ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА ФОТИЈА ЗА НЕДЕЉНИ ТЕЛЕГРАФ

 

Колико манастира и цркава је Далматинска епархија успела да обнови? Да ли сте имали помоћ хрватских власти?

 

Далматинска епархија тренутно има шест манастира од који су три највећа и најпознатија из 14. века, Крупа, Крка и Драговић. Поред њих ту су и манастир Лазарица на Далматинском косову из 19. века, затим манастир Оћестово и манастир Светог Василија Острошког у Црногорцима.

Што се тиче обнове наших манастира, Министарство културе из Загреба нам је највише помогло око обнове манастира Крупе у задарској жупанији. Крка је тек од прошле године ушла у програм обнове хрватског Министарства културе и то просторије манастирске ризнице. Све друго на обнови наших далматинских манастира чинили смо ми сами уз помоћ Божију и помоћ наших православних Срба верника, који нису заборавили своје далматинске светиње.

 

Какви су односи Српске Православне Цркве и Католичке Цркве? Колико често се срећете са шибенским и задарским бискупима, и о чему разговарате?

 

Ми се трудимо да сходно светом Јеванђељу живимо у љубави са свима колико то до нас стоји. Што се тиче сусрета са представницима Римокатличке Цркве најчешће се сусрећемо са римокатоличким бискупима на просторима Далмације, са бискупом Антом Ивасом у Шибенику и надбискупом Иваном Пренђом у Задру.

  Тема наших разговора су разумљиво актуелна питања из живота како Православне тако и Римокатоличке Цркве. Наравно ту треба истаћи да проблеми са којима се ми сусрећемо нису исти.  Ми као Православна Црква доживели смо велику трагедију у последњем рату на овим просторима и највише времена проводимо на «видању рана» како на нашим црквеним објектима тако и на душама нашег народа. За «салонску» реалност немамо пуно времена.

 

Указивали сте да су у великим градовима, попут Сплита, Шибеника и Задра, честа покрштавања српске деце, али и одраслих у римокатоличкој Цркви. Да ли имате податке колико је православаца у последње време покрштено и који су их разлози навели на овај чин?

 

На жалост има случајева покрштавања и то најчешће у тзв. мешаним браковима. О разлозима за то тешко је укратко рећи. Ја бих као први фактор поменуо фактор неслободе, а потом би били духовно-егзистенцијални разлози. Ми у Епархији далматинској покушавамо кроз своју делатност и мисију да очувамо православне вернике у традицији своје вере и непрестано указујемо на то да наша Црква овде постоји не сама за себе него ради њих. Овде бих нагласио и следеће да су многи наши људи већ у периоду после Другог светског рата изгубили живи и активни контакт са својом Црквом, те их је сада из тог стања тешко враћати. Њима је у том стању лакше да се једноставно утопе у доминантну већину и многи на жалост тако и чине.

 

Како видите развој ситуације у врху СПЦ уочи редовног јесењег заседања Светог Архијерејског Сабора? Да ли мислите да ће бити покренуто питање избора новог патријарха?

 

Па колико ја знам још увек није поменуто евентуално одржавање јесењег заседња Светог Архијерејског Сабора. Да ли ће он бити сазван то зависи од многих ствари које се тичу суштинског живота СПЦ у целини. Ако Сабор буде сазван претпостављам да се може поставити и питање избора патријарха. По учењу канона Православне Цркве Сабор и није пун и целовит ако му не председава сам патријарх. Зато је ово питање веома битно и веома актуелно у животу наше Цркве.

 

Да ли сте у контакту са осталим епископима СПЦ? Са којим владикама имате најбољу сарадњу и какво расположење влада пред почетак Сабора?

 

Пошто је далматинска Епархија на просторима Републике Хрватске логично је да смо највише упућени на проблеме СПЦ у Хрватској. Овде сви заједно носимо један исти крст, који се тиче обнове разрушених црквених објеката и повратка прогнаног православног становништва на просторе где су вековима живели. По подацима до којих смо ми могли доћи само са простора далматинске Епархије исељено је и поргнано од 80 000 до 100 000 православних Срба и то највећим делом из великих приморских градова Сплита, Шибеника и Задра. Ту на жалост њихов повратак ни дан данас није могућ, јер су им станови одузети и у њих су насељени сада други људи. Слично се десило и са нашм црквеном имовином. Све је то заједно један крст и мука духу, али се ми уз Божију помоћ трудимо да и у оваквим условима не клонемо духом те да и даље радимо на опстанку и обнови духовног и црквеног живота.

 

После напада на повратнике у околини Бенковца, затражили сте од хрватског председника и премијера заштиту српског народа и имовине. Да ли је било конкретних мера? Да ли сте задовољни оним што Хрватска држава чини за повратак Срба?

 

Неколико пута смо заиста морали апеловати на сам врх хрватских државних власти у циљу заштите повратника Срба у далматинској Епархији. Најчешћи напади и угрожавање живота и имовине нашег народа до сада су се дешавали у Равним Котарима, где се и онако најмањи број људи вратио. Било је случајева напада на наше људе и свештенике и у бенковачком крају, Книну и Кистању, али се хвала Богу њихов број у последње време знатно смањио.

Што се тиче реакције државних органа тј. полиције у овим случајевима морамо признати да су те рекације биле коректне.  Међутим оно што видимо као проблем то је да људи који чине такве инцидентне касније не буду адекватно санкционисани. Често се ни не утврди ко је починио неки напад на кућу нашег повратника, па ни на црквене објекте. То онда даје могућност да се слични инциденти понове, јер они који чине та безакоња имају психолошко растерећење да неће бити осуђени.

 

У неколико наврата сте упозоравали на нападе на православне Цркве у Епархији далматинској, па и на саму Епископију у Шибенику. Колико су чести ти напади? Да ли се зна ко их и како изводи? Када је био последњи и да ли је било реакције надлежних?

 

Поред многих напада на наше црквене објекте једном се, пре неколико година десио и напад на саму епископију у Шибенику. Ми смо то сада већ, хвала Богу, заборавили, али остају ожиљци, које треба вером и молитвом зацељивати.

  Што се тиче повратка Срба он је по свим показатељима скоро стао. Ми као Црква наравно да са том чињеницом нисмо задовољни и непрестано апелујемо на надлежне институције хрватске државе и на представнике српске заједнице у хрватском Сабору да учине све како би се омогућио повратак прогнаних Срба, који имају право да живе ту где су вековима живели.

Поред тога сматрамо да би у процес повратка Срба на просторе Хрватске требала више да се укључи и матична држава Србија као и представници међународне заједнице. Тек тада би се по овом питању учинило нешто више и значајније од пуког констатовања чињеница.

 

Познати сте по томе што указујете на позитивну страну глобализације и предности модерне комуникације. Да ли сте задовољни брзином којом Црква прихвата новине из савременог света?

 

Црква увек мора да говори јеванђелским језиком и у духу предања Светих Отаца. То је оно што би се могло назвати традиционално и условно речено «конзервативно». С друге стране, Црква као и увек до сада треба да користи модрена средства комуникације у својој мисији из основног разлога да би Реч Божију приближила свим људима, па и онима на мору далеко.

  У том смислу посматрано и глобализација данашњег света може бити позитивна. Глобализација истовремено може бити и веома негативна, ако је људи посматрају идолатријски и као нови «рај на земљи» који треба да замени претходни «комунистички». На све то Црква треба да указује сведочећи и у овим временима непобедивост истине Светог Јеванђеља без обзира колико то звучало апсурдно у наше предапокалиптичко време.

 

Недељни телеграф,

Београд, 26.08.2009. год.

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio