ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 28

 

САДРЖАЈ:

1. Беседа на Педесетницу; 2. Митрополит Пергамски Јован Зизјулас; ГДЕ ЈЕ ЕВХАРИСТИЈА, ТУ ЈЕ И САБОРНА ЦРКВА; 3. ЈЕРОМОНАСИ ЈУСТИН ПОПОВИЋ И ИРИНЕЈ ЂОРЂЕВИЋ ЈЕДАН ВАЖАН ПРЕДЛОГ; 4. мр Драган Каран СВЕТИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ; «Адам и Нови Адам» - приказ; 5. О ПИЛИПЕНДИ СИМЕ МАТАВУЉА; 6. Раде Лежаић У РАВНИМ КОТАРИМА; 7. ТРИЈАДЕ Јован Мајендорф; 8. Епархијске вести

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА

Митрополит Пергамски Јован Зизјулас

ГДЕ ЈЕ ЕВХАРИСТИЈА, ТУ ЈЕ И САБОРНА ЦРКВА

Уколико у источној Цркви постоји неко ко је последњих година без икаквих предрасуда говорио о осетљивом питању првенства које још увек дели римокатолике и православне, онда је то Јован Зизјулас, Митрополит пергамски и члан Синода Васељенске патријаршије. Он је предводио константинопољску делегацију, која је крајем јуна, приликом прославе празника св. апостола Петра и Павла, посетила Рим како би указала поштовање новом Епископу Рима. По мишљењу свих најауторитативнијих живих православних богослова, митрополит Јован ће бити један од председавајућих православних представника Међународне комисије за дијалог између римокатоличке и православне Цркве, која ће се, након вишегодишњих проблема, састати следеће јесени, како би разговарала о питању првенства. Дакле, није тешко претпоставити да ће митрополит Јован на предстојећој расправи дати суштинске одреднице, историјску анализу и рамишљања, сазрела након дугог низа година.  

Ваше Преосвештенство, несумњиво је да питање првенства чини саму суштину римокатоличких и православних односа. Православно богословље у погледу ове теме нема јединствен став. Молим Вас да нам објасните неке основне критеријуме по којима се они разликују. 

митрополит Јован: Постоји један број православних богослова – пре су били бројнији – који првенство у потпуности приписују организацији Цркве и тврде да оно што папа подразумева под својим првенством, нема догматски садржај, те се стога може и релативизовати. За њих је питање првенства канонско питање, које не подразумева и веру. Они не виде никакву везу између првенства и саме природе Цркве, те је оно за њих питање добробитија, а не суштине Цркве. 

А друга група богослова?  

митрополит Јован: Остали православни богослови сматрају да питање првенства у Цркви припада Њеној суштини, а не области канонског поретка. Они схватају да се не можемо одрећи првенства, а да при томе не изгубимо нешто што чини саму суштину наше вере. То нам јасно показује да се питање првенства не тиче само права римског епископа, већ и саме православне Цркве. 

Можете ли да нам наведете неке од аргумената, својствене онима који припадају првој групи? 

          митрополит Јован: Један од водећих православних богослова, професор Јован Кармирис је написао: ,,Због политичког значаја Рима и апостолства ове Цркве, као и због мученичког страдања апостола Петра и Павла и њених дела љубави, служења и саме мисије Цркве, римски Епископ је од Сабора, Отаца и благочестивих царева – дакле, по људском, а не божанском поретку – примио основно првенство части и поретка, као првог међу једнакима у односу на првојерархе осталих цркава.'' Следујући овом становишту, стварне структуре првенства, укључујући и првенство Римске Столице, представљају резултат чисто људских и променљивих фактора. То значи да Црква може да постоји без примата, иако не може да постоји без епископа или сабора, од којих је овај последњи стварност jure divino и чини део саме суштине Цркве. 

Православни богослови веома често користе формулу првенство части и поретка. Шта то заправо значи? 

митрополит Јован: Када неко говори о првенству части он заправо намерава да одбаци право првенства над осталим епископима. Међутим, показало се да је ова формула прилично двосмислена. Изгледа да, у ствари, чак ни у православној Цркви не постоји једноставан појам части... 

Зашто?

          митрополит Јован: У православној Цркви, на пример, док је патријарх одсутан или док је његов трон упражњен, не могу да се бирају нови епископи или да се подузимају било какве ,,канонске радње''. Можете ли онда да објасните првенство патријарха у смислу једноставног појма части

Има ли ова формула још неко значење?

          митрополит Јован: Тај израз се користи да би се истакло како су сви епископи, почевши од папе и патријарха до последњег епископа, једнаки са становишта свештенства (hieratikos). 

Али, то је већ традиционално начело и за православне и за римокатолике... 

          митрополит Јован: Али са једном суштинском разликом. Наиме, римокатолици би поменуту једнакост применили само на ниво светотајинске благодати, која аутоматски не обухвата и питање јурисдикције, док православни не би правили такву разлику. 

Мислите да су ова становишта исправна? 

          митрополит Јован: Ова становишта као да превиђају извесне чињенице присутне у православном Предању и вери – једноставну и очигледну чињеницу да саборност не може да постоји без првенства. У православном Предању никада није постојао, нити може да постоји синод или сабор без протоса (првог) или примуса (поглавара). Ако, дакле, саборност постоји jure divino, такође, по том истом праву, мора да постоји и првенство. 

Да ли су неки православни богослови покушали да реше ову противречност? 

          митрополит Јован: Аливисатос, на пример, тврди да није неопходно да постоји стални протос; првенство се може смењивати. Сматрам да је ово његово мишљење неодрживо, јер се првенство у Цркви никада није пројављивало на тај начин. Супротно томе, оно се увек везивало за посебну службу и за посебну личност. Штавише, ако логички применимо овај принцип у оквиру сваке аутокефалне Цркве, то би значило укидање чина патријараха и митрополита као сталних личних служби... 

Остали православни богослови се у својим богословским примедбама на питање првенства позивају на демократију... 

          митрополит Јован: Кармирис се, на пример, позива на демократију као карактеристику православне Цркве. Али, он, супротстављајући се папином првенству, екпслицитно поистовећује став православних са западним концилијаризмом: у Цркви не може да постоји никакво првенство, јер је највећи ауторитет и истински примус у Цркви – Сабор.  

Како би нашли излаз из садашњег ћорсокака, рекли сте да су се нове могућности отвориле у време пре и после Другог ватиканског концила. Зашто? 

          митрополит Јован: Питање које је већ један дужи период доминирало расправама пре Сабора, када су водеће личности Конгар, Ранер, Рајцингер, де Лубак и други прокрчили пут богословљу Другог концила, односило се на то да ли се пуноћа Цркве, њене католичности подудара са њеним устројством. 

И по том питању су се окренули Православљу... 

          митрополит Јован: Углавном су се окренули тзв. ,,евхаристијској еклисиологији'' руског богослова Николаја Афанасјева, који је уобличио чињеницу ,,гдегод је Евхаристија, тамо је и Црква''. То значи да се свака помесна црква у којој се служи Евхаристија, посматра као пуна и саборна Црква. Римокатолички богослови су били под утицајем овог приступа, те је, као резултат тога, богословље помесне цркве ушло у документе овог сабора. 

То је имало утицаја и на расправу о питању првенства... 

          митрополит Јован: Ту расправу су повели православни богослови и то углавном они рукског порекла, који су најпре живели у Паризу, а потом се преселили у Америку. Четворица од њих – Афанасјев, Мајендорф, Шмеман и Колумзин – написали су један текст под насловом Првенство ап. Петра у православној Цркви (изд. на енгл. 1973. г.) Они ово дело почињу питањем: уколико је свака помесна црква католичанска Црква, због чега онда треба да се говори о општем првенству или чак о ,,васељенској Цркви''?

Да ли су сви дали исти одговор на ово питање?

          митрополит Јован: Не. Афанасјев, на пример, тврди да васељенска еклисиологија није била позната у периоду ране Цркве све до појаве св. Кипријана. Према његовом мишљењу, поједини православни богослови говоре да је васељенска Црква само привремена појава, која се пројављује када се епископи и поглавари помесних цркава састану на саборима. Да не постоје сабори, ни васељенска Црква не би постојала. У том случају би постојало само сабрање верних и светотајинска заједница, која не би утицала на само устројство Цркве.

А шта остали мисле о томе?

          митрополит Јован: Шмеман је, на пример, другачијег мишљења. Он сматра да је Цркви својствено васељенско првенство, које је jure divino карактера. ,,Првенство'', он пише, ,,представља неопходни израз јединства вере и живота помесних цркава.''

А Мајендорф?

          митрополит Јован: За њега је првенство неизбежна потреба самог постојања Цркве у свету. ,,Никада није било време'', он пише, ,,а да Црква није познавала известан поредак, најпре међу апостолима, а затим међу епископима, те да је у том поретку један апостол – ап. Петар, а касније један епископ, који је предводио одређену цркву, заузимао прво место.'' Он се усудио да тврди да је ,,функција тог једног епископа да ради на васељенском јединству, исто као што је функција поглавара једне регије да ради на јединству те регије.''

А какво је Ваше мишљење о том питању?

          митрополит Јован: Православни су одбацили васељенско првенство у Цркви колико из не-богословских, толико и из богословских разлога. Након велике шизме, православни су питање папског првенства тумачили као својеврсни еклисиолошки империјализам. У савремено доба, православни богослови се супротстављају првенству уопште, као непримереним демократским идејама савременог друштва, чиме остављају простора да не-богословски аргументи одлучују о овој богословској теми. Али сада, са становишта православне еклисиологије, треба да се запитамо да ли је то мишљење исправно.

А у будућности?

          митрополит Јован: Пре свега треба да се осврнемо на наше Предање. Као што сам већ рекао, у православној Цркви никада нису постојали сабори без протоса, а то јасно показује да уколико је саборност догматска неопходност, онда и првенство мора бити такво. Управо нам то казује и 34. канон св. апостола...

О чему он говори?

          митрополит Јован: Овај канон из IV века може бити златно правило богословља о првенству. Он захтева да за институцију синода протос буде conditio sine qua non, а да синод са друге стране представља неопходан предуслов за пројаву првенства.  

          Чињеница да сви синоди имају право првенства значи да и васељенски сабори треба да буду први. То аутоматски обухвата и васељенско првенство. На основу тога, православно богословље би било спремно да прихвати првенство на свим нивоима црквене јерархије, укључујући и онај васељенски. Проблем о коме треба да се расправља у оквиру богословског дијалога између римокатолика и православних јесте о каквом првенству ми овде говоримо.

Каква врста првенства треба да се одбаци да би се две стране усагласиле по овом питању?

          митрополит Јован: Православни не могу да прихвате еклисиолошку пирамиду, где носилац васељенског првенства, уместо да служи, себи покорава помесне цркве. Васељенско првенство може да функционише само у односу према онима који чине синод, а никада у изолацији, тј. ван стварности заједнице

Због чега је толико важно да сва првенства (укључујући и васељенско) буду укључена у првенство Поглавара помесне цркве?

          митрополит Јован: Првенство није неки правни појам, који подразумева покоравање других, већ је то облик служења. То такође подразумева да ова служба допире до васцеле заједнице кроз заједницу помесних цркава и то преко епископа који чине сабор или синод. Из тога разлога први треба да буде поглавар помесне цркве, тј. епископ. Као поглавар помесне цркве, а не индивидуа, допринеће јединству Цркве као заједнице пуних цркава, а не као ,,колаж'' непотпуних делова васељенске Цркве. Првенство схваћено на тај начин неће нарушавати целовитост ниједне локалне цркве.

Због чега не размотрите улогу егзегетских аргумената који се односе на ову расправу о првенству?

          митрополит Јован: Библијска егзегеза и историја нису баш сигурно тло за васпостављање блиских односа. Иако Петрову водећу улогу међу Дванаесторицом све више и више открива и православна Црква, посебну важност коју му приписују римокатолици, они снажно оспоравају. То је добро уочио кардинал Ив Конгар. Он је написао: ,,На Истоку ауторитет Римске Столице никада није био апсолутни владар. ... Тело Христово нема другу Главу до Самога Христа. ... Византијски богослови веома ретко приписују првенство Римске Столице апостолу Петру, иако истакнути писци попут Максима Исповедника или Теодора Студита понекад нешто говоре о овој теми.''

Дакле, у том смислу је тај пут затворен... 

          митрополит Јован: Ако будемо чекали да се библисти договоре о односу улоге Петра у Новом Завјету и првнства Римске Столице, онда ћемо морати да одложимо уједињење Цркве за други миленијум, ако не и заувек... 

Како коментаришете предлог повратка на модел односа дефинисаних у првом миленијуму? 

          митрополит Јован: Тај пут ми се не чини реалним, углавном због тога што римокатоличка Црква не би била спремна да одвоји други миленијум од историје како би се ујединила са православним.

Па, по Вашем мишљењу који је реални заједнички темељ за договоре о овим питањима? 

митрополит Јован: Што се тиче будућег развоја дијалога о овој теми, од суштинског је значаја да православни прихвате да је првенство део суштине Цркве, а не питање Њене организације. Они исто тако треба да прихвате да је неопходно да постоји првенство на васељенском нивоу. У овом тренутку је то заиста тешко, али ће постати много лакше ако будемо дубље размишљали о самој природи Цркве. Црква не може бити помесна, а да није васељенска, нити може бити васељенска, ако није помесна. 

А како римокатолици са своје стране могу да помогну тај дијалог? 

          митрополит Јован: Римокатолици треба озбиљно да прихвате појам потпуне саборности помесне цркве промовисане на Другом ватиканском Концилу, те да је примене на њену еклисиологију. То значи да сваки облик првенства на васељенском нивоу треба да се пројављује на помесној цркви и не сме да се меша у помесну цркве без њене сагласности. Свака помесна црква треба да има могућност да, у односу на првенство, потврди властиту католичност. Из тога разлога опет понављам да је златно правило за исправно функционисање првенства 34 канон св. апостола.

Како је могуће да се истинско зближавање догоди на основу нове богословске претпоставке? 

митрополит Јован: Прихватање римског првенства би зависило од тога да ли прихватамо да се Црква састоји од пуних помесних цркава сједињених у једну Цркву, које при томе не губе своју еклисиолошку пуноћу. Али, то није богословска ,,иновација''. Отац Конгар је веровао да се папско првенство, упркос апсолутистичким тенденцијама које су повремено преовладавале, пројављивало у еклисиологији заједнице и на Западу све до XVI века, када је папство успело да наметне апсолутно првенство целом Западу. Ако је то заиста тако, онда повратак таквој еклисиологији заједнице можда и није тако нереална претпоставка.

И последње питање. Познавали сте кардинала Рајцингера, сада папу Венедикта XVI. Шта мислите, какав може бити допринос и приступ новог папе овим темама?

          митрополит Јован: Имао сам ту част и привилегију да почетком 80-их упознам тадашњег кардинала Рајцингера, и то у време док смо били чланови Међународне комисије за званични Богословски дијалог између римокатоличке и православне Цркве. Он је изврстан богослов и стручњак из области еклисиологије, како западне, тако и источне. Сигурно је да у својој новој улози папе може буде од одлучујућег значаја за приближавање римокатоличког и православног разумевања првенства. Он је у прошлости дао неколико веома важних предлога за решавање овог проблема. Може се показати да је он по промисли постао папа у овом одлучујућем тртенутку расправа о овој теми.


превод с енглеског
сестринство Тројеручице - Шибеник.

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004, 2005 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio