ISTINA
Bogoslovski časopis pravoslavne Eparhije dalmatinske 9-11/2004
SADRŽAJ
UPOZNAVANjE DOSTOJEVSKOG SA NEEUKLIDSKOM GEOMETRIJOM ; Nikolaj Afanasjev
NEKOLIKO RAZMIŠLjANjA O MOLITVAMA ZA UKOPOLOŽENjE PREZVITERA I EPISKOPA U
„APOSTOLSKOM PREDANjU“; Boris Bobrinski PRAVOSLAVNA CRKVA I PETROVO
PRVENSTVO Iz Le Mystere
de l’Eglise;
Arhimandrit
Sofronije PUTEVI BOGOSLOVSKE ASKEZE; Protojerej mr Nikola Balašov
LITURGIJSKA OBNOVA I SLUŽENjE BOŽANSTVENE LITURGIJE; Nikola Popmihajlov
CRKVENA MUZIKA I BOGOSLUŽENjE; Mladen Stanković RAZVOD HRIŠĆANSKOG BRAKA;
Arhimandrit Gerasim (Popović) RAZVITAK STRASNE POMISLI I GREHA; DVA DUHOVNA
RAZGOVORA SA RAFAILOM KARELINOM (GRUZIJA); Dr Ksenija Končarević
TENDENCIJE U
REFORMI OBRAZOVANjA NA POČETKU XXI
VEKA I
IMPLIKACIJE ZA SRPSKU CRKVENU PROSVETU;
izdvajamo iz sadržaja
Arhimandrit
Sofronije
PUTEVI
BOGOSLOVSKE ASKEZE
Dve hiljade
godina je prošlo od momenta kada je u svet došao Sazdatelj njegov; i On nam
je u ljudskom telu i našim jezikom govorio o načinu Božanskog postojanja.
Ali čak do danas svi koji su poverovali u Njega nalaze se u mukama
stvaralačkog usvajanja datog Otkrivenja. Oni u kojima preovladava težnja da
se Božanstvo pojmi intelektualno, putem bogoslovske nauke, ne dobijaju živo
iskustvo večnosti. Oni koji se zadovoljavaju samo molitvom ne dostižu
savršenstvo, iako se na trenutke Bogu približavaju intenzivnije od prvih. Ni
intelektuano bogoslovlje bez pokajne molitve, ni molitva, čak i plamena, ali
bez umnog bogoslovskog viđenja, ne predstavljaju savršenstvo. Tek se
poznanje koje sadrži u sebi oba pomenuta aspekta kao jedan život približava
punoći.
U istoriji hrišćanstva preovladavale su dve struje: jedna – stoletni napor
da se dato otkrivenje o Trojedinom Bogu približi našem načinu mišljenja;
druga – da se na prvo mesto stavi molitva pokajanja i držanje zapovesti kao
sredstvo radikalnog preobražaja našeg života. Pohvalan je, istorijski čak
neophodan, rad prvih, ali ukoliko nije praćen životom, njegov neuspeh je
neizbežan.
Ljudski jezik nikome nije pružao mogućnost da adekvatno izrazi ni duhovno
iskustvo, ni znanje o Bogu koje je doneo Hristos. Ljudi su u molitvi
doživljavali realnost kao jednu i jedinstvenu, rukovodeći se duhom
zapovesti. Otac, Sin i Sveti Duh su u njihovoj molitvi bili neodvojivi Jedan
od Drugog: nerazdeljivo Njihovo Carstvo, Njihova volja, Njihova svetost. Ali
sve reči kojima su se novo učenje i novi život prenosili iz pokoljenja u
pokoljenje, u ovoj ili onoj meri odmiču um od istinskog sazrcanja Boga.
Navešću kao primer dve formule Jedinstva Trojičnog Boga.
Mišljenje često naglašava jedinstvo Suštine: Bog Trojica se poima kao jedna
apsolutna Objektivnost u trima Apsolutnim Subjektima. Prenošenje akcenta sa
Suštine na Ipostasi, što više odgovara otkrivenju „JA JESAM“, vodi ideji da
apsolutni Subjekt sadrži u Sebi — ja, ti, on, mi.
Ta teorija je
razvijena naročito u delima protojereja profesora Sergija Bulgakova. U prvoj
formuli je prisutna težnja da se ukaže na savršenu punoću Božanstva u svakoj
Ipostasi, što unosi neku nijansu radvajanja njih Triju. U drugoj formuli –
težnja da se pokaže personalni princip kao osnovni u Božanskom Biću kao da
vodi ka slivanju Ličnosti.
Taj nedostatak našeg jezika Crkva prevazilazi putem apofatičkih (odričnih)
formula: ona uči da Ličnosti Svete Trojice treba doživljavati „nesliveno,
ali i nerazdeljivo“. A kada je reč o Ovaploćenom Logosu onda formula postaje
složenija: „nesliveno, nepromenjivo, nerazdeljivo, nerazlučivo.“ Tako je naš
logički misleći um pritisnut stegama koje mu ne dozvoljavaju da se makne ni
na jednu ni na drugu stranu. Na taj način se pozivamo da prevaziđemo
formalnu logiku i da doživljavamo Boga u realnosti samoga Bića, kako nam se
Ono otkriva.
Ali kako izvršiti taj prelaz od pojmovne (enomičke, formalne) logike ka
antinomijama životnog fakta? Izlaz nam je zapovedio Hristos: Isus reče Š…Ć
Ako Me neko ljubi, riječ Moju držaće, i Otac Moj ljubiće njega; i njemu ćemo
doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23). I ta zapovest je u osnovi
naše hrišćanske gnoseologije. Useljavanje u nas Oca i Sina i od Njih
nerazdeljivog Duha Svetoga daće nam jedino ispravno poznanje o Bogu u samoj
životnoj realnosti. Kao obitalište Božanstva, mi, prirodno, postajemo
nosioci punoće Božje Večnosti.
Dobili smo zadatak da u svemu postanemo slični jedinorodnom Sinu Očevom.
Po
svršavanju same misije zemaljske On je već i kao čovek seo sa desne strane
Oca; to jest postao je jednak Njemu – Ocu, po sadržavanju Života
bespočetnog. Onome koji pobijedi daću da sjedi sa Mnom na prijestolu Mome,
kao i Ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem Mojim na prijestolu Njegovom. Ko ima
uho neka čuje šta Duh govori Crkvama (Otk. 3, 21, 22).
Neophodno je asketsko očišćenje našeg uma da se u dogmatsko učenje Crkve o
Bogu, zasnovano na Otkrivenju o načinu Božanskog Postojanja, ne bi unosili
elemenati uobrazilje koji idu odozdo. Nikakvo ljudsko domišljanje — postulat
— nema mesta u dogmatu o Svetoj Trojici. Radi tog poslednjeg saborno je
izrađena slovesna formula koja pri njenom pravilnom shvatanju predstavlja
čvrstu bazu za izgradnju čitave sume crkvenog života, pa i svakog od nas
ponaosob. A kada su postavljene granice našem umu pri bogomišlju, tada su
dopustiva ljudska razmišljanja koja mogu teći u različitim pravcima u
zavisnosti od toga u kojoj sferi misli je ovom ili onom umu svojstveno da
prebiva. Takvo „bogomišlje“ (meditacija) može da doprinese uzrastanju uma
koji još nije poznao stanje čistote. Mnogi verujući su nalazili duhovnu
radost otkrivajući odraz «trojičnosti» u tvarnom postojanju na različitim
nivoima. Posebno je blagotvorno, polazeći od Otkrivenja o „čoveku“ —
čovečanstvu kao ikoni Božjoj (1. Moj. 1, 26), sazdavati Crkvu „po ikoni
Svete Trojice“. Um, izmoren nedokučivošću Boga, može odmoriti sazrcavanje
kosmičkog postojanja u kome se odrazila bezgranična premudrost i sveznanje
Tvorca. Kada je bogoslovstvujući um upravljen ka sazrcavanju Božanskog
postojanja, tada otpočinje proces odvlačenja njegovog (uma) od svih pojmova
ovoga sveta. Prirodni rezultat tog sazrcavanja je konstatovanje potpune
nesaznajnosti Boga, Njegove transcendentnosti u odnosu na svet. Na putevima
bogoslovske askeze to doprinosi očišćenju katafatičkih (to jest pozitivnih)
izraza o Bogu od njihove neizbežne ograničenosti i na Boga ne primenjive
grubosti pojmova. Tako se verujući uči da misli o Bogu izbegavajući, s
jedne strane, prekomernu apofatiku, sa druge –—neočišćenu katafatiku.
„Sticanje blagodati Svetoga Duha“ je, po učenju prepodobnog Serafima
Sarovskog, cilj našeg života. Mi smo u našoj Crkvi naučeni da mislimo,
verujemo, znamo da se oboženje čoveka vrši predavanjem njemu Božanskih
Energija koje upravo i jesu ono što nazivamo blagodaću. Dejstvom Božjim
osvećuje se čovek i uvodi u Božansku večnost, to jest u Život samog Boga. I
to do punoće, čak do istovetnosti spasenih Bogu. A Suština Boga je
neprenosiva tvari. Sve što je neprenosivo nesaznajno je. Životno znanje je
posledica sjedinjenja u životu a nikako samo intelektualno domišljanje. A
sjedinjenje u samoj Suštini činilo bi spasene „jedinosuštnima Ocu“, i
Trojica bi postajala Četvorica, Desetorica i tako dalje, bez kraja.
Nepogrešiv temelj za sve sudove je Hristos, ovaploćeni Logos Oca. On je
merilo svih stvari: božanskih i ljudskih. Isus Hristos je kao Čovek seo po
Vaznesenju sa desne strane Oca, to jest postao Mu je jednak, ne pretvarajući
tvarnog čoveka koga je primio u netvarno Božanstvo. Tako On večno prebiva u
dvema prirodama: Božanskoj i ljudskoj. Gospod je i kao Čovek zaista ušao
unutar iza zavese (Jev. 6, 19) i neosporno prebiva u svoj punoći Božanskog
Bića: i kao Bespočetni, Jedinorodni Sin po Božanstvu; i kao savršeno oboženi
čovek, ali bez pretvaranja ljudske prirode u Suštinu Prvo-Bića Boga. I to je
nada koja je pred nama; Nju imamo kao kotvu duše, čvrstu i pouzdanu (Jev. 6,
18-19).
Nadom se spasosmo (Rim. 8, 24). Mi još ne možemo reći kako je Bogu moguće da
nam preda Svoju punoću, ali u datom nam otkrivenju Novoga Zaveta mi imamo
osnov za takvu nadu. Među apostolima ta vera je bila jaka. Oni su umrli
mučenički za propoved spasenja u Hristu. Apostol Jovan Bogoslov sa spokojem
nepokolebljive uverenosti govori da ćemo biti slični Njemu, jer ćemo Ga
vidjeti kao što jeste (1. Jn. 3, 2). Apostol Pavle takođe ne okleva da kaže
da će nam biti data punoća poznanja Boga — „punoća“, poput one sa kojom
Sazdatelj zna nas, naime: u jednom nama nepoznatom trenutku u „stvaranju
bogova“ i ikonomiji spasenja i mi ćemo ući iza zavese osmog dana: Sad vidimo
kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično,
a onda ću poznati kao što bih poznat (1. Kor. 13, 12).
Ni filosofski, ni matematički prilaz ne mogu se primeniti u rešavanju ovog
problema. Mi otpočinjemo verom u Istinu Otkrivenja kroz Isusa Hrista. I
rezultati te vere je potvrđuju i pretvaraju u nadu. Posle apostola neki od
otaca Crkve su verovali poput njih; a drugi su večni život spasenih
zamišljali kao trijumfalno neprestano ushođenje ka Beskonačnom. Mišljenje
svojstveno matematičarima: mi smo uvek nalik nekom broju, a Bog je –
beskonačnost. Između njih će uvek postojati „distanca“. U delima otaca može
se naići na misao da ako bi se Bog saznavao u iscrpnoj punoći, onda bi to
značilo da je On nekako ograničen, a za nas bi to moglo biti prezasićenje.
Mi ne zamišljamo Hrista-čoveka (1. Tim. 2, 5) kao prebivajućeg u neprestanom
ushođenju ka Ocu; mi Ga ispovedamo kao Onoga „Koji se vazneo na nebesa i
sedi sadesne strane Oca“.
On
Sam je rekao: gdje sam Ja, ondje će i sluga Moj biti; i ko Meni služi tome
će dati počast Otac Moj (Jn. 12, 26). Ali takođe polazeći od reči Hristovih:
Uzlazim Ocu Mojemu i Ocu vašemu, i Bogu Mojemu i Bogu vašemu (Jn. 20, 17),
mi shvatamo da će neka „ontološka distanca“ ostati za nas i u večnosti – ona
o kojoj je gore rečeno: Suština Bespočetnog Samosvojnog Bića nam se ne
predaje; mi ćemo čak i pored darivanja nam sve punoće Božje ostati „tvar“.
Dakle, savršeno spasenje se sastoji u uključivanju čoveka u svu punoću
sadržaja Božanskog života.
Dogmatsko i asketsko učenje Pravoslavne Crkve nije neki agregat ljudskih
domišljanja ili „izmišljenih bajki“ (up. 2. Pt. 1, 16). Za njega je
karakteristično da ima oblik prenošenja slušaocu rezultata živog iskustva
koji ne podleže „sistematizaciji“ (isp. Rim. 10, 14-15). Učenje Crkve je
pripovedanje ljudskim rečima o onome što su zaista videli i poznali sveti
apostoli, oci Crkve i pokoljenja podvižnika koja dolaze za njima (up. 1. Jn.
1, 1-3; Gal. 1, 11-12 i dr.). Tamo gde je reč o personalnom opštenju između
slobodnog Boga i slobodnih ljudi, predstoji zadatak da se nemoćnim
sredstvima našeg jezika prikažu večno živa strujanja beskonačnog okeana
Božanskog života. „Strujanja“ — katkad burna, katkad moćno mirna, ponekad
nežno grejuća ili tiho milujuća. To ne znači da je sve u njemu (učenju)
nestalno, nepostojano ili čak protivurečno. Ne nimalo, jer usled dejstva
Jednoga Boga svemu je svojstveno unutarnje ontološko jedinstvo, „raznovrsno“
(Jev. 1, 1), neiscrpno bogato.
Život i pojedinih ličnosti, i masovnih skupina ljudi i čitavih istorijskih
perioda u kojima se u dugom nizu smenjuju pokoljenja prolazi čas u kratkim,
kao blesak munje, otkrivenjima, čas u vekovima dugim pokušajima naroda da
saobraze svoju životnu delatnost sa odozgo datim poznanjima o
Bogu-Svedržitelju: Petar reče Isusu: Gospode, dobro nam je ovdje biti Š…Ć
Dok on još govoraše, gle, oblak sjajan zakloni ih, i gle, glas iz oblaka
koji govori: Ovo je Sin Moj ljubljeni, Koji je po Mojoj volji; Njega
slušajte (Mt. 17, 4-5).
Jer vam ne objavismo silu i dolazak Gospoda našega Isusa Hrista sljedujući
izmišljenim bajkama, nego smo sami bili očevidci veličanstva NjegovaŠ…Ć kada
Mu dođe ovaj glas od veličanstvene slave: Ovo je Sin moj ljubljeni Š…Ć I
ovaj glas čusmo mi kako siđe s neba, dok bijasmo s Njim na gori svetoj (2.
Pt. 1, 16-18).
A Jovan će: Što bješe od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima
svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života: I
Život se javi, i vidjeli smo, i svjedočimo, i objavljujemo vam Život vječni,
koji bješe u Oca i javi se nama ( 1. Jn. 1, 1-2). Tako su Petar, Jakov i
Jovan koji behu na Tavoru poznali Božanstvo Hristovo ne iz knjiga Mojseja i
proroka, nego najpre iz živog iskustva, a tek kasnije su otkrili smisao
proroštava o dolasku Boga.
Pri prvom poznatom nam ispovedanju Petrovom Gospod ga je nazvao blaženim:
Blažen si, Simone, sine Jonin! Jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac
moj Koji je na nebesima (Mt. 16, 17). Isto tako je blaženim nazvao i Jovana
po vaskrsenju: Odgovori Toma i reče Mu: Gospod moj i Bog moj! Reče mu Isus:
Zato što si Me vidio, povjerovao si: blaženi koji ne vidješe a vjerovaše, to
jest Jovan (up. Jn. 20, 28-29).
Pavle govori o sebi: A kad iđah i približih se Damasku, dogodi mi se da
iznenadno oko podne zablista oko mene velika svjetlost sa neba. I padoh na
zemlju, i čuh glas, koji mi govori: Savle, Savle, zašto me goniš? A ja
odgovorih: Ko si ti, Gospode? A on mi reče: Ja sam Isus Nazarećanin, kojega
ti goniš Š…Ć povedoše me (slepog) za ruku u Damask. A neki Ananija, čovjek
pobožan po ZakonuŠ…Ć dođe k meni, stade i reče mi: Savle brate, progledaj! I
ja u taj čas pogledah u njega. A on mi reče: Bog otaca naših izabra te da
poznaš volju Njegovu, i da vidiš Pravednika, i da čuješ glas iz usta
Njegovih: Da mu budeš svjedok pred svima ljudima za ovo što si vidio i čuo.
Gospod reče Ananiji: Idi, jer mi je on sasud izabrani, da iznese Ime moje
pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve. A Ja ću mu pokazati koliko mu
valja postradati za Ime Moje (Dap. 22, 6 i dalje Dap. 9, 15-16).
Bog Koji je iz davnine mnogo puta i na razne načine govorio ocima preko
proroka, u ove poslednje dane govorio je nama preko Sina Koga postavi
naslednikom svega, kroz Koga je i vekove stvorio (Jev. 1, 1-2). I ne samo
«iz davnine ocima preko proroka», nego ni do danas nije prestao da govori
onima koji su poverovali u Njega.
Najednom nas, iznenada obasjava velika Svetlost; kazuje nam nekoliko reči
ali sa njima se pred nama otvaraju nepregledni horizonti. Ta čudesna
Svetlost pogružava duh naš u dubine Bića; uzvisuje nas do nebesa poznanja o
Njemu. Naš savremenik, starac Siluan, ovako piše o tome: «Čudesna su dela
Gospdnja: od zemlje je stvorio čoveka, i njemu zemnom je dao da Ga pozna
Duhom Svetim, tako da čovek govori: Gospod moj, i Bog moj. I govori to od
punoće vere i ljubavi. A šta više od toga da ište duša na zemlji? Veliko
čudo: duša odjednom poznaje Sazdatelja svoga i Njegovu ljubav...
Kada duša vidi Gospoda, kako je krotak i smiren, tad se ona i sama smiruje
do kraja, i ništa tako ne želi kao smirenje Hristovo; i koliko god živela na
zemlji, ona će neprestano želeti i tražiti to nepojmljivo smirenje koje je
nemoguće zaboraviti.
Bog
se poznaje samo Duhom Svetim, i onaj ko u gordosti svojoj hoće da pozna
Tvorca svoim umom, slep je i nerazuman. Duša odjednom vidi Gospoda i poznaje
Ga. Ko će opisati tu radost i veselje? U Duhu Svetome se poznaje Gospod, i
Duh Sveti biva u celom čoveku: i u duši, i u umu, i u telu».
U bogoslovskim školama vekovima pokušavaju da učenicima u obliku
sistematskog izlaganja predstave sadržaj Otkrivenja i učenje Crkve – plod
sabornog iskustva. Zahvaljujući tome za nekoliko godina školovanja moguće je
uvideti opšte konture tog velikog zdanja u njegovom zemaljskom aspektu i u
njegovoj nebeskoj prirodi. Ali nesumnjivo, nauka te vrste nipošto nije pravo
bogoslovlje shvaćeno kao životno poznanje Boga. A kada sistematizacija sa
svojom logičkom doslednošću dolazi do krajnosti, tada se istinski duh
zamenjuje umrtvljujućom sholastikom. Takvo bogoslovlje, na žalost, pre
odvodi um i srce učenika od života u Bogu postajući filosofija, naučna
disciplina, intelektualna ekvilibristika koja radikalno izvrće sve što je
Bogom dato u ognjenim jezicima, u neopisivom javljanju Svetlosti koji dovode
do udivljenja, do svetog trepeta celo naše biće. Daju li škole ne
intelektualno, već realno življenje, udeoničarenje u Božanskoj
bezgraničnosti, što zadivljuje duh naš, budi plamenu molitvu pokajanja? Bude
li one neizdrživu žeđ da se u sebe upije ljubav Hristova, Njegovo smirenje i
krotost koji su Ga doveli na Golgotu? I ako škole ne uče molitvi u kojoj se
duša bitijno dotiče Božanske večnosti, ko onda može suditi o tome u kojoj
meri smo udaljeni od Njega? Da li smo Mu se približili ili nas, naprotiv,
deli nesavladivo rastojanje?
A ovo je vječni život da poznaju Tebe jednoga istinitoga Boga i Koga si
poslao Isusa Hrista. A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu Š…Ć
On će Mene proslaviti, jer od Mojega će uzeti, i javiće vam (Jn. 17, 3; Jn.
16, 13-14). A na koji način nas Duh Istine uvodi u nepropadljivo poznanje
Jedinorodnog Sina Očevog? Baca nas u dubine pakla; daje nam da ispijamo
(delom) čašu o kojoj se molio Gospod u Getsimanskom vrtu. On i podiže dušu
do sazrcanja neba. I ne zna takav čovek ima li ikog ko strada više od njega,
to jest ko je «nesrećniji», ili suprotno: ima li ikog blaženijeg od njega?
(up. Kor. 15, 19, Mk. 10, 39 i dr.). I kada Duh Sveti Koji od Oca ishodi
delatno uvodi dušu u poznanje Sina Božjeg, tada svaka slava, ili vlast, ili
bogatstvo – sve prestaje da biva vredno pažnje.
S ruskog
izvornika:
Arhimandrit Sofronij
Roždenie v Carstvo Nepokolebimoe, Moskva, 2001. str. 27–36
prevela Snežana Jelesijević
ISTINA br. 1
ISTINA br. 2
ISTINA br. 3
ISTINA br. 4
ISTINA br. 5
ISTINA br. 6
ISTINA br. 7
*
КОНТАКТ -:_:-
KONTAKT
*
: : :
Copyright © 2004
SPC - Dalmatinska Eparhija.
Designed
by SeRGio