Copyright

REČ O NOVIM BOGOHULNICIMA

Da je stradanje unutrašnja priroda i sama bit Crkve pokazuje nam i naše vreme, koje se u najširem smislu naziva vremenom postkomunizma, tranzicije, globalizacije itd.

Taman kada smo pomislili, da je Crkva Hristova izašla kao pobednik iz rata sa crvenom aždajom tj. bogobornim ateizmom i komunizmom, svedoci smo na žalost, da su na pomolu nove borbe, koje upravo traju i da našem raspinjanju još nema kraja. Kad ovo kažemo mislimo, između ostalog, i na kontinuirane medijske napade na SPC i na njen identitet, u kojima se ne štedi ništa što je sveto, počevši od Imena Božijeg, pa do svetitelja Crkve Hristove, njene jerarhije i vernika.

Bogohulstvo i bogohulništvo nije nova pojava u životu Crkve, ona je bila poznata još iz vremena Starog Zaveta i vremena proroka Mojsija. Već tada su pojedini ljudi ustajali da hule na Boga i na Njegov zakon (3. Mojs. 24, 11). Takođe se u vreme proroka Isaije i pobožnog cara Jezekije pominju inoplemenici i hulitelji na Ime Božije (Is. 37,6), koji su se iako huleći, pripremali da zauzmu sveti grad Jerusalim, ali je na kraju pogibao pravedno njih snašla.

U Novom Zavetu se na mnogo mesta pominje bogohulstvo i hula na Boga i na Crkvu. Ono je najviše upućeno na Gospoda našeg Isusa Hrista tj. vezuje se za one koji nisu mogli da shvate Tajnu Njegove Božanske Ličnosti, pa su zbog toga hulili na Njega (Mt. 9,34). Sam Gospod naš Isus Hristos želeći da ukaže na veliki greh bogohulništva govori da će svaki greh ljudima biti oprošten, ali da hula na Svetoga Duha neće biti oproštena nikada (Mt. 3,29). A hula na Duha Svetog, po tumačenju Svetih Otaca, nije ništa drugo do hula na Istinu tj. hula na samog Gospoda Isusa Hrista i Crkvu Njegovu, koja je po rečima Svetog Apostola Pavla Telo Hristovo (1. Kor. 12,27).

Najnovija bogohulništva i hule koje iz dana u dan slušamo po raznim medijima pokazuju da su živi sinovi onih koji su ubijali proroke (Mt. 23, 31). Izgleda samo da se crvena aždaja bogoborstva raspala na veći broj manjih carstava i sila, ali iz kojih govori isti duh prvog klevetnika Božijeg i obmanjivača ljudi (1. Mojs. 3,1), koji se u Novom Zavetu naziva ocem laži (Jn. 8,44).

Pred novim krivokletnicima i bogohulnicima nema zaista ništa sveto, jer niko i ništa nije pošteđeno hule njihove: niti je to Ime Božije niti je to Crkva Hristova, koja se u Svetom Jevanđelju naziva stubom i tvrđavom istine (1. Tim. 3,15); niti naš sveti Patrijarh, kojeg je Bog podigao u ovo vreme kao veliko svetilo, ali ga oni ruže ne razumejući njegovu ličnost i njegovu misiju. Njihovih hula nisu pošteđeni ni naši svetitelji – od Svetog Save, pa sve do Svetog Vladike Nikolaja. Međutim, ni to im nije dosta. Njihovo opadanje i hula ide i na našu sveštenu istoriju svetosavsku i svetosimeonovsku, svetokosovsku i svetolazarevsku, proglašavajući sve ono što je sveto i milome Bogu pristupačno, mitom i mitologijom, a sebe i svoje hule jedinim merilom i jedinom istinom.

U Svetom Jevanđelju ovakvi se ljudi nazivaju onima koji dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivi (Mt. 7,15). Njihovo odelo ovčije je njihova lažna nauka, lažna briga za čoveka i lažni humanizam i demokratija. Oni svoju pravu prirodu otkrivaju upravo hulom na Boga, Koji je Istina i na Crkvu, kao zajednicu mnogobrojnih svedoka te Istine.

Neki od najnovijih krivokletnika i bogohulnika su se izgleda specijalozovali za određenu oblast o kojoj će da hule, pa je neko specijalista za Crkvu, neko za Njenu istoriju, a opet neko drugi za Njene svetitelje. Jedni od njih demonsku umetnost proglašavaju najvišim izrazom slobode, drugima su pak, u borbi sa Crkvom jedino rešenje meteori, dok treći kao jahači apokalipse i samozvani inkvizitori hule na sve i na svakoga, smatrajući da time Bogu službu čine (Jn. 16,2).

Novim bogoborcima smetaju čak i okupljanja mladih pravoslavnih hrišćana na bogoslovskim tribinama, kao i bilo kakvo prisutstvo Crkve među mladima i u političkom životu našeg naroda, jer je to prostor koji su oni sami uzurpirali, predstavljajući se novim usrećiteljima čovečanstva.

