УСКОРО ИЗЛАЗИ ИЗ ШТАМПЕ НОВО ИЗДАЊЕ
ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ

одломак

У време када је старац Пајсије писао своју књигу «Свети Арсеније Кападокијски», осетио је јаку жељу да посети свој родни крај. Пожелео је да посети заједничку отаџбину своју и светог Арсенија – Фарасу у Кападокији (Турска). Бог му је испунио ову жељу. Двадесет деветог октобра 1972. године, отац Пајсије је посетио своје родно место. Сапутник му је био отац Василије, тадашњи игуман манастира Ставрониките, а касније игуман манастира Ивирон. Много детаља са овог поклоничног пута старац Пајсије је записао у својој књизи Свети Арсеније Кападокијски.

Када су старац Пајсије и игуман Василије били на путу, задржали су се у једном турском селу. Отишли су у једну гостопримницу и наручили нешто за јело. Њихова појава је толико привукла пажњу, да се читаво село окупило. Људи су их чак посматрали кроз прозор гостопримнице. Пред почетак јела, старац Пајсије је рекао да треба да устану и да се помоле. Тако су обојица устали на молитву и почели често да се крсте. Старац је касније причао: «Учинило ми се да смо читав канон том приликом отпевали, јер смо желели да учинимо духовну радост окупљеним људима, који су највероватније били тајни хришћани.»

Турцима који су га питали за разлог његовог путовања, одговарао је да је он родом из Фарасе. Један полицајац га је сматрао за опасну личност, због чега га је чак ухапсио и затворио у неку просторију чија врата нису била добро затворена. Старац Пајсије је чекао неколико часова на саслушање, али му се нико није обраћао. Старац је на крају рекао игуману Василију да треба да узму такси и наставе своје путовање.

Дошавши у Фарасу старац Пајсије је осетио велику бол у души, пошто је видео да су Турци цркву у којој је служио свети Арсеније Кападокијски претворили у џамију. Фараса је изгледала потпуно другачије него у време његове ране младости, потпуно запуштена и пуна најразличитијег отпада. Турци су непрестано пратили старца. Ни тренутка га нису остављали самог. Посматрали су га са великим немиром и сумњом. То је био највећи доказ да ова област није припадала њима, већ Ромејима. Старац Пајсије и игуман Василије су преко Анкаре отишли у Константинопољ, где је старац Пајсије отишао да се поклони у цркву Свете Софије. Стао је у један угао цркве и са дубоким болом у срцу, усрдно се молио. То је приметио један турски чувар, који је пришао старцу и почео да виче на њега и да му прети: «Кемал Ататурк је рекао: «Нити ви, тј. хришћани, нити ми муслимани не смемо овде да се молимо.» Старац Пајсије је био испуњен божанском силом и без икаквог ризика и устручавања је разговарао са овим чуваром. Старац га је повео иза једног стуба, где је била мокраћа. Старац је показао то овом Турчину, упитавши га: «Шта је то? Је ли Кемал рекао да се то чини у цркви?» Када је старац Пајсије о овом догађају причао, уверено је додао: «Гнев Божији ће доћи на њих.»

Старац Пајсије и игуман Василије посетили су и манастир Хора и задивили се изванредним мозаицима. «Тамо смо осетили превелику благодат Божију», говорио је старац. После посете цариградском Патријарху, сусрели су се са великим бројем људи, који су се обрадовали због посете аскета са Свете Горе. Старац Пајсије је био посебно дирнут смирењем и трпљењем Патријарха Димитрија.

Године 1979, старац Пајсије одлази у келију Катизма манастира Кутлумуша, близу Кареје, која је била позната под именом Панагуда. Ово место ће постати његова келија до краја живота. Многи монаси, његова духовна деца, живели су у суседним келијама или у другим кутлумушким скитовима, а старац је живео сам. У Панагуду су долазили многобројни посетиоци ради духовних савета и поуке.

 

          Превод с немачког језика:           

Епископ далматински Фотије (Сладојевић)

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio