ISTINA
Bogoslovski časopis pravoslavne Eparhije dalmatinske 7-8/2002

SADRŽAJ

Episkop Nikodim (Milaš) PRAVOSLAVNA DALMACIJA; Sveti grigorije Palama TRIJADE; N. D. Uspenski ANAFORA U DONIKEJSKOM PERIODU; Mitropolit Moskovski Filaret PRESVETA BOGORODICA U SVETOM PISMU I PREDANjU CRKVE; Protojerej Nikolaj Afanasjev UNIVERZALNOST HRIŠĆANSKE PROPOVEDI; Monah David (Perović) OSNOVNI POJMOVI NOVOZAVETNE TEOLOGIJE; STARAC SA PATMOSA; STARICA GAVRILA; “PRISTUPI ČOVEK, I SRCE DUBOKO”; M. Purić (O. Jovan) HRISTOLOGIJA; Monah David (Perović) OMILIJA; TREPTAČI SVEMIRA; BOGOSLOVIJA SVETA TRI JERARHA U MANASTIRU KRKI PONOVO POČELA SA RADOM;

izdvajamo iz sadržaja

MITROPOLIT MOSKOVSKI FILARET
OSMA GLAVA
PRESVETA BOGORODICA U SVETOM PISMU I PREDANjU CRKVE
Bogorodičino smirenje

“Jer pogleda na smernost
sluškinje Svoje” (Lk. 1,48).

Kako je Majka Božija dostigla Svoje visoko izabranje? Kako se pripremila za tako divno opštenje sa Bogom? Kojim podvizima? Kojim vrlinama? Ona ne krije tu tajnu, zato što želi da i nama ukaže na put približavanja Bogu. Dakle, iako je ne možemo pratiti do kraja, krenimo za Njom po meri naših mogućnosti. Veliku stvar Ona otkriva skromnim rečima: “Jer pogleda na smjernost sluškinje Svoje.” Govoreći to, Presveta Djeva je nesumnjivo imala nameru samo da uzdigne Božije snishođenje, ne pripisujući ništa sebi. Ali Duh Sveti, nadahnjujući Njeno slavoslovlje, tako je upravio Njene reči, da se kroz njih pokazalo svetlo lice jedne od onih vrlina, koje najviše približavaju Bogu. Molitva, post, celomudrenost, vera, ljubav prema Bogu, rečju - sve su vrline krasile dušu Presvete Djeve; ali sve ih je prekrivalo, dopunjavalo, nadvisivalo i pred oči Božije izvodilo smirenje - “Jer pogleda na smirenje sluškinje Svoje”.
Svešteno predanje ukazuje i na neke naročite slučajeve u kojima je smirenje donosilo Presvetoj Bogorodici blagodatne darove. Ona je jednako volela da besedi sa Bogom putem molitve, i da pažljivo sluša Njegove reči kroz Sveto Pismo. Jednom je, u knjizi proroka Isaije, pročitala proroštvo o Hristu i Njegovoj Majci: “Evo devojka će začeti, i rodiće Sina, i nadenuće mu ime Emanuil” - vera ju je ozarila, a ljubav raspalila plamen u Njenoj duši. Molila se da joj bude dato da vidi Majku Emanuilovu i približi joj se, ne drugačije nego kao sluškinja. Smirenje joj nije dopuštalo da se moli za neposredno približavanje samom Bogočoveku. Tako je Ona smirenjem srca pripremila u sebi put ka krotkom i smirenom Gospodu Isusu.
U Njoj su se, i pre no su izrečene, ispunile Hristove reči da će se uzvisiti onaj koji sebe unizi. Ona se zapravo molila budućoj Bogomajci, vidljivoj u ogledalu proroštva, da je udostoji zvanja Svoje sluškinje. Tako se dogodilo da sama postane Bogomajka. “Pogleda na smernost sluškinje Svoje”.

DEVETA GLAVA
O SKRIVENOM ŽIVOTU U BOGU I MOLITVENOM TIHOVANjU BOGOMAJKE

Dan Blagovesti počinje da otkriva skriveni život u Bogu Majke Božije. Reči Arhangelove iznose na videlo vrlinu Bogorodičinu - molitveno tihovanje. On ulazi iznenada, prekidajući Njenu usamljenost i govori: “Raduj se blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama!” Koliko li je tada pitanja mogla da postavi začuđena Marija?! Ko je taj neznanac? Odakle mu pravo da naruši usamljenost jedne devojke? Šta znači ovaj čudni pozdrav, koji nepoznatu Djevu uzdiže iznad svih žena? No i pored toga, Nju ništa nije moglo da odvoji od uobičajenog bezmolvija. Osećala je pokrete duha, ali joj se usta nisu pokrenula. Nije žurila da odgovori na pozdrav, nego je ćutala i razmišljala, “uplaši se od riječi njegove i mišljaše” (Lk. 1,29).
Anđeo je, umirivši Njen duh rečima “ne boj se Marija” - a reči nebeskih Sila uvek su snažne i delotvorne - nastavio započetu blagovest. Uz objašnjenje naziva Blagodatna, dodaje da je Ona “našla blagodat u Boga”. Zatim predskazuje začeće rođenje Sina, Njegovo spasonosno ime, Njegovo Božansko dostojanstvo, čudesno zacarenje i beskonačno carstvo. Koliko povoda za ispitivanje i priču! Ali Blagodatna se ne usuđuje da ispituje tajnu blagodati, niti da govori o onome što je iznad reči i razuma. Ona ni sada ne bi ostavila svoje tihovanje, da joj ljubav prema devstvenosti nije iz srca istrgla kratko pitanje: “Kako će to biti kad ja ne znam za muža?” Da bismo pravilno shvatili ovo pitanje Presvete Djeve, neophodno je da najpre napomenemo, kao što i predanje svedoči, da se još ranije Marija obavezala da čitav život čuva devstvenost, jer da nije bila vezana tim zavetom, budući obručena mužu, kakav bi razlog imala da, saznavši za mogućnost rođenja Sina, upita: “Kako će to biti?”. Dalje, treba uzeti u obzir zakon Mojsijev (4 Moj. 30), po kome zavet djeve ili žene može biti ukinut jednom rečju oca ili muža, a ostaje tvrd samo ako su otac ili muž čuli za njega i nisu ga porekli. Na osnovu ovoga možemo da zaključimo, također u saglasnosti sa predanjem, da je zavet devstvenosti - koji je naveo Mariju da na predskazanje o rođenju Sina zapita “Kako će to biti?” - bio tada već poznat Josifu i prihvaćen sa njegove strane. Znači da je on Prečistu Djevu i obručio s tim da joj samo imenom bude suprug, a u stvari - čuvar Njene devstvenosti, koju je valjalo tajiti pod spoljnim vidom bračnog saveza, u narodu koji zadovoljan vidljivim blagoslovom braka nije imao mnogo razumevanja za uzvišenost devstvenosti. U takvim okolnostima, ma koliko Marija bila daleko od toga da ne veruje, ili sumnja, ili prigovara, ili bude znatiželjna, Ona je prosto morala da upita Anđela: “Kako će to biti kad ja ne znam za muža?”. To jest: iako imam muža na osnovu obručenja, ipak ga nemam po zavetu devstvenosti. Zavet je izrečen i potvrđen, ne želim da ga raskinem a to ni zakon ne dozvoljava jer piše: “Kad koji čovjek učini zavjet Gospodu, ili se zakune vezavši se dušom svojom, neka ne pogazi riječi svoje, nego neka učini sve što izađe iz usta njegovijeg” (4 Moj. 30,3). Gospod ne krši Svoje zakone. Kako će se dakle, i zavet devstvenosti sačuvati, i zakon ispuniti, i roditi Sin? Vidite da samo krajnja nužnost raskida sveštene veze Marijinog ćutanja, ili bolje reći, sama blagodat se izliva iz Njenih usta, zato što se ovim otkriva tajna Marijinog obručenja sa Josifom, odnosno da se ispod te tajne skriva druga, dublja i viša - Njeno obručenje sa Bogom. Marijino odricanje od muža na zemlji, daje Anđelu priliku da oglasi Njeno dostojanstvo Bogoneveste, kao službu za koju je određena: “Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te” (Lk. 1,35).
Blagovest je primljena. Anđeo je otišao. Logos se ovaplotio. Djeva je začela. Pokazala su se obeležja začeća: “Nađe se da je zatrudnila od Duha Svetoga” (Mt. 1,18). Evanđelist piše “od Duha Svetoga”, no Josifu dugo nije bila saopštena i otkrivena ova tajna, i on je znao samo ono što je pokazivao stomak: “Nađe se da je zatrudnila”. Jer da je znao tajnu Bogonevestinu, da li bi mogao da razmišlja o Njenoj osudi! Da li bi mogao da reši da je tajno otpusti? A on je upravo razmišljao o prvom i odlučio se za poslednje: “ne hoteći je javno izobličiti, namisli je tajno otpustiti” (Mt. 1,19). Ovde je i ćutanje toliko zadivljujuće, da ne znamo mogu li uopšte reči da ga izraze. Josif, videći kod Marije ono što nije očekivao i što nije mogao da shvati, ćutao je ne postavljajući pitanja. Marija je, uviđajući opasnost da bude podvrgnuta teškom podozrenju, pa i osudi, ipak ćutala ne otkrivajući Svoju tajnu. Gde je Anđeo blagovesnik Marijin? Zašto ćuti i ne uspokojava je pred novim strahom? Gde je Josifov Anđeo čuvar? Zašto se tako dugo ne javlja da bi sačuvao Pravednika u trenutku kada se njegova čista duša lako može pomračiti nepravednim, čak i bogohulno podozrivim mislima? I zašto, ako takvo pitanje nije neumesno, toliko dugo ćuti Onaj Koji je poslao anđele? Zašto ne požuri da prosveti Svoga pravednika, i spase Onu u Kojoj je spasenje svetu? Očigledno, Pravednik je u srcu predosećao Hristove zapovesti, da treba imati oko zdravo (Mt. 6,22) i ne suditi da ti ne bi bilo suđeno (Mt. 7,1). Zato, iako vidi obeležja materinstva, on ne popušta pred pomislima sumnje na Djevu. Iako zna da mu Zakon daje vlast da joj sudi, “ne hoteći je javno izobličiti, namisli je tajno otpustiti”. Eto kakve je uzvišene vrline čuvalo u sebi Josifovo ćutanje, a ćutanje Marijino još i neuporedivo više. Josif je ćutanjem želeo da olakša Marijinu trudnoću, istovremeno u njemu nalazeći sredstvo da prekrati svoje kolebanje. Marija je u ćutanju nosila svoje strahovanje. Njena teskoba je rasla svakim danom. Šta znači taj nepojmljivi podvig ćutanja? Znači da je Marija bila savršeni sasud blagodati. Jer kao što je običan sasud neupotrebljiv kada propušta vodu, tako je i duhovni sasud beskoristan ako pohranjenu blagodat ne sačuva u nenarušivom i smirenom tihovanju, nego je nepotrebno i nekorisno ispušta i gubi kroz isprazne, ili neskromne, ili nestrpljive, ili sujetne reči. I obrnuto, kao što bi običan sasud bio savršen, ako bi sačuvao u svojoj unutrašnjosti bez i najmanjeg gubitka ne samo otečnost koja je u njega ulivena, već i njena isparenja, i koga ni udarci ne bi mogli polomiti, ni vetar ili oganj razruštiti, tako je savršen duhovni sasud “koji ima tajnu vjere u čistoj savjesti” (1. Tim. 3,9), i u tišini srca, u bezmolviju celog svog bića, čuva poverenu mu blagodat sa takvom čvrstinom, kojoj nikakvi udarci zla, nikakava strast, nikakvo iskušenje ne mogu nauditi. Marija je sa Jelisavetom razgovarala o Svojoj tajni, zato što je Jelisaveti tajna već bila otkrivena Duhom Svetim. On sam je govorio kroz usta obe. Da je počela o tajni da govori sa Josifom, to bi bilo po sopstvenoj, ljudskoj volji ili iz straha. Sledstveno tome, o Božanskoj tajni govorila bi bez Božanskog podsticaja. Ona sad ćuti, krijući tajnu od onoga kome je Njeno srce bilo otkriveno više no ma kome na zemlji, i koji je upravo stoga izabran da bude čuvar Njene devstvenosti. Krila je tajnu, svesna da time dovodi Sebe u opasnost ne samo od osude, nego - kako veli sveti Zlatoust - i od smrti. Takvo ćutanje svedoči na pravi način da je Marija savršeno čuvala i čvrsto držala Reč Božiju primljenu u svoja nedra, ljubeći je više od samog Svog života. U takvom se tihovanju vrši neprestana, čista, velika žrtva Bogu Logosu. O divna Tihovateljko! Nije li bilo lakše da sama saopštiš Josifu ono, o čemu će ga kasnije izvestiti Anđeo? Zašto si čekala udaljenog nebeskog glasnika? Zašto nisi pohitala da pomogneš Pravedniku koji umalo da padne u nepravednost? Bez sumnje zato, “da te ne vide ljudi” sa Tvojom vrlinom, sa Tvojom blagodaću, sa Tvojim dostojanstvom, nego samo Otac Tvoj nebeski, “koji vidi tajno” (Mt. 6,18). Onda ne iznenađuje da je i Božansko otkrivenje na tren zaćutalo, ne bi li pokazalo i nama za pouku otkrilo još veće vrline. Kada je izvršena Marijina bezmolvna žrtva, i kada se Josifova misao konačno utvrdila u bestrašću, sa neba je došla reč da kruniše podvig molčanija. Marijina patnja je prekraćena, a Josifu je otkrivena velika tajna pobožnosti: “No kad on tako pomisli, gle, javi mu se u snu Anđeo Gospodnji govoreći: Josife sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju ženu svoju; jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga” (Mt. 1,20).
Ko bude imao dovoljno snage da sledi Mariju po celom putu Njenog zemnog života, moći će da primeti da je Njenom karakteru svojstveno duboko i potpuno bezmolvije, unutarnja sabranost, rečju - skriveni život u Bogu. Ni najveća radost, ni najdublja tuga nisu mogli da izmene ovo postojano raspoloženje duha.
Tajnu Bogorodičinog visokog dostojanstva otkrivali su, u većoj ili manjoj meri, anđeli, zvezda, mudraci, pastiri i starac Simeon. Ali anđeli su se vratili na nebo, mudraci na istok, zvezda je iščezla, a Simeon je s mirom otpušten iz ovoga sveta. Sva Svetlost slave Vitlejemske ugašena je gnevnim duhom Irodovim i krvlju mladenaca. Marija se skrivala čas u Egiptu, čas u Nazaretu, a Njena slava i dostojanstvo - u srcu Njenom: “A Marija čuvaše sve riječi ove i slagaše ih u srcu svojemu” (Lk. 2,19).
Došlo je vreme kada se glas o premudrosti i čudotvorstvu Marijinog Sina raširio po svoj Judeji i Galileji. Odbljesak Sinovljeve slave morao bi da ozari i majčino lice. Jednom se to i zbilo. Neka žena, možda i sama majka, razumela je jasnije od drugih kakva je to radost - biti blagoslovena majka. Ispred mnoštva okupljenog naroda u zanosu je proslavila Isusa i zajedno s Njim Majku Njegovu: “podiže glas jedna žena iz naroda i reče mu: Blažena utroba koja te je nosila, i dojke koje si sisao!” (Lk. 11,27). Primetićete da ona okoliši, jer blaženim naziva utrobu i dojke, a da pri tome ne imenuje Onu koju proslavlja. Zašto tako? Sigurno zato što je ne poznaje ni lično, ni po imenu.
Drugi su Mariju znali i lično i po imenu, pa su ipak ostajali u tami, ne mogavši da je istinski poznaju. Slušajte šta kažu sugrađani i susedi Gospoda Isusa i Majke Njegove: “Otkud ovome premudrost ova i moći?” (Mt. 13,54). Oni dakle slušaju premudrost Isusovu, vide i priznaju Njegova čudesa, i potaknuti njima žele da saznaju sve što se Njega tiče. “Nije li ovo drvodeljin sin? Ne zove li se mati Njegova Marija?” (Mt. 13,55). Oni ne umeju da kažu: Josif sin Davidov, ili Marija kći Davidova; oni znaju samo ono što vide svojim očima - da je Josif zanatlija i da je Marija njegova žena. Kako je moguće da ne znaju ono, što su se Jevreji tako pažljivo starali da znaju o sebi i o drugima? Kako da ne znaju rod i poreklo Marijino? Ovo se ne može drugačiji objasniti, nego da Presveta Djeva nije želela da ljudi obrate pažnju na Nju, nije tražila nikakvu utehu na zemlji, nije htela ni da se u bedi teši pred ljudima ugledom roda kome pripada, pa je baš zato skrivala u tišini Svoje poreklo, isto kao i vrline i blagodat.
Konačno, stoji “kod krsta Isusova mati Njegova” (Jn. 19,25), i oružje koje je prorekao Simeon, zaista probada Njenu dušu. Ni ostali nisu mogli biti ravnodušni. Još dok je On nosio Svoj krst “za njim iđaše veliko mnoštvo naroda i žene koje plakahu i naricahu za njim”. Posle raspeća, “sav narod koji se bijaše skupio da gleda ovaj prizor, kad vidje šta bi, vrati se bijući se u prsa” (Lk. 23, 27 i 48). Šta je trebalo očekivati od Majke Onoga koga su raspeli, dok je stajala kraj Njegovog krsta? Ridanje, naricanje, vapaje, krike? Ništa slično nismo ni videli ni čuli. Ona je bez sumnje patila kako niko nikada na zemlji nije patio, osim samog raspetog Gospoda. No bura stradanja Nju nije uskovitlala i potopila, već se neprestano gubila u neizmernom bezdanu Njenog trpljenja, smirenja, vere, nade, kao i bezuslovne predanosti volji Božijoj.
Pođimo za Raspetim, kroz vrata groba, u oblast slave Vaskrsloga. Sada već ne samo prvi nego i poslednji učenik slavi Njegovo Božanstvo: “Gospod moj i Bog moj!” (Jn. 21,28). Za slavom Vaskrsenja Gospodnjeg, odmah sledi nova slava - Vaznesenje Njegovo na nebo. Nakon Vaznesenja, “apostoli “bejahu istrajno i jednodušno na molitvi i moljenju, sa ženama i Marijom materom Isusovom” (Dap. 1,14). Zašto je Mati Isusova ovde pomenuta ne samo posle apostola, nego čak i posle nepoznatih žena? Kakva neočekivana priča! Zar onaj ko to pripoveda nedovoljno poznaje i poštuje Bogorodicu? Sačuvaj nas Bože takve pomisli, jer je uvredljiva i za Majku Božiju i za svetog Evanđelistu Luku! Šta onda to znači? Znači da je sveti Luka u knjizi Dela Apostolskih Presvetu Djevu opisao onako, kako je Ona sama postavljala sebe među apostolima. Iako je po velikoj blagodati u duhu nevidljivo predstojala apostolskom saboru, po smirenosti srca, u telu, očigledno da nije dopuštala nikakvu slavu za sebe, niti je upotrebljavala bilo kakva preimućstva, već je stavljala sebe u red sa ostalim ženama, i ličnim primerom ih učila onome čemu će ih posle apostoli učiti rečima: “žene vaše u Crkvama da ćute” (1. Kor. 14,34); “žena neka se uči u miru sa svakom pokornošću; ali ženi ne dopuštam da bude učitelj” (1. Tim. 2,11-12).

Prevod sa ruskog
Mladen Stanković

ISTINA br. 1
 
ISTINA br. 2

ISTINA br. 3
 
ISTINA br. 4

ISTINA br. 5
 
ISTINA br. 6
 
ISTINA br. 7

ISTINA br. 8

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright © 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.
Designed by SeRGio