Mi smo blagodarni Gospodu i svetiteljima Crkve Njegove Pravoslavne što se upravo danas u naše vreme, koje se naziva i vremenom nove apostasije, Reč Božija i Sveto Jevanđelje Hristovo širi sve više u srpskom narodu i to upravo među mladima, koji su gladni i žedni istinske duhovne hrane, Pravde i Istine Božije, pa zato i hode putem Svetog Save i svih svetitelja roda našeg, slušajući glas svoje svete Crkve.

Za one, koji su po svojoj slobodi izabrali da služe drugom gospodaru (Mt. 6,24), te hule na Ime Božije i Crkvu Njegovu ne preostaje nam ništa drugo nego da se molimo Bogu da im oprosti bezumlje njihovo, jer sigurno ne znaju šta čine (Lk. 23,34).

U Svetom Pismu se kaže: Gospod je blizu i ne časi i dolazi da sudi svetu (Otkr. 22, 12). Daj Bože, da se mi u tom trenutku Suda Božijeg, na kojem smo svakodnevno, nađemo sa onima koji su sa desne strane, kako bi čuli reči života: Uđite blagosloveni Oca Mojega u Crastvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta. (Mt. 25, 34), a ne dao Bog da ikada čujemo reči koje će čuti neprijatelji i protivnici Božiji, bogoubice i čovekoubice, bogohulnici i ružitelji zakona Božijeg od iskoni: Idite od Mene, ja vas ne poznajem (Mt. 25, 41), jer će tamo biti plač i škrgut zuba (Mt. 24,51).

Episkop dalmatinski

F O T I J E

STARA HULA U NOVOM RUHU

Pored mnogih lažnih i jeretičkih spisa, koje je Crkva Hristova kao takve odbacila, nazvavši ih nekanonskim i hulnim, ovih dana se u brojnim medijima „na sva zvona“, pojavljuje nešto novo iz toga opusa. To je ovaj put nedavno otkriveno „Izgubljeno jevanđelje“. Ovo „jevanđelje“ spada upravo u grupu gore pomenutih spisa a la „Da Vinčijev kod“, „Jevanđelje po Judi“, itd.
To što se ovaj lažni i hulni spis naziva „Izgubljeno jevanđelje“, govori više o onima koji su ga „otkrili“, nego o jevanđelju, jer ono ni po svojoj književnoj formi, niti po sadržaju nema nikakve veze sa kanonskim Jevanđeljima Crkve.
Pomenuti hulni spis je navodno star oko 1500 godina i u njemu se na „šifrovan“ način pominje brak između nekog Josifa i Asenete, a to bi po pronalazačima ovoga spisa trebalo da budu Isus i Marija Magdalina [sic]. „Čuveni pronalazači” ovoga spisa (tek sada otkrivenog) su izraelsko-kanadski reditelj Simče Jakobovičija i profesor religije Beri Vilson iz Toronta.
Ako je i od Simčeta i Berija – mnogo je!
Neka nam ne bude zamereno, ali se čudimo kako ovakvi „avanturisti“ i njihovi dokoni projekti lako dobijaju prostora u našim pojedinim medijima, pored toliko gorućih problema, bitnih za današnjeg čoveka i njegovu egzistenciju. Što se tiče pomenutog „dvojca bez kormilara“ -Simčeta i Barija, njima bi bilo bolje da se bave svojim poslovima, nego da se kao amateri upuštaju u preozbiljne teme kao što su sveta Jevanđelja Crkve Hristove. Ako, pak, oni ili slični njima žele da se upoznaju sa istinskim sadržajem svetih Jevanđelja, upućujemo ih na čitanje kanonskih Jevanđelja: po Mateju, po Marku, po Luki i po Jovanu. Možda će ih čitanje ovih svetih Jevanđelja umudriti na spasenje i vratiti sa puta „izgubljenosti“ na pravi put ljudskosti i poštenja.

Episkop dalmatinski Fotije

„CRNA BIBLIJA“ IZ TURSKE

U ovo vreme velikog i časnog posta, kada se po Jevanđelju pojačavaju iskušenja (Mt.4,1-11) pojavi se i tzv. „Crna Biblija“ iz Turske. Ova „Crna Biblija“ kao i svi lažni spisi kroz hrišćansku istoriju, osim senzacionalizma ima za cilj da „ako je moguće obmane i izabrane“ (Mk.13,22).

„Crna Biblija“ iz Turske je gromoglasno najavljena kao apokrif tzv. „Varnavino jevanđelje“ koje uopšte nije poznato u istoriji novozavetnih apokrifa.

Što se tiče sadržaja "Crne Biblije“ na njegovu adsku laž i hulu odgovorićemo najkraće Istinom, Jagnjeta Božijeg Gospoda Našega Isusa Hrista, koju je Sam rekao, da je jedan od znakova Njegovog Drugog Dolaska i kraja sveta pojava mnogih lažnih proroka: „čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a unutra su vuci grabljivi(Mt. 7,15).

Da ne bi sve bilo tako crno i sumorno vezano za „Crnu Bibliju“ iz Turske, neko reče: „možda je „Crna Biblija“ tursko traganje za Istinom“? Daj Bože!

Info služba Eparhije dalmatinske