерно и са аспекта атеизма, говоре о Цркви”, каже владика Фотије.

 

Миленко Пешић

Политика, 06. 01. 2009.

 

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio