Апел

РЕЧ О НОВИМ БОГОХУЛНИЦИМА

Да је страдање унутрашња природа и сама бит Цркве показује нам и наше време, које се у најширем смислу назива временом посткомунизма, транзиције, глобализације итд.

Таман када смо помислили, да је Црква Христова изашла као победник из рата са црвеном аждајом тј. богоборним атеизмом и комунизмом, сведоци смо на жалост, да су на помолу нове борбе, које управо трају и да нашем распињању још нема краја. Кад ово кажемо мислимо, између осталог, и на континуиране медијске нападе на СПЦ и на њен идентитет, у којима се не штеди ништа што је свето, почевши од Имена Божијег, па до светитеља Цркве Христове, њене јерархије и верника.

Богохулство и богохулништво није нова појава у животу Цркве, она је била позната још из времена Старог Завета и времена пророка Мојсија. Већ тада су поједини људи устајали да хуле на Бога и на Његов закон (3. Мојс. 24, 11). Такође се у време пророка Исаије и побожног цара Језекије помињу иноплеменици и хулитељи на Име Божије (Ис. 37,6), који су се иако хулећи, припремали да заузму свети град Јерусалим, али је на крају погибао праведно њих снашла.

У Новом Завету се на много места помиње богохулство и хула на Бога и на Цркву. Оно је највише упућено на Господа нашег Исуса Христа тј. везује се за оне који нису могли да схвате Тајну Његове Божанске Личности, па су због тога хулили на Њега (Мт. 9,34). Сам Господ наш Исус Христос желећи да укаже на велики грех богохулништва говори да ће сваки грех људима бити опроштен, али да хула на Светога Духа неће бити опроштена никада (Мт. 3,29). А хула на Духа Светог, по тумачењу Светих Отаца, није ништа друго до хула на Истину тј. хула на самог Господа Исуса Христа и Цркву Његову, која је по речима Светог Апостола Павла Тело Христово (1. Кор. 12,27).

Најновија богохулништва и хуле које из дана у дан слушамо по разним медијима показују да су живи синови оних који су убијали пророке (Мт. 23, 31). Изгледа само да се црвена аждаја богоборства распала на већи број мањих царстава и сила, али из којих говори исти дух првог клеветника Божијег и обмањивача људи (1. Мојс. 3,1), који се у Новом Завету назива оцем лажи (Јн. 8,44).

Пред новим кривоклетницима и богохулницима нема заиста ништа свето, јер нико и ништа није поштеђено хуле њихове: нити је то Име Божије нити је то Црква Христова, која се у Светом Јеванђељу назива стубом и тврђавом истине (1. Тим. 3,15); нити наш свети Патријарх, којег је Бог подигао у ово време као велико светило, али га они руже не разумејући његову личност и његову мисију. Њихових хула нису поштеђени ни наши светитељи – од Светог Саве, па све до Светог Владике Николаја. Међутим, ни то им није доста. Њихово опадање и хула иде и на нашу свештену историју светосавску и светосимеоновску, светокосовску и светолазаревску, проглашавајући све оно што је свето и миломе Богу приступачно, митом и митологијом, а себе и своје хуле јединим мерилом и једином истином.

У Светом Јеванђељу овакви се људи називају онима који долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви (Мт. 7,15). Њихово одело овчије је њихова лажна наука, лажна брига за човека и лажни хуманизам и демократија. Они своју праву природу откривају управо хулом на Бога, Који је Истина и на Цркву, као заједницу многобројних сведока те Истине.

Неки од најновијих кривоклетника и богохулника су се изгледа специјалозовали за одређену област о којој ће да хуле, па је неко специјалиста за Цркву, неко за Њену историју, а опет неко други за Њене светитеље. Једни од њих демонску уметност проглашавају највишим изразом слободе, другима су пак, у борби са Црквом једино решење метеори, док трећи као јахачи апокалипсе и самозвани инквизитори хуле на све и на свакога, сматрајући да тиме Богу службу чине (Јн. 16,2).

Новим богоборцима сметају чак и окупљања младих православних хришћана на богословским трибинама, као и било какво присутство Цркве међу младима и у политичком животу нашег народа, јер је то простор који су они сами узурпирали, представљајући се новим усрећитељима човечанства.

