ПРАВОСЛАВНА ИКОНА ПЕДЕСЕТНИЦЕ
- приказ -

Протојереј Николај Озољин, Православна икона педесетнице,

Порекло и развој њених конститутивних тема у византијској епохи, Истина, издавачка установа Епархије далматинске, превео са француског Новак Билић

Протојереј Николај Озољин, са чијим је радом наша читалачка публика имала прилике и раније да се упозна кроз неколико публикованих краћих радова који су објављивани по зборницима и теолошким часописима, један је од тренутно најзначајнијих православних аутора који се баве проблематиком црквене уметности. Професор је на Институту Светог Сергија у Паризу где од 1986. године води катедру за иконологију Породица Озољин је напустила Русију 1920. године, након револуције. Завршивши средњу школу 1959. године Николај се уписује на Богословски Институт Светог Сергија и истовремено похађа иконописачку школу Леонида Александровича Успенског, чији ће ученик и блиски сарадник остати до саме кончине Леонида Александровича, 1987. године. Већ 1960. Успенски га упућује професору А. Н. Грабару на Сорбону. Грабар, ученик Кондакова и Ајналова, био је настављач руске иконографске школе. Богословске студије завршава 1964. а архиепископ Василије (Кривошеин) га рукополаже за свештеника у Хагу 1968. када постаје и асистент на Лајденском Универзитету. Године 1971. на позив митрополита Антонија (Блума) враћа се у Париз на место секретара Сурошке епархије - Егзархата Московске Патријаршије. Од 1974. предаје на Световладимирској Академији у Њујорку. 1985. године на Сорбони брани докторски рад, о настанку и развоју икона Педесетнице у Византији чији превод је пред нама. Такође је и гостујући професор на Светотихоновском Институту у Москви.
Међу научницима који се баве проучавањем византијске уметности веома мали број је оних које занима њена главна функција и место које она заузима у односу на богослужење, а такође и њен садржај, који изван њеног богословског контекста тако често остају неразумљиви, како то одлично у предговору овој књизи примећује протојереј Јован Мајендорф. Без обзира на велико интересовање које византијска уметност побуђује и у стручним али и лаичким круговима она се махом проучава, и буди интересовање на ликовном и естетском нивоу много више него на литургијском и богословском. С друге пак стране често теолозима који се баве и занимају за феномен иконе недостаје знање из историје уметности, као и методика проучавања материјалних и писаних споменика којима византолошка наука располаже. Тиме је значај рада Николаја Озољина далеко већи, ако се узме у обзир да је он првенствено теолог и свештеник а онда и историчар уметности. Захваљујући мудрости Леонида Успенског, утемељивача теолошке дисциплине која се бави проучавањем црквене уметности а која се данас све чешће назива иконологија, а који је младог Озољина послао   тада   највећем стручњаку   из   области византијске  уметности А. Н. Грабару, ми данас пред собом имамо ау-тора који је у свом делу повезао     богословље и историју уметности на   најбољи   могући начин.
У   уводном   делу своје   студије   Икона -  православно литургијско
изображење, Озољин, ослањајући   се   на текстове отаца из времена  Седмог васељенског сабора, одређује садржај иконе као превасходно догматски. Такође у овом делу нам показује да је однос између иконе и речи однос аналогије и комплементарности, што доказује њихова заједничка литургијска функција. Управо овај однос комплементарности богослужбеног текста и слике послужио је аутору као метод за проучавање настанка и развоја икона педесетнице у контексту развитка самог богослужења. Анализирајући материјалне споменике од најранијих прототипова и композиција које су на овај или онај начин утицали на формирање иконе силаска Светог Духа на апостоле, Озољин долази до иконографије празника какву данас познајемо, при томе детаљно објашњавајући све њене конститутивне елементе.
Значај овог рада није само у томе што нам до детаља објашњава начин на који је кроз векове развијана једна иконографска тема, већ и у томе што нам показује на који се начин и на којим принципима формирала и развијала уметност православне Цркве у целини, који је то принцип водио и установљавао оно што ми данас називамо иконографско предање или канон.
Књига има око две стотине страна, 106 црно белих илустрација, веома детаљно урађену библиографију, и у меком је повезу. Предговор је написао протојереј Јован Мајендорф, са чијом ћемо препоруком и завршити овај приказ: ...са радошћу препоручујем широком кругу читалаца овај рад који несумњиво заслужује високе оцене, надајући се да ће интердис-циплинарни метод који је аутор израдио, убрзо по-стати општа одлика код што већег броја аутора.

Дејан Манделц
часопис Епархије шумадијске Каленић, 02/2008

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio