NOVA KNjIGA U IZDANjU
„ISTINE“ IZDAVAČKE USTANOVE
EPARHIJE DALMATINSKE 

          Iz štampe je izašla nova knjiga u izdanju „Istine“ izdavačke ustanove Eparhije dalmatinske - Sveti Simeon Novi Bogoslov: Adam i novi Adam.

UVOD

Učenje svetog Simeona Novog Bogoslova

otac Serafim Rouz

Jedan od najpoštovanijih svetih Otaca danas među pravoslavnim hrišćanima, posebno u Ruskoj Crkvi jeste sveti Simeon Novi Bogoslov  jedan od samo tri velika Oca kojeg je Crkva nazvala bogoslovom, ili par excellence besednicima o Bogu. Sveti jevanđelista Jovan je neprevaziđeni bogoslov apostolskih vremena; sveti Grigorije Bogoslov (+390) je najpoštovaniji bogoslov zlatnog doba svetootačke literature; a sveti Simeon (+ 1022) je veliki bogoslov kasnijeg doba tj. drugog hrišćanskog milenijuma.

Iako mi živimo skoro hiljadu godina posle svetog Simeona, njegov hrišćanski svet se ne razlikuje tako mnogo od našeg, kako to zbog razlika u epohama može delovati. Do njegovog doba hrišćanstvo je već bilo dobro utemeljeno, spolja gledano jedva da se nešto i promenilo od onog što je bilo u ranijim vekovima. Ali baš zbog toga je i olako prihvatano, a sveti Simeon se obraća i našem dobu kada ističe potrebu da se vratimo izvornom hrišćanskom iskustvu, a ne da se samo oslanjamo na spoljašnje forme crkvenog života, koje same no sebi nisu spasonosne, već potrebuju svesno učešće vernika. Nažalost, ovo njegovo duhovno nastrojenje se u današnje vreme veoma često zloupotrebljava u odbrani lažnog misticizma i lažnih darova Duha Svetog, koje je u najboljem slučaju duševne (emotivne) pre nego duhovne prirode i samo bi izazvalo Simeonov pravedni gnev. Kao što nas savremeniji Oci upozoravaju, bolje je da ekstatičke mistične spise svetog Simeona (njegove Himne), mi, hrišćani poslednjih vremena ne diramo, jer smo previše ogrezli u sopstvenim strastima i nečistoti ovih iskvarenih i izopačenih epoha.

Međutim, postoje dela koja su dostupna i prikladna za nas poslednje hrišćane  a posebno ona koja nas podižu iz učmalosti i nadahnjuju da budemo revnosno svesni osnovnih učenja o našoj veri. Među tim delima su i besede svetog Simeona o Adamu, prvostvorenom svetu i budućem veku.

Današnji hrišćani često nemaju jasnu predstavu o budućem dobu blaženstva, koje osmišljava i naš hrišćanski život na zemlji. Razne hilijastičke jeresi i učenja, koje propovedaju nekakav raj na zemlji, veoma su prisutne u naše vreme, i vrše veliki uticaj, često ne namerno, na hrišćane koji nisu u potpunosti svesni svoje vere i njenog smisla. U ovom slučaju krivac je neznanje, ili bolje rečeno, nepoznavanje osnovnih istina o postanju čoveka i kosmosa tj. o stvaranju, o prvostvorenom svetu, Adamu i njegovom padu. Agnostičke i ateističke filosofije (tako česte danas) svojim predstavama o postanju mnogo su učinile da smute čak i dobronamerne pravoslavne hrišćane.

Prema tome, preko je potreban izvorni, pravoslavno patristički pogled o čovekovom početku i njegovom kraju, kako bi se konačno videlo šta se kri­je iza ličnih stavova i pretpostavki o ovoj temi. U tom smislu, besede svetog Simeona su jedan od osnovnih izvora, koje sadrže autentično pravoslavno učenje o postanju.

Sveti Simeon, pak, govori o ovoj temi sa takvom smelošću i uverenošću da čovek zastane i zapita se: Kako on sve to zna? Mi smo se navikli da prihvatamo samo znanje utemeljeno na spekulacijama i pretpostavkama, a posebno o tako iskustveno dalekim temama kao što je stvaranje sveta i budući vek. Današnji naučnici temelje svoje teorije o postanku čoveka i kosmosa na jednoličnim projekcijama svojih trenutnih, delimičnih otkrića i nesavršenog znanja. A današnji teolozi (od kojih je dobar deo pravoslavan), često čine slična spekulativna nagađanja utemeljena na površnom iščitavanju knjige Postanja, ponekog svetog Oca ili na osnovu loše prikupljenih naučnih podataka. Ali sve je ovo u domenu nesavršene ljudske mudrosti  mešavine znanja i neznanja. Kako nam, onda sveti Simeon daje učenje koje je izvorno hrišćansko, a ne puko teoretisanje i nagađanje?

Sveti Simeon govori iz perspektive božanskog otkrivanja. Kao prvo, njegovi temelji su uvek predanjski (tj. u Svetom Pismu), i udivljeni smo kada vidimo koji smisao i kakva dubina se krije u tim navodima koje on koristi, a koje mi nikada ne bismo tako razumeli. Kao drugo, to je zato što on govori iz ličnog iskustva.

Sveti Grigorije Sinait (+346) je još jedan svetitelj, koji je živeo nešto kasnije, a dostigao je visine duhovnog života, na je sa znanjem (tj. smelošću) govorio o tome što mi jedva da možemo pojmiti. Tako on u jednom delu svojih spisa navodi osam osnovnih viđenja u stanju savršene molitve. Ta viđenja su o: Bogu, anđelskim silama, postanju svega stvorenog, o očovečenju Slova (Logosa), opštem Vaskrsenju, Drugom dolasku Hristovom, večnim mukama, i večnom Carstvu Nebeskom. Predmeti ovih viđenja su kako sveti Grigorije učkjasni u čuvani u umu onih koji su blagodaću Božijom. dostigli potpunu čistotu uma. (Poglavlja o zapovestima u dogmama; 130 glava u ruskom izdanju Dobrotoljublja). Iako ne mogu mnogo preneti nama koji nemamo to lično iskustvo, on i ostali svetitelji, koji su dostigli ovo stanje mogli su slobodno govoriti o tajnama naše vere, doživevši ih u božanskim ozarenjima. Čak je i sveti Pavle, nakon što je bio vaznesen do trećeg neba, morao prvenstveno da naglasi kako je neizrecivo to što je tamo čuo (2. Kop. 12, 4), i kako je običnom ljudskom iskustvu nedostižno ono što čeka hrišćane u budućem veku (1. Kop 2,9).

Međutim, da tako kažemo, osnovnim viđenjima, kojih se udostoje samo najveći svetitelji, nisu samo muke (tj. Pakao), i blaženstva (tj. Raj) budućeg doba, već i viđenje ustrojstva ceela vidljivog (ovde se sasvim sigurno radi o mističkom (tajanstvenom) otkrivanju, a ne naučnom odmeravanju tog ustrojstva!). Još jedan svetitelj, uzvišenog duhovnog života, sveti Isak Sirin (7. vek), u jednom odlomku svojih beseda opisuje to svoje iskustvo. Navodeći kako je duša obuzeta mišlju o netljenosti budućeg veka, sveti Isak piše: A od ovoga, čovek već biva u umu zanesen onim što je prethodilo stvaranu sveta, kada nije bilo stvorenja, ni nebesa, ni zemlje, ni anđela, ničeg od onog što je posle stvoreno, u kako je Bog samo svojom dobrom voljom ujednom šrenutku cee priveo iz nebića u biće, u cve je savršeno bilo pred Njim. (21. beseda u ruskom izdanju; 85. beseda u grčkom izdanju).

Prema tome, sasvim je jasno gde možemo naći pravo, predanjsko tumačenje onog što je bilo i onog što će biti. Najpouzdaniji tumači Postanja i Otkrovenja su oni sveti Oci, koji su u stanju božanskog otkrivanja, kao Mojsije i sveti Jovan jevanđelista, sami videli taj početak i kraj. Sveti Isak Sirin u drugoj besedi opisuje kako to znanje utemeljeno na veri i viđenju prevazilazi uobičajeno znanje i razumevanje. Znanje ostajeugranicama prirode, ali vera prevazilazi prirodu... Pet hiljada godina (tj. od vremena stvaranja pa do rođenja Hristovog, koje se nešto razlikuje u hronologijama grčkog u jevrejskog Starog Zaveta) znanje u sposobnost ljudskog rasuđivanja je upravljalo svetom, i čovek ni na koji način nije mogao podići glavu sa zemlje u spoznati cvog Tvorca, dok nije zasijala naša vera u izbavila nas iz tame ovozemaljskog bitisanja u sujetnog umovanja. Čak u danas kada smo pronašli mirno more u neiscrpno blago, ipak se vraćamo siromašnim izvorima. Bez obzira koliko znanje može biti bogato, savršeno znanje ne postoji, a bogatstvo vere ne može se smestiti ni na nebu ni na zemlji.(25. Beseda ruskog izdanja; 62. beseda grčkog izdanja).

Sveti Simeon je jedan od onih velikih Otaca Crkve koji je prozreo u ta blaga vere. On govori o tajnama vere sa takvom sigurnošću, baš zato što je bio udostojen da ih pozna. Njegove bogonadahnute besede o Adamu i budućem dobu su veoma značajne za pravoslavne hrišćane zato što bogoslovski utemeljuju hrišćanski život tj. život u podvigu. Prvobitno (prirodno) stanje čoveka kojeg je Adam bio lišen zbog svog pada, govori nam o našoj najdubljoj, najtajanstvenijoj prirodi, i kako stanje u kojem se sada nalazimo treba prevazilaziti; da je buduće blaženstvo smisao hrišćanskog podviga, a koje Božijom blagodaću možemo zadobiti uprkos našoj ogrehovljenoj prirodi.

Ovaj prevod poznatih beseda svetog Simeona, u kojima je sve prethodno pomenuto veoma jasno objašnjeno, sačinjeno je od ruskog prevoda episkopa Teofana Zatvornika (Moskva, 1892). Sveti Teofan je objavljivao samo ono što je svrsishodno i može da se primeni u životu pravoslavnih podvižnika. Prema tome, u ovom prevodu imamo i dodatnu potvrdu autentičnosti i valjanosti učenja svetog Simeona s kojim ćete se upoznati. Neka bi Bog dao, da predstojeće štivo na trezven način uputi hrišćane poslednjih vremena na uzak, ali spasonosan, put oboženja.