Ми смо благодарни Господу и светитељима Цркве Његове Православне што се управо данас у наше време, које се назива и временом нове апостасије, Реч Божија и Свето Јеванђеље Христово шири све више у српском народу и то управо међу младима, који су гладни и жедни истинске духовне хране, Правде и Истине Божије, па зато и ходе путем Светог Саве и свих светитеља рода нашег, слушајући глас своје свете Цркве.

За оне, који су по својој слободи изабрали да служе другом господару (Мт. 6,24), те хуле на Име Божије и Цркву Његову не преостаје нам ништа друго него да се молимо Богу да им опрости безумље њихово, јер сигурно не знају шта чине (Лк. 23,34).

У Светом Писму се каже: Господ је близу и не часи и долази да суди свету (Откр. 22, 12). Дај Боже, да се ми у том тренутку Суда Божијег, на којем смо свакодневно, нађемо са онима који су са десне стране, како би чули речи живота: Уђите благословени Оца Мојега у Цраство које вам је припремљено од постања света. (Мт. 25, 34), а не дао Бог да икада чујемо речи које ће чути непријатељи и противници Божији, богоубице и човекоубице, богохулници и ружитељи закона Божијег од искони: Идите од Мене, ја вас не познајем (Мт. 25, 41), јер ће тамо бити плач и шкргут зуба (Мт. 24,51).

+ Епископ далматински
Ф О Т И Ј Е

СТАРА ХУЛА У НОВОМ РУХУ

Поред многих лажних и јеретичких списа, које је Црква Христова као такве одбацила, назвавши их неканонским и хулним, ових дана се у бројним медијима „на сва звона“, појављује нешто ново из тога опуса. То је овај пут недавно откривено „Изгубљено јеванђеље“. Ово „јеванђеље“ спада управо у групу горе поменутих списа a la „Да Винчијев код“, „Јеванђељe по Јуди“, итд.
То што се овај лажни и хулни спис назива „Изгубљено јеванђеље“, говори више о онима који су га „открили“, него о јеванђељу, јер онo ни по својој књижевној форми, нити по садржају нема никакве везе са канонским Јеванђељима Цркве.
Поменути хулни спис је наводно стар око 1500 година и у њему се на „шифрован“ начин помиње брак између неког Јосифа и Асенете, а то би по проналазачима овога списа требалo да буду Исус и Марија Магдалина [sic]. „Чувени проналазачи” овога списа (тек сада откривеног) су израелско-канадски редитељ Симче Јакобовичија и професор религије Бери Вилсон из Торонта.
Ако је и од Симчета и Берија – много је!
Нека нам не буде замерено, али се чудимо како овакви „авантуристи“ и њихови докони пројекти лако добијају простора у нашим појединим медијима, поред толико горућих проблема, битних за данашњег човека и његову егзистенцију. Што се тиче поменутог „двојца без кормилара“ -Симчета и Барија, њима би било боље да се баве својим пословима, него да се као аматери упуштају у преозбиљне теме као што су света Јеванђеља Цркве Христове. Ако, пак, они или слични њима желе да се упознају са истинским садржајем светих Јеванђеља, упућујемо их на читање канонских Јеванђеља: по Матеју, по Марку, по Луки и по Јовану. Можда ће их читање ових светих Јеванђеља умудрити на спасење и вратити са пута „изгубљености“ на прави пут људскости и поштења.

Епископ далматински Фотије

„ЦРНА БИБЛИЈА“ ИЗ ТУРСКЕ

У ово време великог и часног поста, када се по Јеванђељу појачавају искушења (Мт.4,1-11) појави се и тзв. „Црна Библија“ из Турске. Ова „Црна Библија“ као и сви лажни списи кроз хришћанску историју, осим сензационализма има за циљ да „ако је могуће обмане и изабране“ (Мк.13,22).

„Црна Библија“ из Турске је громогласно најављена као апокриф тзв. „Варнавино јеванђеље“ које уопште није познато у историји новозаветних апокрифа.

Што се тиче садржаја "Црне Библије“ на његову адску лаж и хулу одговорићемо најкраће Истином, Јагњета Божијег Господа Нашега Исуса Христа, коју је Сам рекао, да је један од знакова Његовог Другог Доласка и краја света појава многих лажних пророка: „чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви(Мт. 7,15).

Да не би све било тако црно и суморно везано за „Црну Библију“ из Турске, неко рече: „можда је „Црна Библија“ турско трагање за Истином“? Дај Боже!

Инфо служба Епархије далматинске