БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА
ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.Г. ФОТИЈА

на Недељу Православља

 

Драга браћо и сестре,

 

Нека је благословен овај данашњи дан и наше сабрање у Задру где смо служили свету Литургију и принели Господу нашем бескрвну жртву за спасење читавог света и за всјех и за всја. Посебно желим сваки благослов онима који су се данас причестили на светој Литургији, приступивши кроз пост, смирење и покајање најсветијој тајни Причешћа овде у цркви Светог пророка Илије.

 

Данашња недеља је позната као Недеља Православља и постоји вековно предање тога назива. Прве недеље поста врши се поклоњење светим иконама, које је установљено у осмом веку јединствене Цркве у време Седмог васељељнског сабора, сазваног у одбрану свештених икона. У осмом и деветом веку је вођена велика борба за одбрану свештених икона. У то време се због икона подигла велика расправа и велики немир у народу, тако да је Цар морао сазвати Васељенски сабор, који је за главну тему имао поштовање икона као и богословље иконе. Црква нам је преко светих Отаца овог сабора објаснила зашто је потребно да имамо иконе и који је њихов смисао у Цркви Христовој. Основни догмат на којем се темељи поштовање икона је икона Исуса Христа, јер нам она показује да је Бог у Христу постао човек, остајући при томе и даље истинити Бог. Зато је и било могуће да Га Црква наслика, покаже и објави свету у виду иконе. Икона Христова потврђује догму о Оваплоћењу – главну догму у коју верујемо – Бог постаје човек ради спасења света. Тога Бога у Кога Црква верује видели су и посведочили свети апостоли, рана Црква и многи светитељи. По обрасцу Христове иконе, у Цркви су почеле да се сликају иконе и других светитеља, посебно Пресвете Богородице, па светих апостола Петра и Павла, а затим и других апостола и светих до данас. Предање тврди да је свети апостол Лука насликао неколико икона Пресвете Богородице, иконе светих апостола Петра и Павла и других апостола, што значи да је поштовање икона већ апостолска традиција.

 

Међутим, како то већ у Цркви бива, све једном дође на проверу, па је тако у осмом и деветом веку дошло до расправа и немира у Цркви по питању икона. Поставило се питање: да ли је потребно поштовати иконе? да иконе можда нису идоли?, зашто се клањати ликовима на икони, а не Богу? итд. Тако су била отворена многа питања везана за иконе. Свети оци Седмог васељељнског сабора (Никеја, 787) су донели одлуку да треба поштовати иконе, јер оне имају дубоки богословски смисао у Цркви, објаснивши да се поклоњењем и целивањем иконе, не клањамо предмету или дрвету, него лику који је насликан, а тај лик је првенствено лик Самога Христа. Пред иконом Пресвете Богородице, не клањамо се дрвету, него лику Пресвете Богородице, а пред ликом светитеља, изражавамо поштовање лику тога преображеног и охристовљеног човека.

 

Свети оци су, дакле, на Седмом васељенском сабору установили догмат о поштовању икона, који је био јединствен и за Источну и за Западну Цркву. Не требамо заборавити да је Црква у то време била Једна, неподељена и да до данас постоји поштовање икона не само на православном Истоку, већ исто тако и на Западу. Ми смо недавно били у посети Риму и видели смо у тамошњим продавницама велики број православних икона, које се продају заједно са другим црквеним предметима, што показује да се и западно хришћанство све више враћа поштовању икона. У православљу не постоји ниједна црква без икона и иконостаса, а многе цркве су и читаве фрескописане. Тако украшене цркве показују оно што ми доживљавамо на Литургији: када проповедамо о Васкрсењу Христовом, то исто видимо и на икони Васкрсења; када празнујемо Божић, видимо витлејемску пећину на икони Рођења Христовог; када празнујемо Преображење, имамо фреску Преображења, која нам открива тај чудесни догађај; у црквама имамо и бројне иконе и фреске светитеља које поштујемо као своје заштитинике и учитеље.

 

Иконописана и фрескописана црква, браћо и сестре, показује да ми нисмо сами у цркви, већ да смо у Цркви са Троједним Богом, са анђелима Божијим, са Пресветом Богородицом и светитељима, као и то да њима треба да се уподобљавамо. У фрескописању и иконописању храмова нам се открива пуноћа наше вере и пуноћа догматике, која врхуни, као што смо рекли, у икони Христовој. Дакле, ми не верујемо ни у какву апстракцију, или философску контемплацију, већ у реалног Човека, Који је истовремено и Бог – Богочовека Исуса Христа. У многим религијама забрањено је сликати Божанство, као што је то било у периоду Старога Завета, пре Оваплоћења Бога Логоса. Међутим, од времена Јеванђеља и светих апостола, Црква изображава лик Божији, сходно апостолској проповеди: Оно што наше руке додирнуше и очи наше видеше, то вам сведочимо (1.Јн. 1, 1). Иконе нам, дакле, потврђују апостолско Предање и говоре о живој и реалној присутности Господа Исуса Христа у Цркви. Зато се ниједна православна Литургија не може служити без икона. Тако се служило чак и у време гоњења, када није било хришћанских храмова, већ се обично служило по катакомбама, као што је свети апостол Павле, оснивајући цркву у Далмацији, служио у катакомбама нашег манастира Крке. Знате да се тада служило најчешће ноћу, јер је Римска империја гонила хришћанство, али је и у то време за служење Литургије постављан знак Часног Крста и иконе Господа Исуса Христа или Пресвете Богородице. Почевши од ране Цркве, од времена гоњења и мучеништва, Литургија се служила уз хришћанска знамења, што ће се касније у време слободе Цркве, развити у иконостасе и фрескопис. Када бисмо данас неким случајем склонили иконе са наших иконостаса или фреске из цркава, ми бисмо били веома осиромашени, улазили бисмо у цркву као у пусту и празну пећину. Осликане цркве, браћо и сестре, сведоче нам о пуноћи благодати Цркве и нашега спасења у Њој.

