Манастир Крка

МАНАСТИР КРКA

Три и по километра источно од Кистања,у кањону Крке, смјештен је манастир назван по ријеци која поред њега протиче. Овај древни манастир Крку подигла је српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена II Шубића,посветивши га св. арханђелу Михаилу. Било је то 1350. године. Предање каже да су манастир на данашњем мјесту основали монаси приспјели из Свете Земље и то из манастира Св. архистратига Михаила, којег је тамо подигао краљ Милутин. Њих је на то наговорио исповиједник принцезе Јелене, монах Рувим. Одговор на питање зашто је баш на том мјесту подигнут овај православни светоархангелски манастир можемо потражити и у тврдњи старог историчара Луцијуса који говори о проповједима апостола Павла Далматинцима у простору око ријеке Крке. Близина римског војничког града Бурнума и катакомбе испод самог манастира оснажују ту тврдњу и наводе на закључак да су оснивачи Манастира знали за то па да су управо ту и установили ову светињу.

Педесетак година касније, 1402., како стоји у запису изнад улаза, манастир је дограђен.

Од времена оснивања па до нашег времена манастир Крка је био и остао духовни центар православних далматинских Срба, а и шире. Исто тако није престао бити молитвено мјесто и једном броју католика Хрвата. Он је живо свједочанство о духовном јединству Срба. Дабробосански митрополити, као што су Гаврило 1578. и касније Аксентије и Теодор, администрирали су над манастиром Крком. У 17. и 18. вијеку то су чинили и неки црногорски архијереји, као нпр. св. Петар Цетински, или митрополит Сава Петровић.

По благослову патријарха Пајсија Јањевца и митрополита Дабробосанског Теодора, при манастиру Крки је 1615. основано богословско училиште. Оно је радило до 1647. када су ученици и њихови наставници монаси пред турском најездом морали побјећи највећим дијелом у Задар, а једним дијелом у Сремске Карловце. Тамо је касније један избјегао монах увезивао књиге, не без умјетничког дара и искуства, очито донесеног из манастира Крке. Манастирска братија се вратила у манастир 1650. године, а богословија је поново отворена тек 1964. године.

Послије Карловачког мира из 1699. намјесник Филаделфијског епископа, под чијом је јурисдикцијом била православна црква у Далмацији, постао је Никодим Бусовић. Он је имао искушења са унијом, одолио јој је па је био гоњен. Послије избјеглиштва и боравка на Светој Гори и Палестини, станио се у манастиру Крки и ту је по упокојељу био сахрањен 1707.

Бројни крчки архимандрити били су намјесници надлежних епископа, што је манастир Крку чинило и формалним духовним сједиштем православних Далматинаца. Да поменемо само неке: Никанор Рајевић, Никанор Богуновић. К њима свакако треба прибројити потоње настојатеље крчког манастира Георгија Миљевића, Макарија Крнету, Викентија Кнежевића, Јеротеја Ковачевића, Амвросија Колунџића и бројне друге.

Манастир Крка броји дуге вјекове и њиховим током се богатила његова ризница, па су у њу приспјевале бројне драгоцјености непроцјењиве вриједности не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, Венеције и царске Русије. Поменимо само епитрахиљ св. Саве и Октоих Божидара Вуковића. Ту су и књиге Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића на којима су они, као аутори, исписали своју посвету манастиру Крки. Овоме свакако треба прибројити и патерик из 1346. назван "бугарски" на чијим корицама пише: "Сија Књига манастира Вилендара". У манастирској цркви се чувају честице неколицине светитељских моштију као што су св. Трифуна, св. Николе, св. Антипе, св. Харалампија, св. Власија и других.

Бројна су имена српских великана који су посјећивали манастир Крку или били у чврстој вези с њим. Уз Доситеја Обрадовића и Герасима Зелића били су то Симо Матавуљ, Никола Тесла, Мирко Королија, Милош Црњански, Владан Десница и други. При самом крају 20. вијека у манастиру је радила и ликовна колонија, гдје су свој стваралачки траг оставили бројни српски умјетници.

У току посљедњег рата 1991. - 1995. тј. одмах иза њега, манастир је похаран, али не битније, јер су га хрватске власти заштитиле од вандализма. Био је запустио од 1995. до 1998. године. Богословија која је постојала при њему од 1964. премјештена је најприје на Дивчибаре а потом у Србиње, некадашњу Фочу. Обновљена је настојањем епископа Далматинског Фотија 2001. године.

Иначе у запустјели манастир Крку крајем 1998. најприје је дошао млади монах Герасим, пострижник овог манастира,а потом и отац Доситеј као и отац Михаило. Са њима је манастир пропојао и постао опет као што је био кроз вјекове духовно средиште православних Далматинаца.