БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА
ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.Г. ФОТИЈА

- на Цвети -

 

Драга браћо и сестре,

 

Нека је срећан и благословен данашњи празник Уласка Господњег у Јерусалим, у нашем народу познат као Цвети. Јуче смо празновали васкрсење четверодневног Лазара, које се, како сте чули, спомиње у данашњем светом Јеванђељу. Четверодневни Лазар је био један од оних који је седео са Господом за трпезом у Јерусалиму, пошто га је Господ Христос подигао из мртвих у Витанији. То чудо је толико удивило присутни народ, па чак и оне људе који нису били верујући – тј. Јудеје. Многи од њих су почели да верују у Господа Исуса Христа, из простог разлога јер су видели човека, који је четири дана био у гробу, а сада седи жив за трпезом. Јудеји нису били толико удивљени самим делом и самом Христовом личношћу, него још више Лазаром који беше мртав и оживе. Међутим, не верујући и они који су били најзлобнији међу Јудејима, желели су да убију не само Господа Христа, него и Лазара, јер је он сам потврђивао истину да је Христос Месија. Сам васкрсли Лазар потврђује истинитост Христовог учења, он потврђује истинитост Његовог месијанства и Његовог дела. Та њихова безумна мржња ће се и испунити на Велики петак, када буду распели Господа Христа. Али, Лазар је остао жив и касније је постао Епископ на Криту, упокојивши се природном смрћу у својој дубокој старости.

 

Видели сте из данашњег јеванђељског извештаја како Господ Христос, као Богом обећани Месија, у највећем смирењу – на магарету, улази у град Јерусалим. Он улази на Царска врата јерусалимских зидина и пред Њега излази велики број становника овога града, тј. сви богочежњиви и благочестиви људи, жене, деца... и поздрављају Га онако како се поздравља Месија: «Осана, Сину Давидову!» (Мт. 21, 9) Они га поздрављају машући маслиновим и палмовим гранчицама, које смо и ми данас осветили у цркви на ту успомену. Палмове и маслинове гранчоце су символ Крста и Васкрсења Христовог. Неки од присутних људи су и своју одећу стављали пред Господа приликом уласка у Јерусалим, скидајући тако свога телесног човека, како би се обукли у духовног, охристовљеног. Свечани улазак Господа Христа у Јерусалим - Цвети је многе људе покренуо да верују у Господа и Његово спасоносно месијанско дело.

 

Међутим, у другима ће овај исти догађај изазвати толики револт, који су они гајили у себи читаво време проповеди Господа Христа, али сада ће се у пуноћи пројавити: Јуда им већ на Велику среду издаје Господа Христа, а на Велики петак Он бива распет на Голготи. Дакле, овај данашњи поздрав на Цвети: «Осана, Сину Давидову!» ускоро ће се у Јерусалиму претворити у поклич: «Распни га, распни!» Питамо се како је било могуће да људи тако брзо промене своје мишљење? Многи од ових људи су и сами били сведоци чуда васкрсења четверодневног Лазара и других многобројних чудеса, која се описују у Јеванђељу Христовом. Од речи: «Осана!», па до: «Распни га, распни!», таква промена става је најтипичнији доказ колико су људи слаби и склони спољашњим, друштвеним утицајима, за шта нам је најочигледнији пример ово што се догодило на Цвети.

 

Али, хвала Богу, Промисао Божији је дубљи од овоземаљских намисли. Богоборни Јудеји су мислили да ће чим распну Господа Исуса Христа уследити крај хришћанства и крај Његовог учења. Мислили су да ће Он бити само један од многих проповедника, учитеља или философа, чијом смрћу се завршава њихово дело. Међутим, њима је била скривена тајна Личности Христове, јер до самога краја нису знали ко је уствари Христос. Он ће тек Својим васкрсењем коначно потврдити да је оваплоћени Бог и Богом обећани Месија, Који је дошао у овај свет као Спаситељ. Да је Он био обичан човек, Његовом смрћу би се завршило и Његово учење, а апостоли би се расули, како то већ обично бива. Међутим, ево, Црква Христова, од апостола па све до данас постоји више од две хиљаде година и неодступно сведочи истину Христову. Црква сведочи истину Његовог дела, истину Његовог васкрсења четверодневног Лазара, истину Његовог уласка у Јерусалим, као и Његово страдање и Васкрсење.