 

Недеља Православља је велики празник поштовања икона, који има како духовни, тако и догматски значај. Он нам потврђује истинитост наше вере, коју ми остварујемо и доживљавамо у Литургији Цркве, а сама Литургија је већ икона Царства небескога. Литургија нам потврђује да ми немамо теоријску веру, то смо потврдили данас причестивши се Телом и Крвљу Христовом и тиме показали да смо једно тело са Њим (Рим. 12, 5). Хранећи се Богом у Кога верујемо, ми остварујемо најприснију заједницу са Њим, показујући да је наш Бог живи и истинити Бог, у Коме ми живимо, ходимо и јесмо (Дап. 17, 28).

 

Модерна медицина и биоетика покушавају данас пронаћи многе лекове, али и даље се трага за леком бесмртности, што је било посебно изражено у периоду Средњег века. Међутим, људи не знају да је једини лек бесмртности, по речима светог Игнатија Антиохијског, само свето Причешће. Видите колико се нас на Литургији причести из једног путира и нико се не разболи. Многи људи кажу да неће да се причешћују, јер морају да се причешћују заједно; можда је неко болестан, па се плаше, итд. Такво маловерје је неоправдано. Свето Причешће, браћо и сестре, исцељује, као што је Господ у светом Јеванђељу исцељивао оне који су имали губу, а губа је тад била неизлечива болест, као што је данас сида. Христос је једним додиром такве људе исцељивао, парализоване подизао, демонизоване ослобађао. Таква се иста исцељења догађају и данас у светој Цркви вером, управо кроз свето Причешће. Зато не треба да долазимо у цркву као да долазимо у позориште или на концерт, него смо позвани да сви учествујемо у Литургији. Када свештеник изађе на свете Двери и каже: Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите - треба да приступимо и да се причестимо живим Христом. То нам је исто, како кажу свети Оци, као да се причешћујемо из животворнога Ребра Христовог на Голготи, јер се од тог истог Тела и Крви причешћујемо. Литургија је свеопште спасоносно дело народа Божијег, остварено Крстом и Васкрсењем Христовим, у којем треба да учествујемо сви, на челу са епископом, свештеницима, ђаконима, чтецима, појцима и пуноћом народа Божијег.

 

Ради освећења простора у којем живимо, потребно је такође да имамо или ако смо их склонили, да вратимо иконе светих у своје домове. Не треба да се плашимо да држимо иконе својих крсних слава у кућама, јер су оне знак општехришћанског наслеђа и културе, али су за нас и много више. Иконе су за нас знак вере, знак победе, знак Васкрсења Христовог. Зато не треба да се плашите да имате иконе у својим кућама, јер тиме сведочите основну истину наше вере на којој се све друго темељи. Знајте да је време гоњења престало, бар у оном облику у којем је било у време комунизма, после Другог светског рата. Са иконама и кандилима, наше куће и станови постају освештана места и домаће цркве, како каже свети апостол Павле (Рим. 16, 4).

 

Свештене иконе поред догматског и литургијског имају за нас и етички значај. Саме иконе нас уче истини светог Јеванђеља, а то је да имамо љубав према Богу и да живимо у љубави према ближњим и свим људима. Моја је вера лажна ако кажем да верујем у Бога, а мрзим ближњег поред себе. Тако нам сведочи и свето Јеванђеље. Неће се оправдати пред Богом они људи који формално, спољашње верују у Бога, а живе чинећи зло ближњем. Недеља Православља нас поучава да живимо по Закону Божијем и сходно канонима наше свете Цркве. То нам исто сведоче иконе светитеља, које нису обичне слике или портрети, већ изображени ликови охристовљених и спашених људи у Цркви. Они су зато наши заштитници, путовође и учитељи. Широм света постоје многе чудотворне иконе, које потврђују да је живи и истинити Бог наш у Кога верујемо и Који је наш небески Отац и Спаситељ и да само живећи у заједници са Њим и Црквом Његовом можемо задобити спасење.

 

Захваљујемо свима вама који сте заједно са оцем Петром допринели да се обнови овај дивни храм светог пророка Илије у Задру, како би се овде могли сабирати и Богу се молити, чувајући своју веру и богатство свештеног Предања, које нам је завештано Недељом Православља.

 

Живели и Бог вас благословио и свако добро даровао!

 

Задар, црква Светог Илије

08.03.2009. год.

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio