Манастир Свете великомученице Недјеље

МАНАСТИР СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ НЕДЈЕЉЕ
ПРВИ ЖЕНСКИ МАНАСТИР
У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је 17.јула 2005.г. Свету Архијерејску Литургију у завјетном храму Свете великомученице Недјеље у Оћестову. Том приликом је овај храм проглашен женским манастиром. Тако је манастир Свете великомученице Недјеље постао шести манастир и први женски манастир у Епархији далматинској.
Овом познатом далматинском сабору као и проглашењу манастира Оћестова било је присутно неколико хиљада вјерника који по традицији долазе на ходоћашће овој светињи.

МАНАСТИР ОЋЕСТОВО
-кратка историја-

Изградња заветне цркве Епархије далматинске Свете Великомученице Недеље у Оћестову почела је 1928. године, јер су православни даламтинци, а посебно становници места Оћестова желели да подигну цркву у месту рођења великога Епископа далматинског Стефана Кнежевића (1853-1890). Црква је посвећена Светој Великомученици Недељи, која ужива посебно поштовање међу православнима у Далмацији, што потврђује и велики број других цркава подигнут у њен спомен.

До свог освећења 1960. године, црква Свете Недеље припадала је пађенској парохији, а од 1960. године постаје самостална парохијска црква. Православни далматинци су се по традицији окупљали на сабору у Оћестову прве недеље после Петровдана, када је у овој заветној цркви Епархије далматинске свечано прослављан празник Свете Великомученице Недеље.

Због великог значаја ове заветне цркве Епархије далматинске, која је кроз своју историју већ постала место ходочашћа и поклоњења, како православних тако и римокатолика и представника других вероисповести, Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије својом одлуком Е. бр. 169/05 од 13. 07. 2005. године цркву Свете Великомученице Недеље у Оћестову прогласио је манастиром.

Проглашењем манастира Оћестово, ако Бог да, ово већ пројављено свето место ће постати место непрестаног окупљања и духовног препорода богочежњивих људи овога краја, а и свих оних који ће у будуће, са страхом Божијим, вером и љубављу долазити овој светињи.

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ НЕДЈЕЉЕ

20./7.јули

У време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они бејаху побожни хришћани, беху богати, али и бездетни. Непрестаном молитвом они испросише од Бога једно чедо, ову свету Недељу.

Од детињства Недеља себе посвети Богу уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просци, но она их све одби говорећи, да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље недељине, и после мука протера их у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше.

Свету Недељу пак пошље Диоклецијан Максимијану на суд. Како Недеља потврди своју веру у Христа пред Максимијаном, нареди овај те је положише по земљи и шибаше воловским жилама. Потом предаде је цар војводама, најпре Илариону, а после смрти овога Аполонију. Ови је мучише зверски на све могуће начине, но све беше узалуд. Када Недеља света лежаше у тамници сва у ранама, јавио јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се, Недељо, мука, благодат је моја с тобом.“ И заиста благодат Христова спасе ову мученицу и од огња и од зверова, где судије безбожне мишљаху, да ће она срести сигурно смрт.

Видећи чудесно спасење Недеље од толике смрти, многи незнабошци повероваше у Христа. Но сви бише посечени. Рече света Недеља Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се Чеснога Претече. За мене је живот за Христа умрети.“ Тада нареди Аполоније, да је мачем посеку. Недеља клече на колена и уздиже руке к небу, па се помоли Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душом њених родитеља. Свршивши молитву она предаде душу своју Богу пре него што се мач спусти на њену главу. Чесно пострада и пресели се у вечну радост 289. године у Никомидији.

Охридски пролог, месец јули,

св. Николај Жички

::..::