Copyright

VASILIJE
(1692 - 1693)

NIKODIM
(Busović)
(1693 - 1707)

STEFAN
(Ljubibratić)
(1728 - 1737)

SIMEON
(Končarević)
(1751 - 1762)

VENEDIKT
(Kraljević)
(1810- 1823)

PANTELEJMON (Živković)
(1839- 1851)

JEROTEJ
(Mutibarić)
(1843 - 1853)

JOSIF
(Rajačić)
(1848-1861)

STEFAN
(Knežević)
(1853 - 1890)

Dr NIKODIM
(Milaš)
(1890 - 1911)

DANILO
(Pantelić)
(1921 – 1927)

Dr MAKSIMILIJAN (Hajdin)
(1931 - 1936)

Dr IRINEJ
(Đorđević)
(1931 - 1952)

NIKANOR
(Iličić)
(1955 - 1986)

STEFAN
(Boca)
(1959-1978)

NIKOLAJ
(Mrđa)
(1979-1991)

LONGIN
(1991-1999)

Fotije
(Sladojević)
(1999-2017)

SIMEON (Končarević)
episkop dalmatinski
(1751 - 1762)

Kada je pravoslavna crkva u Dalmaciji odlaskom episkopa Stefana (Ljubibratića) za episkopa kostajničkog, 1725, ostala obezglavljena, pojavio se na njenom čelu sveštenik Simeon Končarević.

Simeon Končarević je rođen u selu Karinu od roditelja Jovana, paroha benkovačkog, i majke Pavline. Učio je kod svoga oca, pošto bogoslovije nije bilo, a potom se školovao u Zadru i Mlecima, gde je naučio „talijanski, a u manjoj mjeri i latinski jezik. To je u ono vrijeme smatrano za veću intelektualnu naobrazbu.” Za đakona i prezvitera rukopoložio ga je episkop Stefan (Ljubibratić) i postavio za parohijskog sveštenika u Benkovcu. Za protoprezvitera ga je proizveo mitropolit crnogorski Sava (Petrović) na Malu Gospojinu 1735. Zbog odbrane pravoslavne vere proveo je nekoliko meseci u zatvoru, to je uvećalo njegov ugled kod Srba u Dalmaciji. Posle toga „Končarević se brzo razvijao u snažnu i zapaženu ličnost daleko van granica svoje parohije” Na velikom crkveno-narodnom zboru, održanom na Vavedenje 1750. godine, na Dalmatinskom Kosovu, protoprezviter Simeon Končarević je jednoglasno izabran za episkopa dalmatinskog, o čemu je izvešten i patrijarh pećki Atanasije (Gavrilović). Patrijarh Atanasije je ovlastio mitropolita dabrobosanskog Gavrila, 21. avgusta 1751, da Simeona posveti za episkopa. Pošto je Simeon pred Božić 1750. u manastiru Krupi primio monaški čin, 15. septembra 1751. ga je mitropolit Gavrilo, uz sadejstvo još dvojice episkopa, posvetio za dalmatinskog vladiku.

Episkop Simeon je iz Benkovca upravljao svojom eparhijom, dovodeći u red hramove, organizujući okružne protoprezvitere i radeći na podizanju nivoa prosvete. Pod vođstvom episkopa Simeona „dalmatinski su Srbi, u ljutoj borbi sa neprijateljima, odoljeli i žestini gonjenja i bjesnilu stradanja,” ali su državne vlasti prognale episkopa Simeona iz Dalmacije u Liku 19. aprila 1753. godine. Nastanio se u selu Popini i odatle je još četiri godine upravljao preko arhimandrita Nikanora (Rajevića), svoga egzarha, svojom eparhijom, a sva rukopoloženja je vršio u Lici. Kada je video da se neće moći vratiti u svoju eparhiju, episkop Simeon sa grupom mlađih eparhijana krenuo je u Rusiju i nastanio se u tamošnjoj Novoj Srbiji. Svoj boravak u Rusiji je koristio da sa stanjem srpskog naroda u Dalmaciji upozna cara i Rusku pravoslavnu crkvu.

Nakon nekoliko godina episkop Simeon je odlučio da se vrati u svoju eparhiju. Krajem aprila 1762. godine stigao je u Medak, a zatim je došao u Popinu. Međutim, na intervenciju turskih vlasti, koje su saznale da jedna grupa Srba iz Bosne želi da se iseli u Rusiju, episkop Simeon je uhapšen i proteran u Rusiju. Nastanio se u Petropavlovskom manastiru u Kijevu, gde je umro 26. avgusta 1769. godine. Bavio se i književnim radom. Episkop Simeon je napisao dragoceni Ljetopis građanskih i crkvenih događaja, koji će kasnije poslužiti episkopu dalmatinskom Nikodimu (Milašu) da napiše svoje kapitalno delo Pravoslavna Dalmacija.