У ПРИПРЕМИ ЈЕ НОВО ИЗДАЊЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ

Жан-Клод Ларше

ЗА ЈЕДНУ ЕТИКУ РАЂАЊА

Елементи патристичке антропологије

ИСТИНА - Издавачка установа Епархије далматинске

 2008. Београд – Шибеник
Едиција: савремено богословље

 

УВОД

 

 У овој књизи сабрано је пет студија које излажу ставове црквених Отаца  о разним питањима везаним за рађање и почетке  живота.

Последњих година, питања те врсте су била повод многим важним друштвеним дискусијама, а ни данас не престају да изазивају бројне расправе.

Нека од њих нису нова, попут контрацепције и абортуса, међутим експанзија и банализација ових појава у савременом друштву – доступношћу све бројнијих и сигурнијих начина контрацепције и легализацијом абортуса и његовим стављањем под окриље друштвених и медицинских институција – довела је до жестоких реакција и јачања расправа у оквиру хришћанских вероисповести (посебно римокатоличке) које су традиционално уздржане према првој, а противне другој појави.

Напретком биологије и медицине, дошло је до развоја нових техника у области људске репродукције, па самим тим, и до појаве нових питања везаних за етичке проблеме до којих  тренутне и будуће могућности тих техника могу довести, проблеме често веома сложене не само за религиозну, већ и за друштвену свест која је ради расуђивања о овим питањима оформила „етичке комитете за науке о животу“.

Прва група проблема везана је за медицински потпомогнуту оплодњу (МПО). За одређене кругове, проблематично је свако зачеће које се не оствари као израз и плод специфичног брачног сједињења, у оквиру реалних брачних односа. Медицински потпомогнута оплодња (МПО) која захтева донатора сперме, донацију гамете или ембриона или сурогат-мајку доноси још озбиљније тешкоће. Другу врсту проблема представљају саме технике, попут одабира спермaтозоида или смањења броја ембриона, а затим старост родитеља, као и инсеменација или трансфер ембриона post mortem.

Следећа група проблема везана је за третман људских  ембриона : с једне стране, за судбину прекобројних ембриона (њихову редукцију, чување и уништавање), а с друге стране за интервенције на ембриону или фетусу (ембрионалну или феталну терапију, деловања са еугеничким циљем, феталну реанимацију, феталну еутаназију...).

Наша намера није да на овом месту поставимо сва могућа осетљива питања; јер док су нека од њих непрекидно актуелна, друга нестају па се, због сталног техничког развоја, поново јављају. Наш циљ није ни да на све њих овде одговоримо.

Међутим, сматрамо да отачка мисао, иако древна, може да пружи значајан допринос овим веома савременим и растућим проблемима.

Наиме, мноштво конкретних проблема извире из много ширих оквира који су неодвојиви од универзалних и непролазних вредности и принципа. Етика у свом подручју, као и морал у околностима свакодневног живота, не би требало да успостављају онолико правила и норми колико има различитих ситуација, већ да поседују способност да мали број етичких или моралних одредница прилагоде различитим појединачним случајевима или обрнуто, да сваку појединачну ситуацију узведу  одређеној норми.

Тако питања везана за медицински потпомогнуту оплодњу, у  својој разноврсности и у свом захтевању посебних одговора, у целини зависе од питања да ли је рађање једини или основни циљ брачног живота, да ли жеља за дететом има апсолутну вредност и мора бити безусловно задовољена, односно, да ли је неплодност толико зло да мора бити превазиђено по сваку цену и не било који начин.

Питање контрацепције – које, мада се то често занемарује, није ново већ је, како ћемо видети, постављано још у античко доба – се поставља у ширем контексту циља људске полности и места рађања у животу брачника.

Питање абортуса – које такође, још у античко доба, ствара проблеме не само религиозној већ и друштвеној свести –  условљено је схватањем статуса ембриона и фетуса и начином њиховог вредновања. Од тога зависе и сва питања која се односе на судбину прекобројних ембриона и на интервенције које се, са различитим циљевима (терапеутским, еугеничким или експерименталним) врше на ембрионима или људским фетусима.

На крају, питања која се односе на генетске манипулације су тесно везана за начин на који се схватају људска личност и природа јер такве манипулације доводе у питање њихов идентитет и интегритет .

Ова  заиста темељна и кључна питања не могу да нађу задовољавајуће одговоре у оквирима медицине и биологије или социологије и психологије. Те одговоре треба тражити у оквирима једне антропологије која поседује јасно поимање људске природе и човекове личности али и крајњег циља људског постојања и људских делатности.

Патристичка мисао овим темама посвећује велику пажњу. Заснована на Светом Писму и обогаћена плодовима дуготрајних расправа о личности и природама у Христу, она је оформила једну зрелу и утемељену антропологију у односу на коју већина философских антропологија (нарочито кантовска на којој велики број етичких комитета темељи своја схватања појма личности) може изгледати прилично ограничено. Патристичка антропологија је у предности не само зато што има јасну представу о људској личности и природи већ зато што човека посматра у контексту његовог односа према Богу и контексту његовог духовног живота што укључује, најпре, његово стварање (по вољи Божијој), а затим и оно што следује његовој смрти (његову судбину у вечности). Овај широки контекст, који подразумева стварање као процес који није искључиво биолошки и случајан и смрт као догађај који не значи престанак живота већ остваривање пуноће човековог постојања, омогућава да вредновање човекове личности обухвати све етапе и све облике његовог постојања, али и да се коначни циљ свих човекових унутрашњих и спољашњих делатности препозна у контексту који надилази, али истовремено у себе укључује, биолошки, психолошки и социолошки оквир човековог живота.

Мисао Отаца о темама којима се овде бавимо, поред свог историјског значаја, поседује, како ћемо видети, оригиналност у односу на савремену мисао, било религиозну било не-религиозну, и нуди, упућивањем на питање спасења, ново усмерење расправама и   истраживачким делатностима, чиме могу бити на добитку и друштвене надлежности које трагају за одговарајућом дефиницијом етике, као и хришћанске конфесије које су често несвесне својих предањских извора и њиховог богатства.

Наша студија о стерилитету ће, тако, показати да већина Отаца, дубоко саосећајући са патњама неплодних брачника, у решавању тог проблема даје предност духовним мелемима не искључујући, уз одређена ограничења, ни обраћање медицини. Међутим, са друге стране, они релативизују зло које ствара биолошка  неплодност и наглашавају вредност духовне плодности и виши смисао коју брачни пар може, кроз њу, да да свом постојању.

Наша студија о контрацепцији ће указати, исправљајући гледишта појединих историјских студија које јој претходе, на разноликост патристичке мисли и такву еластичност и отвореност појединих мишљења да би се, уколико би она данас постала актуелна у православном свету, пројавила као потпуни контраст монолитизму и непопустљивости римокатоличких магистерија савремене епохе.

Наше излагање на тему абортуса ће показати двоструки парадокс: иако је становиште приличног броја латинских Отаца, које ће касније систематизовати томизам, навело католичку цркву да толерише одређене видове абортуса у првим недељама трудноће, она је завршила  усвајањем једног тврдог и строгог става по том питању. С друге стране, такође парадоксално, источна Црква је, врло рано, уобличила једну антропологију која је сматрала да  људско биће треба поштовати као целовиту личност од момента зачећа и строго осуђивала абортус, али је истовремено, у контексту црквене „икономије“, све више обраћала пажњу на појединачне случајеве оних који су учинили тај грех и у свом ставу показивала све већу снисходљивост и праштање.

Следећа студија, која износи  патристичку антропологију по питању ембриона и фетуса, показаће да су поједини грчки Оци приступали овом питању с пажњом какву не срећемо ни на једном другом месту. Ова мало позната антропологија може бити кључна за савремена етичка разматрања која, у недостатку одредница,  наилазе на велике потешкоће у дефинисању статуса ембриона; такође, може бити подједнако важна за јасно и темељено разматрање, не само абортуса, већ свих деловања (терапеутских, еугеничких или експерименталних) која су везана за ембрион или људски фетус.

Ослањајући се на врло утемељну и дубоку представу о човековој природи и личности коју сусрећемо код Отаца, последња студија ће омогућити прецизно одређење својстава која су претходно призната ембриону и фетусу и понудити јасне антрополошке  одреднице, врло драгоцене за етику, за разматрање генетских манипулација које, чини се, с једне стране, отварају занимљиве терапеутске перспективе, а са друге, узнемиравају због могућности да доведу до измене структуре људског бића (па тако и саме људске природе), до стварања идентичних људских јединки клонирањем (доводећи тако у опасност идентитет људске личности и њен апсолутан, непоновљив и јединствен карактер), до производње људских бића сходно потребама друштва, до стварања деце сходно жељама родитеља или до покушаја реализације наводно савршеног људског бића.

Ове антрополошке одреднице биће, такође, од велике помоћи етици да одреди свој став у односу на проблеме којима се ова студија не бави (ограничили смо је на питања везана за рађање), али која доводе у питање интегритет и идентитет људске природе и личности, не указујући им дужно поштовање.

 

превод с француског: Ирина Радосављевић

Такав став износи римокатолички магистериј у Упутству Конгрегације за наук вере „Donum vitae“ о поштовању људског живота у настанку и достојанству рађања, Denzinger 4803.

Ми смо је у главним цртама представили у нашим ранијим радовима : Theologie de la maladie, Paris, 1991, 2e éd. 1994, p. 15-52 ; Thérapeutique des maladies mentales, Paris, 1992, p. 25-42 ; Ceci est mon corps. Les sens chrétien du corps selon les Pères de l’Eglise, Genève, 1996.

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio