Istina 5

ISTINA
Bogoslovski časopis pravoslavne Eparhije dalmatinske
16 -18/2006.

Sadržaj broja:

Jovan Zizjulas O BOGU, VERI I LIČNOSTI; Hristos Sp. Vulgaris SVETA TAJNA SVEŠTENSTVA U SVETOM PISMU; Hristos Sp. Vulgaris CRKVA TELO HRISTOVO; Protoprezviter Nikolaj Afanasjev CRKVENI SABORI I NjIHOVO POREKLO; Nikola Afanasjev STATIO ORBIS; Arhimandrit Zaharija Zaharu BOGOSLOVLjE STARCA SOFRONIJA; Arhimandrit Sofronije IZ ASKETSKIH BELEŽAKA; Protojerej Aleksandar Šmeman: Post i Liturgija; MURATORIJEV KANON; Joanis D. Karavidopulos Tumačenje Novog Zaveta u Pravoslavnoj Crkvi; Joanis D. Karavidopulos APOSTOL PETAR U NOVOZAVETNOJ CRKVI; Konstantin Skuteris SVETO PISMO I SABORI; Konstantin Skuteris PARADOSIS: PRAVOSLAVNO SHVATANjE PREDANjA; Prof. dr Dimitrije Staniloje NEKE KARAKTERISTIKE PRAVOSLAVNE VERE; Panajotis Hristu KO JE POSLAO SVETOG KIRILA I METODIJA U CENTRALNU EVROPU - CAR ILI PATRIJARH?; Monah David (Perović) POJAM AGAPI U SVETOM PISMU; OMILIJA SVETOG VASILIJA VELIKOG NA PROLOG JOVANOVOG JEVANđELjA; Arhiepiskop Pjer Lulje SABOR U NIKEJI Sveštenik Viktor GURJEV MINEJI 3A ČITANjE U POUKAMA ZA SVAKI DAN U GODINI; Sanja Milić Pojam Ungrund-a u religijskoj antropologiji Nikolaja Berđajeva; Dr Zdravko M. Peno O RATU I MIRU; Protoprezviter prof. dr Vasilije Kaljakmanis POKAJANjE I NOMIZAM (JURIDIZAM) SMIRENOUMLjE - VRATA KA ČISTOJ MOLITVI

NEKOLIKO KARAKTERISTIKA PRAVOSLAVNE VERE

prof. dr. Dimitrije Staniloje

Pravoslavna vera je sačuvala sadržaj i bogosluženja prvobitnog hrišćanstva. Ipak, iako ona po svojoj suštini predstavlja nastavak verovanja, bogosluženja i duhovnosti nepodeljene Crkve, neobično je i istinito i to što se ona besprekorno i izuzetno uspešno suočava sa duhovnim potrebama ljudi koji su joj do današnjeg dana ostali predani.

Suština vere pravoslavne je tokom dvehiljadegodišnje istorije ljudskog roda ostala nepromenjena. Upravo zbog toga, Pravoslavlje već vekovima nije obremenjeno nečim što bi danas trebalo eliminisati. Takođe, ono nije suštinske karakteristike svoga postojanja crpilo iz privremenih elemenata nekog istorijskog perioda, te to ni danas ne želi da čini.

Pravoslavlje se u periodu Srednjeg veka nije promenilo, kao što je to bio slučaj sa rimokatolicizmom, niti je ono samo po sebi neki uzgredni rezultat pružanja otpora u periodu Renesanse, kao što je to slučaj sa protestantizmom. Ono čak ni danas nema potrebu da menja svoju suštinu, kako bi se, kroz proces sekularizacije, prilagodilo savremenom dobu.

Pravoslavlje u tajnu Crkve, sačuvanu jednostavnim izrazom vere, nije uvelo suptilne i složene inovacije pojedinih učitelja, vođenih željom za sladošću intelektualnih vežbi, a ne za dubokim i neizmernim poštovanjem tajinskog odnosa između Boga i čoveka.

Pravoslavlje nikada nije mešalo suvišne ljudske misli sa jednostavnom, tajinskom, veličanstvenom, nepromenljivom i uvek živom suštinom osnovnih istina o tajni spasenja.

Moglo bi se reći da je Pravoslavlje sačuvalo masovni karakter, jer su ljudi, u svoj svojoj jednostavnosti, slabo reagovali na prolazne ideologije istorijskih perioda, istovremeno ostajući otvoreni za realne i suštinske probleme svih vremena.

Pravoslavlju nije potrebna sekularizacija kako bi se suočila sa savremenim čovekom. Nasuprot tome, ono vrlo dobro zna da bi upravo time izgubilo čovečanski aspekt, te više ne bi moglo da odgovara na osnovne probleme spasenja, koji tinjaju pod pepelom dubina svakog ljudskog bića.

Zaista, Pravoslavlje se uvek prilagođavalo određenom vremenu. Ono je iskrenim vernicima uvek pomagalo u svim prilikama, kako u njihovim trudovima i borbama za opstanak, tako i u trudovima da se oslobode tuđinske vlasti. Rumunska pravoslavna crkva je uvođenjem nacionalnog jezika na bogosluženja pre trista godina, pomogla stvaranju rumunskog književnog jezika.

Ali, prilagođavanje Pravoslavlja vremenu u kojem živi, ne podrazumeva da ono prestaje da bude Tajna, niti znači da je Tajna zamenjena nekom ideologijom karakterističnom za određenu epohu. Pravoslavlje to čini sa potpunim uvažavanjem vrednosti same tvorevine. Ono je uvek ostalo tajna jednostavnih činjenica, ali osnovnih i neophodnih za verski život.

Pravoslavlje je uvek živelo i još uvek živi na taj način. U tom smislu, ono predaje Hrista vernima, Hrista Koji je isti juče i danas i u vijekove (Jevr. 13, 8). Isus Hristos je Taj, Koji je uvek isti i savršeno nas poučava i danas i juče.

Drevni Zakon je bio podložan promenama, jer se neprekidno otkrivao, proširivao značenje, dok konačno nije zamenjen Samim Hristom. Tako je Zakon, usled svoje nesavršenosti kao spasonosne tajne, zapostavljen: Ukida se, dakle, pređašnja zapovijest zbog njene nemoći i nekorisnosti – jer Zakon ništa nije doveo do savršenstva (Jevr. 7, 18-19).

Sve ljudske ideologije prolaze kroz isti proces. Jedna nestaje, a zamenjuje je druga, poput sveštenika kojih je bilo mnogo (Jevr. 7, 23). A Ovaj, pošto ostaje vavijek, ima neprolazno sveštenstvo. Zato i može potpuno i za uvijek spasti one koji kroz njega dolaze Bogu, pošto svagda živi pa može posredovati za njih (Jevr. 4, 24-25).

Pravoslavlju, zbog savršenog dostojanstva prvosveštenika Hrista, nisu potrebne nikakve promene - dodavanja ili oduzimanja. Njegov jedini zadatak je da govori o vremenu i da ističe njegovo dostojanstvo u svoj svojoj punoti. Izreka Ecclesia semper reformanda ne važi za Pravoslavlje, jer ono predaje vascelog Hrista, Koji semper conformis cum omni tempore.

Tajna spasenja se u pravoslavnoj veri oduvek živela u svoj svojoj punoti. Nekoliko termina, usvojenih na vaseljenskim saborima, nije imalo za cilj da svede ovu tajnu na racionalističku definiciju, već da je odbrani od onih koji pokušavaju da je racionalizuju, ograniče, ili, čak, unište.

Trebalo je da ovi termini jednom za svagda zaštite tajinstvenu Blagovest objavljenu u Novom Zavjetu – da smo spaseni Sinom Božijim, Koji je postao čovek, pri čemu večno ostaje neizmenljivi Bog i neizmenljivi čovek; da smo spaseni Bogom Koji je istovremeno i savršeni čovek i, kao takav, dostupan svima nama, ili, tačnije rečeno, Koji je neiscrpni izvor života.

Vaseljenski sabori su branili Tajnu spasenja, koja nam otkriva da je neiscrpni i životodavni izvor dostupan onoliko koliko i naš bližnji. Na vaseljenskim saborima je ustanovljena jasna razlika između panteističkog jelinizma, predvođenog znanjem, i Boga sa kojim se zajedničari i time potvrđuje večna vrednost čoveka kao neponovljive ličnosti.

Sabori su odoleli iskušenju racionalizma da se Tajna spasenja obesmisli i obezvredi pretvaranjem Boga u suštinu (ousia) podređenu zakonima razuma i mogućim čovekovim nestankom u toj suštini. Samo ličnost može izbeći racionalizam i ostati neiscrpna tajna, a da istovremeno ostane znana drugoj ličnosti, kao što je Bog blizak čoveku, ali istovremeno ostaje večna tajna.

Jedan od poslednjih prigovora Pravoslavlju jeste da se ono, poput zapadnog hrišćanstva, prilagodilo srednjevekovnoj renesansi i vizanstijskom mentalitetu, te je živonosnu suštinu hrišćanske tajne zakopalo pod gomilu formalnog i aristokratskog veleljepija, koje više ne odgovara našem vremenu.

Naime, mi ne poričemo činjenicu da je Vizantija dosta uticala na hrišćanstvo, ali se ona nije dotakla suštine hrišćanske tajne.

Ono što se u životu istočne pravoslavne Crkve smatra vizantijskim nasleđem jeste mnoštvo simvola, koji izražavaju hrišćansku veru i njeno biće oživotvoreno u bogosluženjima, umetnosti i životu uopšte. Međutim, sam uticaj Vizantije nije mogao da pomogne razvoju simvolizma, svojstvenog izrazu hrišćanske tajne.

Izrazito racionalna i dogmatska izloženja kojima je Zapad pokušao (i pokušava) da samu Tajnu zameni simvolima, potiče iz uverenja da se ona može rečima precizno objasniti.

U stvarnosti se ova Tajna svodi na puke reči ili se čak obesmisli pri svakom pokušaju stavljanja u stroge smislene okvire reči i intelektualne definicije. Paradoksalna i apofatička punota tajne spasenja se tačnije izražava simvolima.

Uopšteno govoriti o Krstu i Vaskrsenju, sozercavati ih kroz ikone, te simvolički i liturgijski ih izražavati, sve to omogućava približavanje Tajne spasenja čoveku, za razliku od Anselmove teorije zadovoljenja ili protestantske teorije, koje mogu izraziti samo jednu stranu nepostižne Tajne spasenja.

Ako je potrebno da se Pravoslavlje prilagođava potrebama savremenog čoveka, ne može se u potpunosti redukovati simvoličko izražavanje, već samo pojednostaviti već postojeći izraz. Tako bi se odmah sagledali simvoli ove hrišćanske tajne, koja ispunjava nasušne, jednostavne i stalne čovekove duhovne potrebe. Naime, Bog je blizu nas kroz našeg bližnjeg, vaskrsenje kroz krst, čast kroz poniznost, suzdržanje kroz trpljenje, sloboda kroz blagodat, smisao života kroz veru u život posle smrti, individualnost kroz zajednicu, razvoj ličnosti kroz samoodricanje, itd.

prevod s engleskog sestrinstvo Trojeručice

PARADOSIS: PRAVOSLAVNO SHVATANjE PREDANjA

Konstantin Skuteris

Živimo u tragičnom svetu, svetu naizgled beskrajnom i besmislenom.

Upravo u takvom svetu, zarobljenom u sopstvenu jalovost, Crkva ukazuje na drugi put i drugačiji način postojanja. Naposletku, nije li Sam Hristos rekao Ja sam put? Tako se Crkva bori sa tragedijom ljudske istorije, sopstvenog bića i života: I život se javi, i vidjeli smo, i svjedočimo, i objavljujemo vam Život vječni, koji bješe u Oca i javi se nama (1.Jn. 1, 2). U ovom nesigurnom savremenom svetu, samo Crkva pokazuje jedini istinski život; samo se Ona u svetu javlja kao ,,novi kosmos”, kao ,,tvorevina drugoga sveta”.

Naravno, pri tome ne mislimo na Crkvu kao na društvenu ili svetovnu organizaciju, ili čak humanitarno društvo za moralno unapređenje čovekovog života. Pod Crkvom podrazumevamo životodavno Telo Bogočoveka; mislimo na Samoga Hrista, Koji je isti u sve vekove. Konačno, kada govorimo o Crkvi, mislimo na predavanje (paradosis) života: Kako, dakle, primiste Hrista Isusa Gospoda, tako u Njemu i živite, ukorijenjeni i nazidani u Njemu, i utvrđeni u vjeri kao što ste naučeni, izobilujući u njoj sa zahvalnošću. Pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prijevarom, po predanju ljudskom, po nauci svijeta, a ne po Hristu. (Kol. 2, 6-8).

Jedinstvo Crkve i Tradicije

Tradicija i Crkva nisu samo dva paralelna koncepta, već stvarnosti, suštinski povezane i sjedinjene. One su nerazdvojive, te postoje zajedno, a da se pri tome ne mešaju. U izvesnom smislu, Crkva je tradicija, a tradicija se, s druge strane, razumeva kao svest Crkve. Stoga je nemoguće govoriti o tradiciji, a da se istovremeno ne govori i o Crkvi. Učenje o tradiciji je eklisiologija i to sama suština eklisiologije. Tradicija je Sam Hristos, Koga smo, po rečima ap. Pavla, primili i upravo je ona antiteza ,,ljudskoj tradiciji, po merilima sveta, a ne po Hristu”. Kada kažemo da je Hristos tradicija, mislimo da se Crkva vraća unazad, ali kroz Hrista, a kroz Njega bespočetnom Bogu Ocu, sve do izvora trinitarnog i eklisiološkog jedinstva: jedno tijelo, jedan Duh, kao što ste i pozvani u jednu nadu zvanja svojega; jedan Gospod, jedna vjera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, kroza sve, i u svima nama (Ef. 4, 4-6). Tako dolazimo i do izvora crkvenog jedinstva, do izvora tradicije, do uzroka svakoga dara.

U životu nadsuštastvene i životodavne Trojice, Otac, Koji je uzrok i načalo ipostasi, sebe daje ostalim dvema božanskim ličnostima, rađajući Sina i uzrokujući ishođenje Svetoga Duha. Ovo ,,predavanje” (paradosis) treba razumeti kao vaspostavljanje zajednice Očeve suštine u Sinu i Svetome Duhu, kao potpunu Očevu kenosis. Prvenstvo se u ovom slučaju razumeva kao krajnja granica ljubavi: paradosis Oca zarad ostale dve ličnosti. Sin i Duh Sveti reaguju na ovo izlivanje Očeve ljubavi. Oni ne ,,otimaju” (Fil. 2, 6) Očevu ljubav radi sopstvene koristi, već i oni Ocu daju svoje postojanje i život, isto u ljubavi. Pri tome je ovo darivanje (antidosis) izraženo kao apsolutna poslušnost Očevoj volji.

Slično tome, i u Crkvi, Koja je slika i projava života trojedinog Boga, Sin se daje za život sveta (Jn. 6, 51). I u ovom slučaju se izobilno izliva žrtvena ljubav, predavanje u ljubavi (e paradosis en agape): Jer Bog tako zavonje svijet da je Sina svojega Jedinorodnog dao (Jn. 3, 16). Sinova apsolutna poslušnost Ocu dovela Ga je do kenosisa - poniznosti zarad spasenja vascelog sveta. Isto tako je i Duh Sveti poslan u svet da neprestano svedoči za istinu (Jn. 15, 26). Ishodeći od Oca i poslan kroz Sina, Sveti Duh, budući Utešitelj ljudi, nastavlja Hristovo delo u istoriji.

Silazak Svetoga Duha, shavećen kao paradosis i enoikesis (useljavanje) u telo Crkve, osigurava očuvanje istine i novoga života. Sveti Duh se izlio (paradidetae) na Crkvu. On ne silazi u više navrata na zemlju, već se useljava i obitava u istorijskoj Crkvi. Pedesetnica nije neki događaj iz prošlosti, već neprekidna stvarnost u životu Crkve, univerzalna stvarnost koja zakriljuje Crkvu i čini je živom slikom večnosti u istoriji sveta. Tako se Božanska ljubav između tri ipostasi, ali i u Samoj Crkvi (Koja izobražava zajednicu Svete Trojice) projavljuje kao paradosis, neprekidno izlivanje. Bog Otac se predaje ostalim dvema božanskim ličnostima, te Sin, iz ljubavi, postaje jedan od nas i predaje se za spasenje ljudskog roda, a Utešitelj se useljava u telo Crkve do (svršetka) synteleia veka i nastavlja da u svetu izvršava Sinovo delo.

Otkrovenje i Tradicija

Obitavanje Duha Svetoga u telu Crkve znači da Crkva čuva istinu i otkrovenje isto kao što telo čuva dušu. Otkrovenje, koje, kao što znamo, vrhuni u događaju Pedesetnice, čini sami život Crkve - Ona živi, jer ima Otkrovenje. Konačno, kad kažemo da Crkva ima i čuva otkrovenje, u stvari želimo da kažemo da Ona to čini , jer je otkrovenje tradicija (paradosis) i postaje tradicija u Crkvi. Otkrovenje postaje tradicija upravo zbog toga što se ona, u Hristu i Duhu Svetome, prenosi (paradothe), i jer ga Crkva čuva kroz istoriju, kao Svoju životodavnu silu. Drugim rečima, tradicija je neprekidno postojanje otkrovenja u Crkvi. Ona je ona unutrašnja i sjedinjujuća sila koja drži Crkvu. Crkva kroz tradiciju postojano živi, jer se samo u njoj može pronaći autentična poruka otkrovenja i samo kroz nju Crkva prolazi kroz određene životne situacije. Od samoga početka Svoga postojanja, pa sve do danas, Crkva je jednako svesna prisustva Samoga Hrista i Svetoga Duha, što znači da Ona od prvog trenutka svog postojanja, pa sve do danas, doživljava otkrovenje, i to će nastaviti da čini u vekove vekova, jer je ni vrata pakla neće nadvladati (Mt. 16, 18). Život i obnavljanje otkrovenja u Crkvi, taj neprekidni tok otkrovenja, koji se ostvaruje kroz tradiciju, predstavlja sami život Crkve: jevanđelje koje primismo, u kome i stojimo i kroz koje se i spasavamo (1.Kor. 15, 1-2). Stoga, tradicija je nešto što sigurno posedujemo; ona ne lebdi negde u vazduhu, već je organski povezana sa Hristovim životom i svim onim što apostoli primiše. Drugim rečima, tradicija nam osigurava večnost, nadvremenost i univerzalnost jevanđelja, koje živi u Crkvi u svakoj istorijskoj sadašnjosti i koje se kroz Crkvu prenosi u svet kao kerygma (spasonosna propoved).

Tradicija i sadašnjost

Stoga bi trebalo da istaknemo da tradicija nije prosto samo glas prošlosti, već pre glas večnosti. Ona nije nekakva sakralna arheologija, niti se odnosi na iskustvo prošlosti. Vrednost i značaj tradicije ne leži u spoljašnjoj istorijskoj autentičnosti, već u njenom nepromenljivom i svagdaživom glasu otkrovenja. Vernost tradiciji ne znači puko prepoznavanje istorijske prošlosti, već smireno prihvatanje reči Božije. Tradicija nije samo istorijsko svedočanstvo, svojevrsno ,,da” prošlom životu, već se ona pre svega odnosi na istinu, koja se otkriva u Hristu i čuva se u Crkvi Duhom Svetim. O. G. Florovski o tome kaže: ,,Tradicija nije težnja za vraćanjem prošlosti, pri čemu prošlost postaje kriterijum sadašnjosti. Istorija, ali i svest Same Crkve ne prihvata takvo shvatanje tradicije. Tradicija znači sposobnost poučavanja, potestas magisterii, sposobnost svedočenja istine. Crkva svedoči istinu ne kroz sećanje ili nečije reči, već kroz sopstveno postojanje, neprekinuto iskustvo, sabornu punoću (...). Upravo to čini ,,tradiciju istine”, traditio veritatis, o kojoj govori sv. Irinej. Po njegovom mišljenju, ona je povezana sa ,, istinskim darom”, charisma veritatis certum. Za njega ,,učenje apostola” nije bilo toliko postojani primer koji treba slediti, koliko živi i neiscrpni izvor života i inspiracije. Tradicija je stalno obitalište Duha, a ne samo uspomena na reči; tradicija je blagodatni, a ne istorijski princip.

Tradicija kao blagodatni događaj, kao neprekidno otkrivanje reči Božije u Duhu Svetome u određenom istorijskom trenutku, nije nešto daleko što potiče iz istorije, te se može otkriti vekovnim vraćanjem unazad, već je ona izuzetno savremena stvarnost, isto kao što su plodovi Duha (ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje – Gal. 5, 22-23) svojstveni životu savremenog čoveka. Tradicija je uvekprisutna; ona je uvek otvorena, spremna da prihvati sadašnjost i budućnost. Upravo kao što Crkva u svakom datom istorijskom trenutku prihvata nove članove, isto tako je i tradicija svagda osetljiva i otvorena, i to iz prostog razloga što je Sama Crkva živi nosilac tradicije.

Savremenost tradicije je zasnovana na stalnom Hristovom prisustvu u Crkvi i činjenici da je Duh Sveti učitelj Crkve. Patrijarh jerusalimski Dositej u svome ,,Ispovedanju” piše: ,,Verujemo da Duh Sveti rukovodi Crkvu, jer je On istiniti Utešitelj, Koga Otac šalje kroz Hrista da propoveda istinu i odagna tamu iz umova vernih. Međutim, učenje (didache) Svetoga Duha ne čini Crkvu divnom i sjajnom direktno, već indirektno, kroz Oce i arhijereje saborne Crkve.

Omalovažavanje tradicije predstavlja suštinsko poricanje delovanja Svetoga Duha u istoriji i sumnju u Njegovu blagodat. Na kraju, odbiti tradiciju znači odbiti Crkvu kao telo Hristovo i sasud Svetoga Duha. Ukoliko dovedemo u pitanje činjenicu da tradicija ima ogromnu važnost za ovde i sada Same Crkve, ako negiramo da je tradicija slika saborne i nadvremene prirode Crkve, time svodimo bogočovečansku dimenziju Crkve na običnu zajednicu ljudi, uglavnom zasnovanu na ljudskim standardima. Negirati tradiciju je isto što i priznati da je Hristos napustio Crkvu, te da su Njegove reči i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka (Mt. 28, 20) i i ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek (Jn. 14, 16) puka obmana. Ukoliko prihvatimo mišljenje da smo mi danas u mogućnosti da razumemo i tumačimo jevanđelje samo sopstvenom slatkorečivošću i iskustvom, bez tradicije, onda time Crkvu lišavamo Samoga Hrista. Mi na taj način odvajamo telo od glave, oduzimamo mu životodavni Duh, prepuštajući jevanđelje individualnom sudu i proizvoljnim doskočicama sopstvene subjektivnosti.

Pravoslavni istočni patrijarsi u svojoj poznatoj poslanici iz 1848. godine, veoma jednostavno i u potpunoj bogoslovskoj punoći opisuju ovu živu neprekinutost tradicije: ,,Jer naša vera, braćo, nije od čoveka niti čovečanska, već je ona otkrivena kroz Gospoda našega Isusa Hrista, Kojega sveti apostoli propovedahu, sveti vaseljenski sabori potvrdiše, najveći i najmudriji učitelji vaseljene svojim učenjem prenesoše i sveti mučenici svojom krvlju potvrdiše.

Stoga, ne možemo odbaciti život Crkve, taj ,,neprekinuti lanac”, koji istovremeno predstavlja ,,svetu tvrđavu” Crkve, ,,vrata koja su Sam Hristos i kojima se rukovodi celo stado pravoslavnih”.

Tradicija i Božiji narod

Pitanje koje se ovde postavlja je sledeće: Kako možemo proveriti istinitost tradicije? Istočni patrijarsi u svojoj Poslanici daju sledeći odgovor: ,,Branitelj vere je telo Crkve, a to je narod (laos).”Istinitost tradicije se može proveriti ispitivanjem duhovnosti Božijeg naroda, kao jedinstvene celine, i proverom koliko su naša dela i kerygmata (propoved) u skladu sa životom i rečju Jedne Saborne Crkve. Tradiciju, dakle, štiti celo eklisiološko telo - crkvena jerarhija poučava i tumači tradiciju, a narod svedoči o vernosti tradiciji. Ovde postoji izvesno međudelovanje. Učitelji Crkve tumače tradiciju, propovedaju jevanđelje narodu, a on ocenjuje njegovu autentičnost. To znači da svako ko tumači jevanđelje nikada ne može odbaciti narod, jer je on nosilac tradicije. Dakle, oni koji poučavaju i oni koji su poučavani, i jerarhija i narod, čine celinu, koja se trudi da sačuva istinu, te da sačuva i razume tradiciju. Svako obavlja jedan isti zadatak - jerarhija ocenjuje tradiciju, a narod dalje ocenjuje tvrdnje jerarhije, te tako potvrđuje njeno učenje i odluke. Kada je sv. a. Pavle napisao Solunjanima držite predanja (2.Sol. 2, 15), on u stvari potvrđuje da narod održava tradiciju i odbacuju svaki nepoznati elemenat, koji može uticati na čistotu života Same Crkve.

To znači da čitavo telo vernih treba da ima značajnu ulogu u očuvanju čistote tradicije. Sa osećanjem koje potiče iz iskustva same tradicije, ono je u mogućnosti da dokuči ono što se nalazi i izvan consensus patrum et apostolorum okvira. Ovaj posebni osećaj, koji poseduje narod Božiji i koji ga i čini ,,čuvarem vere” nije ništa drugo do plod identičnog životnog iskustva apostola, otaca i svetitelja Crkve tokom istorije Crkve. To znači da upravo istovetno iskustvo osigurava vernost tradiciji. Crkva već vekovima propoveda i živi istim jevanđeljem, istom istinom. Naravno, ova istina nije nekakva ideja, već posebna ličnost Bogočoveka Hrista (Jn. 14, 6). Hristos je isti juče i danas i u vijekove (Jevr. 13, 8), a Duh Sveti oživotvorava verne i osigurava zajednicu života. To znači da se današnje iskustvo vernog naroda Božijeg ne razlikuje od iskustva svetitelja i apostola, što svedoči o vernosti tradiciji.

Očigledno je da kada govorimo o vernosti tradiciji, mi Crkvu ne lišavamo prava, niti u pitanje dovodimo Njenu obavezu da na jedan novi način, svojstven potrebama određenog vremena, protumači jedinstvenu jevanđeljsku poruku. Nasuprot tome, vernost tradiciji nas veoma često primorava da napustimo formu i shemu prošlih vremena. Stoga, vernost tradiciji nikada nije sprečavala crkvene oce da novim terminima i na potpuno novi način izraze ono što je Crkva već proživela i iskusila od samog početka Svoga postojanja. Drugim rečima, sve što su kasniji oci ili vaseljenski sabori utvrdili, jednake je vrednosti i autentičnosti sa onim što je rečeno na samome početku, jer je proisteklo iz iste saborne punoće.

Tradicija i tradicije

Sada bi trebalo da kažemo nekoliko reči i o razlici između tradicije i tradicija. Naime, ne bi trebalo da čovečansku tradiciju mešamo sa sabornom punotom života Same Crkve, tj. sa univerzalnom tradicijom. Nasuprot ovoj jednoj tradicji, koja već vekovima čini svest i identitet Crkve, tradicije su dela ljudskih ruku. One dođu i prođu, menjaju se i dopunjavaju, odbijaju se ili prihvataju, u zavisnosti od vladajuće duhovne klime. One mogu biti korisne, pozitivne i kreativne, ali i besmislene ili čak plod čovekovog greha. One možda mogu pomoći u razumevanju tradicije, ali istovremeno mogu postati nepremostiva prepreka za približavanje hrišćanskoj poruci.

Stoga, kada govorimo o tradicji, pri tome ne mislimo na ljudski faktor u istorijskoj Crkvi, već prevashodno na jedno i jedino izloženje vere u Crkvi, zbog koje je Crkva stub i tvrđava istine (1.Tim. 3, 15). Tako se u zajedničkoj odluci vaseljenskog patrijarha i kenterberijskog arhiepiskopa za pregovore o pitanjima slaganja i razlika između anglikanske i istočne pravoslavne Crkve (1930. g.) kaže sledeće: ,,Slažemo se da pod svetom tradicijom podrazumevamo istine, koje dolaze od Samoga Gospoda i Apostola, kroz Svete Oce; koje se jednodušno i neprekidno ispovedaju u Jednoj Crkvi, a kojima nas uči Crkva vođena Duhom Svetim. Sve što je neophodno za spasenje ustanovljeno je na Svetome Pismu, koje je napisano, objašnjeno, protumačeno i shvaćeno u okviru svete tradicije, rukovođeno Duhom Svetim Koji obitava u Crkvi. Mišljenja smo da se ništa u tradiciji ne suprotstavlja Svetome Pismu. Iako se tradicija i Sveto pismo mogu logički definisati i razlikovati, ipak oni se ne mogu odvojiti ni jedan od drugog, niti od Same Crkve.

Sveto Pismo i tradicija

Potrebno je da se sada na kratko pozabavimo pitanjem Svetoga Pisma i tradicije. Uopšteno govoreći, Sveto Pismo i tradiciju ne bi trebalo ni razdvajati niti mešati (,,iako se tradicija i Sveto pismo mogu logički definisati i razlikovati, ipak oni se ne mogu odvojiti ni jedan od drugog, niti od Same Crkve”). Oni čine jednu nerazdvojivu celinu i sadrže se jedna u drugoj. Preciznije rečeno, tradicija obuhvata i Sveto Pismo. Sv. ap. Pavle jasno kaže Solunjanima: braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom (2.Sol. 2, 15). Tradicija postoji u Crkvi kroz reč i Sveto Pismo, i u ovom odnosu nema nikakve međusobne nadređenosti ili podređenosti. Izgovorena reč i Sveto Pismo se međusobno slažu, dopunjavaju i potvrđuju, ili kako kaže sv. Vasilije: ,,U našoj veri, oboje imaju jednaku snagu”, a sv. Jovan Zlatousti dodaje: ,,Nije sve preneseno poslanicama; mnogo toga uopšte nije ni zapisano, ali je oboje dostojno verovanja. Stoga, i tradiciju Crkve držimo takvom; te se više ne pitajte da li je to tradicija ili nije.”

U zapadnom hrišćanstvu je razlika između Svetoga Pisma i tradicije više izražena. Naime, neki zapadni teolozi smatraju da se radi o ,,dva izvora otkrovenja” (Rim), dok neki u potpunosti odbacuju tradiciju, čime se stvara sola scriptura koncept (reformacija). Ustvari, u tom pogledu nema razlika između Rima i reformacije, jer se u oba slučaja naglašava razlika Svetoga Pisma i tradicije. Rim Sveto Pismo i tradiciju posmatra kao dva izvora vere, dok su se reformatori opredelili samo za Sveto Pismo, ali se u oba slučaja pretpostavlja različitost Svetoga Pisma i tradicije.

Nasuprot ovom stanovištu, koje na kraju duhovni odnos između Svetoga Pisma i tradicije svodi na zakon jednakosti ili superiornosti, Istok izlaže svoje shvatanje, zasnovano na principu sa-postojanja Svetoga Pisma i tradicije sa Samom Crkvom. Crkva, vođena Duhom Svetim, razumeva Sveto Pismo (napisano nadahnućem Svetoga Duha) u svetlosti tradicije (koja je takođe delo Svetoga Duha).

Crkva, Sveto Pismo i tradicija

Drugim rečima, tradicija je Sveto Pismo koje Crkva tumači. Upravo kao što Crkva razumeva Sveto Pismo u svetlosti tradicije, na isti način Ona razumeva tradiciju u svetlu Svetoga Pisma. Tradicija je punoća Svetoga Pisma, zbog čega i njeno bogoslovlje, bogoslovlje Otaca i Sabora, nije ništa drugo do biblijsko bogoslovlje.

Sveto Pismo se razumeva tradicijom i obrnuto. Sveto Pismo i tradicija su međusobno neodvojivi i čvrsto povezani sa Crkvom. Sveto Pismo je nastalo u Crkvi i za Crkvu, a tradicija od samoga početka nosi pečat Crkve. U Njoj su nastali i žive Sveto Pismo i tradicija, što znači da su oni međusobno čvrsto povezani, te da skladno sa-postoje. Sveto Pismo i tradicija su otkrovenjsko-blagodatne stvarnosti koje žive u Crkvi Koja je i Sama takva.

Oni koji odvajaju Sveto Pismo, tradiciju i Crkvu dolaze do pogrešnog zaključka da je Sveto Pismo iznad Crkve i tradicije, ili pak da je Crkva iznad Svetoga Pisma. Prvo mišljenje zastupaju protestantski, a drugo rimokatolički teolozi. Ova hiperbola menja sami smisao Crkve, te Ona biva podređena ili precenjena. Stavljanjem Svetoga Pisma iznad Crkve i tradicije narušavamo ravnotežu, povređujemo njegovo kanonsko mesto i činimo prvi korak ka individualističkom bogoslovlju odvojenom od Crkve. Sa druge strane, ideja da je Crkva iznad Svetoga Pisma vodi ka mišljenju da Ona može svaku dogmu izvesti iz sebe same. Samo ukoliko prihvatimo da Crkva, tradicija i Sveto Pismo nisu ni odvojeni niti pomešani, već nesliveno sjedinjeni, moći ćemo da shvatimo da samo Crkva može doći do istinskog značenja Svetoga Pisma, isto kao što samo Sin može razumeti Očeve reči.

prevod s engleskog sestrinstvo Trojeručice

ISTINA br. 1

ISTINA br. 2

ISTINA br. 3

ISTINA br. 4

ISTINA br. 5

ISTINA br. 6

ISTINA br. 7

ISTINA br. 8