 

И ми данашњи хришћани својим срцем, устима и животом или прослављамо Сина Божијег речима: «Осана!», или смо у оној групи која тражи Његово распеће. Не морамо то да схватимо буквално, али је сасвим јасно да и данас постоје декларисани и отворени непријатељи Цркве Христове. Данашњи непријатељи Цркве се уподобљавају онима који су тражили распеће Христово и онима који ће касније гонити апостоле. Та основна подела људи на две групе, јеванђељски речено, као када пастир дели јагањце од јаради (Мт. 25, 32), траје непрестано од постања света. Она се види и код ових великих спасоносних догађаја који су се збили у Јерусалиму, и ево траје кроз читаву историју Цркве до дана данашњег.

 

Дакле, и данас неки људи својим животом прослављају Име Божије, живећи сходно Закону Божијем. Они живе радећи својим рукама и од дела својих руку. Нису отимачи и разбојници, већ живе честито и скромно у свим недаћама свакодневног живота. Са друге стране и данас имамо људе-разбојнике, који нити се Бога боје, нити људи стиде. Такви и данас устају на светињу и на Цркву Христову и њих ће највероватније и бити до краја света и века. Међутим, у вечности неће бити тако. Свети оци кажу да је улазак Христов у Јерусалим, икона и Другог доласка Христовог. Христос улази у Јерусалим као Спаситељ, али улази и као Судија. Тако ће бити и када буде Други пут дошао окружен анђелима Божијим. Тада ће Он бити тај који ће поделити све људе у две групе: оне са десне стране Божије, тј. спасене; оне благословене (Мт. 25, 34). Оне који су се својим животом, трудом и радом уподобили синовима и кћерима Божијим и читав свој живот су клицали: «Осана, Сину Давидову!» На другој страни ће свакако бити они који су тражили распеће Сина Божијег и гонили Цркву Христову кроз читаву историју. Такви ће бити постављени са леве стране, тј. биће удаљени од Бога. Ови људи својим животом на земљи не само да се нису уподобили Сину Божијем, већ су чак постали и демонолики. Такви, наравно, неће наследити Царство небеско, али не зато што Бог није имао љубави према њима, већ управо обрнуто. Зато што они својим животом на земљи нису стекли љубав према Богу, љубав према Цркви Христовој и љубав према ближњима. Самим тим, такви људи не могу бити наследници Царства небеског и остати у вечној заједници љубави Божије. Бог није никакав мучитељ, да би некима желео зло, а некима добро. Ради се о другом: да су се поједини људи по својој слободи припремили, да учествују у заједници љубави Божије. Ова заједница Цркве је почела доласком Месије Христа у свет, а њена пуноћа ће се остварити када Он Други пут дође као коначни Судија и Спаситељ. Други, пак, то нису, нити желе.

 

Ето, браћо и сестре, на ову нас реалност подсећа данашњи празник Уласка Христовог у Јерусалим. Када узмемо ове освећене гранчице, треба Крста и Васкрсења да се сећамо преко целе године, те да, ако Бог да, до краја свога живота будемо они који ће прослављати Сина Божијег са: «Осана, Сину Давидовом!» Као људи јесмо слаби и то треба да признамо, да исповедамо. Треба вером да признамо и исповедимо да је Господ Христос једини без греха, али да је Он из љубави страдао ради мене оваквог и ради мога спасења. Тим ставом се уподобљавамо оном разбојнику са десне стране Крста Христовог. Бар толико вере да имамо и бар толико љубави према Господу Исусу Христу, Његовом величанственом делу и страдању ради нас. Можда нам то буде довољно за спасење. Наравно, требамо чинити све што можемо као људи за своје спасење и у овим нашим временима, која су све тежа и тежа, јер очигледно идемо према крају историје. Сведоци смо да су се данас умножила искушења, много је више охладнела љубав у срцима људи, а све је више безакоња и зла у овоме свету. Данас заиста није лако бити хришћанин. Код нас у Далмацији сада, ако човек живи честито и слави своју крсну славу, већ је у неку руку исповедник. Раније није било тако. Данашњи човек је на жалост много удаљен од Цркве, од истински духовних вредности, ка којима га треба враћати. Отуда је и наш подвиг и наше сведочење у Цркви данас веће и значајније, него што је то било у боља и срећнија времена.

 

Честитајући вам овај велики празник Цвети, желим вам да, носећи ове благословене гранчице, носимо и сећање на Крст и Васкрсење Христово и да се трудимо да својим животом будемо: «Осана, Сину Давидову! Благословен онај који долази у Име Господње!»

 

Живели и Бог вас благословио!

 

манастир Крка, 12.04.2009. год.

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio