мр Драган Каран

СВЕТИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ

«Адам и Нови Адам» - приказ

 

Нова књига која jе недавно изашла у издању Епархије Далматинске –  Свети Симеон Нови Богослов: Стари и Нови Адам – представља допринос православној богословској мисли. Она се, међутим, појављује у време потреса у нашој помесној Цркви. Честе „теолошке“ расправе и разна „црквена“ настојања да се сачувају православље и црквена традиција узнемирују јединство тела Цркве. Овакво стање  намеће једно логично питање: шта је то православно предање и традиција? Где се може наћи одговор – да ли у празним „богословским расправама“ или у повратку аутентичним изворима хришћанске вере? Управо је овај повратак изворима вере Цркве опште прихваћен од свих  иоле богословски образованих  хришћана. Наравно, свима је познато шта су аутентични извори и сведочанства вере Цркве: то су пре свега Свето Писмо и Свето Предање. Данас је свима јасно шта се подразумева под појмом Светог Писма, иако у првим вековима то није било тако. Међутим, има нејасноћа око тога шта је црквено Предање, и шта је аутентично мерило које одређује шта спада у Предање. Пре свега, основни део предања јесу одлуке великих сабора Цркве (васељенских и помесних), богослужбена сведочанства, дела светих Отаца који износе и сведоче веру и поредак Цркве, као и црквена историја која нам тумачи и приказује остваривање свега овога у историји.

Црква у својем целокупном историјском постојању темељи своју мисао и своје дело на Светом Писму и Светом Предању. Карактеристичан је израз „πόμενοι τος γίοις πάτρασιν – следећи Светим Оцима“ којег сусрећемо у догматском тексту Халкидонског ороса, као и одлукама Седмог васељенског сабора („Следећи богоданом учењу наших Светих Отаца и католичанском предању Цркве...“). Следовање оцима Цркве није ништа друго до непрестана брига за чувањем аутентичности тајне вере унутар живе тајне Цркве. Вера Цркве није нешто што је мртво, она је жива и животворна снага која подиже свакога човека у светлости и Духу истине. Данас се, као што истиче и о. Георгије Флоровски, заборавља ова димензија Цркве, која је аутентично изражена у њеним древним писаним споменицима.

Ова књига појављује се у време које се може описати управо као доба недостатка библијског и отачког начина мишљења. И Црква прихвата начин размишљања секуларизованог друштва, што се понајпре огледа у кориштењу библијских фраза које при том не поседују католичански дух Светога Писма. Данас чак и људи из Цркве, користећи се изразима Светог Писма, и не покушавају да слушаоцу или читаоцу пренесу његов дух и његову духовну снагу. Овај вид секуларизације се протеже на многе сфере црквеног живота, па и на Литургију: учествовање у њој претвара се у пуко присуствовање. Богословске расправе око богослужбене праксе дубоко изражавају управо ово духовно посветовњачење, јер не задиру у животворну и логосну структуру свете Литургије, него остају само на спољашњим формама типика. Мистагогија домостроја спасења, којом се вековима евангелизује Царство Божије, постаје некакв религиозни обред, ритуал.

Оваква стања нису непозната историји Цркве. Пример сусрета секуларизације са животворним Духом Цркве налазимо и у делу Светог Симеона Новог Богослова, где се откривају основе богословске мисли Цркве тога времена, које могу бити од велике помоћи и свима нама данас. 

Књига започиње првим и трећим предговором издањима на енглеском језику, где се говори о њеним основним карактеристикама, циљевима и смислу њеног писања. У наставку читалац наилази на веома богат увод који га темељно упознаје са животом и временом Светог Симеона. Беседе које следе показују основне принципе антропологије Православне Цркве у којима се крије и дубоки смисао стварања човека. Такође, сусрећемо се и са детаљном анализом стања живота првога човека у рају, која открива основне карактеристике творевине пре пада, пре свега стање блаженства. Подробно се описује и појава греха у свету као и последице које грех има по квалитет човековог живота. Уз то се непрестано наглашава и спасоносно дело Христа као Новог Адама. Занимљиво је да Свети Симеон, говорећи о староме Адаму, веома често то чини из преспективе Новога Адама тј, Христа. Природа старога Адама остваривши јединство са Богом Логосом, кроз оваплоћење пројављује Новога Адама.. Адам остварује животворну везу са Светом Тројицом, и та веза има онтолошки позитивне последице по живот човека, као што је и раскид те везе довео човека до катастрофе тј. смрти. Раскидање везе Бога и човека огледа се пре свега у истеривању човека из раја, са свим психофизичким последицама које су уследиле као природни наставак онога што се је одиграло у рају.

Књига се завршава акатистом Св. Симеону Новом Богослову.

 

Због свега реченог могу са радошћу да препоручим књигу свакоме заинтересованом хришћанину. Надамо се од свега срца да ће ово издање бити од духовне користи богословској мисли јер даје читалачкој публици прилику да се упозна са текстовима Светог Симеона који до сада нису били доступни на српском језику. Сваки подухват који има за циљ укрепљење и освежење тела Цркве и богословске мисли унутар Цркве вредан је похвале, па тако и овај.

 

17. 04. 2008.



 

 

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio