Eпископ далматински Фотије:

Народ који живи са Црквом на уском, али сигурном путу

Наш народ је кроз своју историју имао и успона и падова, али је увек живео боље када је живео са својом Црквом и уз своју Цркву. Тај пут и те темеље нам је оставио свети Сава и наши светитељи до данас. Када тако ходимо, онда смо на уском, али ипак сигурном путу - рекао је то у интервју за "Глас Српске" Његово преосвештенство епископ далматински господин Фотије.

Он је истакао да је, уз љубав према Богу, празник Божић и прилика да сви пронађемо дубљи унутрашњи мир.  

* ГЛAС: Преосвештени владико, рођење Христово највећа је радост хришћанске вјере, али и највећа тајна и  највеће  чудо у историји свијета. Колико се осјећа радост празника вјерујућег народа у Далмацији?

ФОТИЈЕ: Свети Јован Златоусти је рекао да је Божић темељ свих других хришћанских празника, што је заиста велика истина. На Божић празнујемо Оваплоћење Христово, то јест рођење Бога у телу. Од Божића Бог је ушао у сам центар и матицу историје и дао јој потпуно нови ток. Приликом рођења Богодетета Исуса Христа у Витлејему, мудраци са Истока су дошли да се поклоне Богомладенцу, доносећи му дарове као Цару, Богу и Првосвештенику, јер све те службе су сабране и обједињене у Личности Христовој. Да није било Божића, по речима светог Јована Златоустог, наравно не би било ни других тајни и чуда описаних у Јеванђељу Христовом, а посебно тајне над тајнама – Васкрсења Христовог. У том смислу посматрано, Божић као и пуноћу наше вере у Васкрсење не може ништа да помрачи нити да умањи. Радост Божића једино, нажалост, не осећају они људи, који у свом срцу немају места за ову превелику тајну. Они живе у самодовољности и одвојености од Бога, па стога нису спремни да прихвате дар новог живота у Христу.

Код нас у Далмацији Божић се, можемо рећи, веома свечано празнује и људи у великом броју долазе у наше цркве. Ми најдубље верујемо да долазе управо ради новорођеног Богодетета Исуса Христа и радости овог великог празника, да би њоме испунили своје биће, које је обремењено многобројним животним страдањима и распећима.

* ГЛAС: Да ли  је васкрсла нада међу вјерницима?

ФОТИЈЕ: Хришћанска нада је увек уско повезана са вером и рекли бисмо да оне происходе једна из друге. У том смислу, истински верник никада не може бити без наде, јер је по вери сва наша нада у Христу. Христос је увек веран нама, јер је из љубави дошао у овај свет, да нам дарује Себе као Живот и Извор истинског живота. Наши православни Срби у Далмацији треба првенствено да јачају у вери, како би и свака њихова животна нада била осмишљавана вером. Шта то конкретно значи? То значи да се не ослањају првенствено на "земаљске факторе и силе овог света", већ да достојанствено носе свој крст и да се у својим животним не малим тегобама укрепљују витлејемском радошћу.

* ГЛAС: Манастир Крка је западно од Србије наша највећа православна светиња и велико окупљалиште православних Срба, не само из Хрватске него и из иностранства. Није ли то још једно чудо Божије?

ФОТИЈЕ: Манастир Крка је, хвала Богу, опстао као значајни и велик духовни центар православних Срба у Далмацији и шире гледано у читавој Хрватској. То је једна велика утеха, коју нам је Бог дао на овим просторима, како бисмо и у ово време остали достојни сведоци своје православне вере и Божића.

Постоји мноштво дирљивих примера љубави и поштовања према Крки, које смо доживели сусрећући се са многим људима у манастиру. Крка им свима даје наду.

На Преображење се у манастир Крку сабере више од 10 000 људи, које је живот развејао на разне стране, али их Крка сабира. То је заиста велики благослов и велика утеха наше Цркве у Далмацији.

* ГЛAС: Колико љубав по вјери повезује људе?

ФОТИЈЕ:  Истински верник је онај човек који живи у овом свету руковођен љубављу према Богу и према ближњем. Aко било која од ових компоненти недостаје у животу неког човека, питање је да ли такав човек иде путем спасења. Из љубави према Богу происходи љубав према људима. То значи да онај човек који нема љубави према Богу неће истински волети ни друге људе, него ће у њима видети своје супарнике и противнике, па ће отуда по својој себичности и егоизму покушавати те људе да потчини себи и да их порази. Такво духовно стање је виновник сукоба и ратова међу људима, а шире гледано и међу државама у свету.

Празник Божића нас сваке године враћа и подсећа на крстолику љубав којом треба да живимо у заједници са Богом и са ближњима. Хришћанска породица је првенствена школа те и такве љубави и зато је Божић с правом назван породичним празником. Међутим, пошто Божић превазилази све земаљско, он и нашу хришћанску породицу испуњену љубављу Божића треба да обједињује са другима у једну велику породицу спасаваних, која се у Светом Писму назива Црква Христова.

* ГЛAС: Дјечијим сабором на крају школске године подстичете живи контакт дјеце са вјером, са Црквом. Колико је вјеронаука у школама заслужна што су дјеца у Цркви и у литургији?

ФОТИЈЕ:  Пре неколико година ми смо у Далмацији почели да организујемо литургијско сабрање свих полазника наше православне веронауке, којих тренутно, нажалост, има нешто мало више од три стотине у основним школама.  Ми их кроз заједничку Литургију на крају школске године враћамо од, да тако кажемо, школске веронауке, која самим тим што је школска може лако постати слово које убија (2. Кор. 3,6) ка Литургији Цркве. Сви полазници наше веронауке на тој Литургији кроз Свето Причешће предокушају заједницу Царства Небескога.

Добро је да постоји веронаука за нашу децу, али она непрестано мора бити прожета Литургијом и богослужењем. Није случајно у Светом Јеванђељу речено пустите децу нека долазе к мени (Мк. 10, 14), јер онај ко се у раној младости сусретне са живим Христом у Цркви кроз богослужење, то препорађа његово биће за читав живот.

* ГЛAС: Колико је данашњи хришћанин растрзан свакодневним проблемима свјестан да је Бог на његовој страни?

ФОТИЈЕ: Древни оци су да би избегли метеж овог земаљског живота често одлазили у пустињу, не из било какве мржње према свету, него да би могли себе и свој живот потпуно посветити Богу. Тај идеал свакако није могуће остварити свима нама у буквалном смислу, али рекли бисмо да је у духовном смислу могуће. Како ово да разумемо? Један од великих стараца и светитеља нашег доба, старац Порфирије из Грчке, који се упокојио 1991. године, за живота је рекао, да на Омонији то јест главним тргом Aтине шета много светитеља. То значи да је истински хришћански живот могуће остварити и у свету, чак до нивоа светости. Потребно је само да у унутрашњости свога бића "живимо као у пустињи", тј. у непрестаном молитвеном дијалогу са Богом и ближњима. Aко тако живимо, ни свакодневни живот и проблеми неће нас удаљити од идеала наше вере. Међутим, ако изгубимо веру, онда упадамо у потпуни вртлог свакодневице, из које као из неког лавиринта не налазимо излаз.

* ГЛAС: Да ли у данашњем немилосрдном процесу глобализације која меље свијет има довољно мјеста за глобалну цивилизацију љубави коју проповиједа Јеванђеље и Христова црква?

ФОТИЈЕ: Глобализација је као и све друго – искушење и шанса. Искушење у том смислу, ако глобализацију посматрамо као "нову цркву", "нову заједницу", која је организована по законима овог света са својим вредностима и празницима. Та идеалистичка глобализација наводно гарантује слободу кретања, људска права итд. За неке људе, нажалост, то су довољни идеали и њих бисмо могли назвати верницима њу ејџа или глобализације (то исто је раније обећавао улазак у социјалистичку тј. комунистичку интернационалу).

С друге стране, глобализацију као шансу можемо видети управо ако овај свет посматрамо у духу Јеванђеља, које се не мири са нашим првим и основним непријатељем, а то је смрт. Не вреди нам никакав земаљски рај над којим царује смрт. Данашња модерна комуникација омогућује нам, што је једна од предности глобалне цивилизације, да ступимо у дијалог са другим људима тј. другим човеком и да му у том дијалогу љубави изнесемо основну истину наше вере. Та истина је управо то, да је Бог постао човек ради нашег спасења и да је то спасење остварено и даровано читавом свету Васкрсењем Господа Исуса Христа из мртвих. То би била предност и добро глобализације.

* ГЛAС: Црква говори да је за "малена земаљско царство, а небеско увијек и довијека". Да ли је човјек данашњице спреман да се жртвује за више вриједности и присјети се ријечи Господа који каже "човјек не живи само о хљебу, већ о ријечи Божијој"?

ФОТИЈЕ: Наш косовски идеал да је "земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека" темељи се на овом што смо претходно рекли. Цар Лазар и наши косовски јунаци били су спремни да, руковођени овом вером, животе своје положе за вечне вредности, тј. за Царство Небеско. Зато је њихова жртва заиста велика и упоређује се са Голготском жртвом. Ситне душе и мали људи нису спремни за тако нешто, већ се у свом животу руководе ситним интересима и шићарџијским духом. Зато неки од њих косовски идеал проглашавају митом, јер им изгледа сувише далек и висок.

Једина утеха у свему овоме је да косовски јунаци, који виде небеско изнад земаљског царства и спремни су своје животе за то дати, остају у нашем народу увек поштовани, док ће други у народном и епском памћењу непогрешиво остати запамћени као "бранковићи".

* ГЛAС: Чини се да је нашем народу неопходна литургијска обнова, с обзиром на то да само у литургији доживљавамо конкретну крстолику љубав, према Богу и према ближњима. Да ли је без литургијске и духовне обнове могућа и једна друга суштинска обнова, национална, културна...? 

ФОТИЈЕ: Света Литургија Православне Цркве нам дарује нови и вечни живот и зато не би требало да постоји ниједна православна кућа из које бар неко недељом и празником није у цркви на Литургији. Када су наши људи на селима и по брдима заборављали ову истину, онда их је Бог громовима опомињао. Отуда је у нашем народу остало предање да се не ваља радити на црквене празнике.

* ГЛAС: Како видите развој ситуације у врху СПЦ. Хоће ли се испунити жеља Његове светости господина Павла и изабрати нови патријарх?

ФОТИЈЕ:  Свети архијерејски сабор СПЦ, који је одржан у новембру 2008. у Београду одгодио је рјешавање овог питања до маја. Шта ће тада бити, видећемо. У сваком случају, и до маја и после маја требамо неодступно бити и живети са својом Црквом.

* ГЛAС: Ваше преосвештенство, која је ваша божићна порука вјерујућем народу?

ФОТИЈЕ: По божићној англеској песми рођење Христово пројављује славу Божију, славу Створитеља света, који из љубави постаје човек, тј. један од нас. Постајући човек Христос измирује Бога и човека, тј. доноси нам божићни мир. Тај мир наравно није истоветан са земаљским нити политичким миром. То је много дубљи унутрашњи мир, који се вером прима у срце, чинећи од њега пећину витлејемску. Будемо ли у томе миру и тако живели, ми ћемо бити са Богом и Бог ће бити са нама; а када је Бог са нама, ко ће против нас (Рим. 8, 31). То нам исто само укратко доноси и наш божићни поздрав: Христос се роди - Ваистину се роди!

Косово

* ГЛAС: Како Срби у Далмацији доживљавају муке српских породица на Косову?

ФОТИЈЕ: Ми Срби смо косовски народ. Не само што смо историјски пореклом са Косова, већ и што треба да живимо косовским идеалом. Зато распеће нашег народа на Косову данас доживљавамо као своје сопствено и молимо се Богу, да Бог погледа на муке нашег народа и страдање наши косовских светиња, како би погледао и на нас саме. Ми у Далмацији већ имамо своје Далматинско Косово, али је потребно и да на том Косову или на било којем другом Косову, ми данашњи Срби живимо лазаревским аманетом. То је наша духовна вертикала, по којој је наш народ увек био препознаван као достојанствен и честит, али и богољубив и братољубив.

 

06.01.2009

Неда Симић – Жерајић

Глас Српске, Бања Лука

 

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio