Манастир Крка је западно од Србије наша највећа православна светиња. Сви смо на Крсту, и наш народ на Косову, и ми овде, али је важно да не силазимо са свога Крста, да издржимо своје Распеће, јесмо у Распећу ,али очекујемо Васкрсење

СВИ СМО У ПОДВИГУ

 

Има људи који хоће да у свом селу обнове своје парохијске цркве, и то сада иде полако. Али има и људи, који су напустили овај простор и питају какав је сада наш статус. Да ли је дефинисан, да ли је све изгубљено, није ли изгубљено. Они су ту неповерљиви, мало им је нејасно, и ја бих рекао да је то један од основних разлога што не помажу у већој мери. Што се питају кога они овде помажу, каже у свом интервјуу Његово Преосвештенство, Епископ далматински господин Фотије

 

Пише: Љиљана Дугалић

 

Када је Његово Преосвештенство, епископ далматински г. Фотије 1999. године добио послушање и од стране Сабора СПЦ  изабран за владику и из Војводине стигао у православну Далмацију, мало шта га је добро дочекало у тој православној Епархији. Од порушених, девастираних и оскрнављених манастира, до порушених кућа и напуштених села, измештене Богословије и празних просторија и зидова манастира Крке у коме су, током рата, боравили хрватски војници. Повод да са Преосвећеним владиком г. Фотијем разговaрaмо била је врло успешна манифестација која се по завршетку школске године већ четврти пут за редом одржава у Епархији далматинској, и у којој учествује све више деце и одраслих, а придружују се и гости из других епархија. По речима владике Фотија, ове године је било близу хиљаду деце, и из године у годину их је све више, а на питање од када се одржава Дечји сабор, Његово Преосвештенство, владика Фотије је одговорио:

 

Владика: Ми у Далмацији већ четири године организујемо Дечји сабор на крају школске године, а пре две године удружили смо се са горњокарловачком епархијом. Владика Герасим, Епископ горњекарловачки је изабран, 2004. године, и док се он мало снашао, почели смо заједно да организујемо саборовање, јер смо на сличном подручју, сличан је менталитет људи, проблем је сличан и тако да смо сад почели заједно да се договарамо. Следеће године, ако Бог да, организоваћемо Сабор код њега. Из године у годину је све већи одзив деце и ако Бог да Дечји сабор ће бити устаљена традиција. Следеће године ћемо сабор организовати у Медаку, старом манастиру који је владика Герасим оживео, а онда опет, за две године, направићемо код нас у манастиру Крупи.

 

- У беседи у цркви у Кистању рекли сте да у Далматинској епархији има око 300 деце која похађају веронауку, док у Горњекарловачкој епархији има око 700 деце, дупло више. Шта то значи?

 

Владика: Горњокарловачка епархија има преко 75.000 Срба, који тренутно тамо живе, а у нашој епархији има можда 25.000 Срба. Већина наше деце су основци из Книна. Они иду иду у основну школу и тамо похађају веронауку. Имамо и деце која иду у гимазију, а иду на веронауку. Њих има око 70-80 и они су такође из Книна. Значи да смо, у неком смислу, најдоминантнији у Книну и поред тога што смо из тога краја исељени. Још увек су у книнској општини доминантно станвништво Срби.

 

- У Вашој беседи у цркви скренули сте пажњу да се Дечјим сабором на крају школске године подстиче жив контакт деце са вером, са Црквом и манастирима...

 

Владика:  Да, јер постоји опасност од те школске веронауке. У ком смислу? У том смислу што се може догодити, да деца разумеју да је веронаука нешто што се предаје у школи, као и други школски предмети. Деца стекну одређена знања која после изговоре своме професору, добију оцену, потврде то своје знање, а у ствари прави, позитиван смисао веронауке је другачији од те школске веронауке, а он је тај да се деца приведу литургији. Вероучитељи треба деци да објасне шта се то догађа на литургији, шта се то догађа на богослужењу и да та деца дођу и учествују на богослужењу. Не да дођу у цркву као у театар и да гледају шта то свештеници раде, иду лево иду десно, певају једно, певају друго и то све тако лепо изгледа, али ми морамо да учествујемо у томе. То је смисао веронауке, да вероучитељи деци објасне основе вере. Деци из основне школе на њиховом нивоу, деци из гимназије на вишем нивоу, али је главно и суштинско да их приведу цркви, литиругији. То је смисао веронауке у школама.

 

- Какви су услови за рад вероучитеља у овим мањим местима, удаљеним селима ваше епархије?

 

Владика: Пазите, у Далмацији су углавном вероучитељи парохијски свештеници, пошто ми немамо много деце и онда може свештеник уз своју свештеничку службу да врши и веронауку. Што, у ствари, и треба свештеник да врши. Имамо једног богослова, теолога у Шибенику јер су наши шибенски свештеници заузети и не могу да стигну, онда смо поставили цивила и он је један једини цивил, сви други су свештеници. Знате, то је врло добро што се тиче веронауке, али не треба никада губити ту димензију да веронаука не постане школска веронаука. Неко интелектуално сазнање, које деца науче и треба да издекламују, да добију неку оцену и то је то. Понављам, вероучитељ треба да буде мост који децу треба да приведе Цркви.

 

- Ваш крај је познат по томе да је одувек имао јаку дијаспору. Колико је утицај дијаспоре присутан и колико помажи манастиру?

 

Владика: Нажалост, ту морам да кажем да нисмо много задовољни. Има ту много проблема, не можемо у овом разговору све ни рећи. Знате постоје неки људи који сматрају да је овде сада све изгубљено, да је овим ратом и наводно неком «олујом», (ја избегавам да изговарам тај термин, не користим га), одавде нестало православље, да је нестало Срба. И овај данашњи скуп, Дечји сабор, показује да то није тачно. Такође ове наше светиње, цркве и манастири у Далмацији показују да то није тачно. Јесте се десила трагедија, јесмо ми остали без народа, народ је протеран, њихове куће су спаљене, цркве су спаљене, манастири оштећени... Ево, на пример, манастир Крка. Да сте дошли пре неколико година овде видели бисте и сами. Ја сам  1999. године послат од Сабора СПЦ овде на своје послушање, и када сам дошао ни једне ове столице које овде видите није било, намештаја, ничег није било, само су зидине остале споља. У Богословији, то је та зграда поред Крке, само зидови су остали. Хрватска војска је била овде. Манастир споља није био потпуно срушен, као што су друге цркве и манастири били. На пример у Драговићу су конаци били срушени, али манастир Крка није. Ми смо то и почели да обнављамо од нуле, нешто смо створили, разумете.

Али, да наставим са дијаспором. Има неких људи који су отишли одавде и који сматрају да је овде све изгубљено. Чак да су људи који су остали издајници. Да су сарадници хрватске државе, разумете. Ми као црква не можемо бити, нити јесмо у политици, али чувамо ове светиње. Тако мисле понеки људи на жалост и у Републици Српској и Београду. Људи у класичној дијаспори на западу имају слично мишљење и онда кажу да не треба помагати. Насупрот њима има велики број људи, који хоће да у свом селу обнове своје парохијске цркве, и то сада иде полако. Многи људи који су напустили овај простор питају се какав је сада наш статус, да ли је дефинисан, да ли је све изгубљено, није ли изгубљено. Они су још неповерљиви, мало им је то нејасно. Ја бих рекао да је то један од основних разлога што не помажу у већој мери. Што се још увек питају кога они овде помажу.

 

- Како онда опстајете?

 

Владика: Једноставно, Бог се брине. Разумете. Не знам како да кажем. Они људи који су искрено при Цркви, искрено при вери без икаквих спољашњих национализама, шовинизма, они помажу, такви људи, разумете. Други сматрају да је још комплексно. Све је врло комплексно. Али хвала Богу, овакав Сабор, или овакви скупови су важни за нас овде. Ми ћемо, на пример, за Преображење овде имати велики Сабор. То је и традиција манастира Крке, где у два-три дана дође 10-15 хиљада људи. Дођу на једно-два дана уочи Преображења и буду у Крки. То је увек највећи скуп православних Срба у читавој Хрватској. То показује да манастир Крка живи, и има своју мисију. Долазе у Крку и људи из Европске уније и људи који су некада живели овде. Сада им није далеко да дођу из Бања Луке, или чак из иностранства, просто их тај сабор окупља. Још увек је жива та добра традиција сабора, да у току лета буду у Крки тј. у Далмацији. Далматински Сабори окупљају наш народ који је некад живео овде, а сада живи далеко. Али их љубав и ти Сабори привлаче да дођу на неколико дана и бораве овде.

 

  1. Шта Вам значи данашњи долазак поклоника из Београда?

 

Владика: Значи много, верујте ми. Знам да није било лако, путовали сте дуго, читаву ноћ, напорно је али је значајно, пре свега због комуникације између нас. Да ви из Београда, ако тако могу да кажем, не мислите само на Србе до Дрине. Ту постоји једна таква логика из Београда, сад ћу речи једну ствар коју ви можда не знате. Постоје пројекти по којима ће западни свет, западне свефе бити до Земуна. Не знам да ли то можете да разумете, али у Београду многи људи спавају сном праведника. А тај пројекат иде, тај пројекат постоји, он иде. Многи људи су побегли у Београд. Једни из Хрватске, једни из Босне, једни са Косова... Сместили се сви у Београд и тако ту сада мисле, сигурни смо, као, бићемо ту сигурни. Колико су сигурни, то је питање? Том логиком требали би сви да се населимо у Београд. У Београду нам је добро, на вестима ћемо чути шта је са овима, шта је са другима. Слушаћемо како је онима у  надгледаној независности, или шта је са њима који су већ у надгледаној зависности. Та  логика је губутничка и у том смислу је добро да дођете да видите сиротињу нашу која живи овде у овим крајевима, која живи на Косову, која живи у Републици Српској, народ који живи у другим угроженим крајевима. То је у неком смислу добро и црквено је мотивисано, није политички, хвала Богу. Ви сте на литургију дошли и то је добро да нас. Та љубав по вери повезује, и ова светиња Крка, друге светиње по Хрватској, то је битно да та комуникација постоји. Врло је битно да се долази и да се зна да је манастир Крка наша светиња као што је Студеница, као што је Жича, као што су Дечани. Да поред ове наше светиње Крке имамо и  манастир Гомирје у горњокаловачкој епархији, или Леповину у митрополији, да имамо дивне светиње у Хрватској, манастир Ораховицу у славонској епархији. Зато треба мало и братија из Београда да навије на овај пут и да мало види ову сиротињу. Јесте мало теже овде код нас, али хвала Богу, кад ви дођете мало нас укрепите, а са друге стране видите да смо у нашем манастиру, слободни смо.

 

  1. Значи слободни сте немате никаквих проблема?

 

Владика: Па имамо, видите, али ту смо, крећемо се, разговарамо, боримо се у име Крста који смо добили.

 

- Која би порука била београдској јавности?

 

Владика: Па шта да кажем она наша православна порука да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довек!. Шта то значи сада? Непрестано говоримо о нашем распетом Косову. Колико ми јесмо заиста у том идеалу. Причају о Косову за дневну политику, а питање је колико су у томе искрено. Кад дође стани-пани признаше независност Косова ради очувања једног дела територије. Сутра могу казати признаћемо независност Војводине ради очувања другог дела територије. Политичари су људи овога света. Али ми као Црква то не можемо прихватити нити прихватамо. Ја бих могао рећи мени је овде тешко идем ближе у Бања Луку. Затим, не могу у Бања Луци, идем у Нови Сад. Из Новог Сада идем у Београд. Где ми је лакше ту бришем. Али ево ми смо ту где нас је Црква поставила. Ту смо да, чувамо ову светињу са монасима, братијом, свештеницима који ту живе. Да нас није било овде где би ви данас дошли? Разумете. Али и ова светиња нас обавезује, ова светиња коју је рођена сестра цара Душана, Јелена, подигла. Она је ктитор овог манастира. Мало би требало изићи из логике овога света и приближавати се логици Крста и Васкрсења. То је то. То је логика с којом смо ми Срби живели кроз векове Голготе наше, нашега Косовскога Крста, али и Васкрсења. Док је наш народ тако живео, био са својом Црквом, у тој философији, било је добро.  Јесмо имали трагедије, али смо се очували. Очували смо своје светиње, никли су наши манастири. Ко је градио, кад је грађен манастир Крка у 14. веку. Чиме, људи на магарцима су доносили камење да зидају и граде. Који је труд тад требало уложити? Данас не можемо багерима урадити не знам  ни ја чиме све ово што су некада они радили. Значи да је много већи труд много већа љубав била уложена, да би ми ово данас имали. Ми данас нисмо направили ништа зато што смо прихватили лагодан живот, критеријуме Европске Уније. ЕУ је сада замена за некада ући у Интернационалу. Мој отац је живео у ЕУ радио је као обичан радник 22 године у Немачкој. Нас петоро деце је морао да школује. За 22 године никада није отишао на боловање, ако оде на боловање дође неки шеф тамо и каже: господине ваш део у фирми се затвара, ви напоље. Прва, друга, трећа смена, нема боловања. То је ЕУ. Неки представљају ЕУ као: јешћете златним кашикама, како су говорили комунисти, лези лебе да те једем, то је представа ЕУ како ти људи говоре. То није тачно. У ЕУ се ради 24 сата. Тамо средом, четвртком нема празника. Верски празник можеш да имаш само недељом. Ако празник пада уторак премешта се у недељу пре тога дана, јер људи раде у току недеље од 6 до 6.То је ЕУ. А еуропоклоници кажу: ти само уђи у ЕУ и можеш лежати и јести. То је оно искушење прво којим је демон Господа Христа кушао у пустињи. Претвори ову стену, ове планине у хлебове па ћемо ми веровати да си Ти. А Господ каже човек не живи само о хлебу, већ о Речи Божијој.

Земаљски идеал се на несрећу наметнуо многим нашим људима, а Црква зато говори да је за малена земаљско царство, а небеско увек и довека. Постоје много више вредности за које, ако треба, има смисла да се човек жртвује.

 

- Реците нам нешто о раду Богословије.

 

Владика: Богословија Света Три Јерарха је неко време била измештена на Дивчибаре, па у Србиње тј. Фочу.  2001. године Свети Сабор СПЦ је вратио Богословију овде у Крку. Сад имамо 50 ученика у 4 разреда, највише ученика из Хрватске, па из Р. Српске тј. Босне, неколико је било из Словеније, један младић је био из Канаде, а један из Румуније.

 

- А из Србије и Црне Горе?

 

Владика: Не, немамо из Србије и Црне Горе јер, знате ту постоји један проблем. Једноставно деца морају да имају ђачке визе, а пошто не постоји државни спрозум између Србије и Хрватске, они не могу да среде визе и да дођу да уче овде. То је једини разлог. Ако се ту нешто измени онда ће моћи и из Србије.

 

- У каквом је стању била ова светиња и шта је сачувано?

 

Владика: Пазите, 1991. године све је одавде изнешено. Позната ризница манастира Крке која има преко 2200 експоната, а ја сам је видео делимично, она се тренутно налази у Музеју СПЦ у Београду. Значи, то је било у време рата, тад је овде био владика Николај, они су изнели ризницу са покојним Слободаном Милеуснићем, тадашњим директором нашега Музеја СПЦ. Уз помоћ још неких људи који су радили на том пројекту, изнешени су експонати и сада стоје у Београду чекајући да буду враћени манастиру Крку. Морамо, значи, претходно оспособити просторије испод звоника, овде у манастиру, које су девастиране, да би могли вратити ризницу. То је велики пројекат. Хрватска држава инсистира на томе да се ризница врати, а и нама је стало јер се ми том ризницом бранимо. Постоје јако старе иконе из 15. века, рукописне књиге из тих векова, ионе говоре да Срби просто нису од јуче овде. Ми годишње до сада имамо 10-12 хиљада туриста из ЕУ који су већином протестанти и католици, посећују слапове Крке и онда дођу и до манастира Крке. Ми њима морамо презентовати своју културу, своје богатство, своје иконе, своје предање које имамо овде. Зато нам је потребно да се та ризница врати али, за сада, немамо још услове да је вратимо.

 

- Чије ће то власништво бити?

 

Владика: То је манастирско. Свака част држави Хрватској, ми то поштујемо, налазимо се у хрватској држави шире гледано, али по папирима, дефакто, ризница је власништво манастира Крке и Српске цркве.

 

- Ви сте онда овде задовољни?

 

Владика: Пазите, задовољан сам, како бих рекао, боримо се. Задовољан сам тиме што смо нешто учинили. Ради  наша Богословија,  манастир је оживео. Овде код нас има 4 монаха у Крки. Имамо једног игумана и монахињу у манастиру Крупи, двојицу монаха у манастиру Драговићу и сада ћемо, ако Бог да, на Видовдан, одавде из манастира Крке поставити једног јеромонаха у манастир Лазарицу на далматинском Косову. Тамо смо обновили један конак да буде метох манастира Крке. Имамо 4 жива манастира и доле код мене у Шибенику у манастир Тројеручица. У Тројеручици живе сестре, монахиње које раде иконе, пишу, преводе. Значи имамо у неком смислу 5 манастира, а оживеле су све наше најзначајније парохије. До недавно није било ништа. Долазе нам људи из ЕУ, а наравно, ми се више радујемо кад долазе наши, православни, да учествују с нама на богослужењу.

 

 

АНТРФИЛЕ:

Родом сам из  Западне Крајине из околине Бања Луке. Тамо сам кратко живео, али су се моји родитељи под притиском тамошњих државних снага морали одселити 1964. године у Војводину. У Војводини сам одрастао, у Чуругу. Ту сам се школовао и у Новом  Саду. После сам дошао у Београд на теологију, онда сам на постдипломске студије ишао у Немачку. Постао сам монах у манастиру Ковиљ у Бачкој епархији. Потом сам постављен да будем професор у Сремским Карловцима у Карловачкој богословији. Одатле сам 1999. године изабран за владику у Далмацији.

То су наша мучеништва разна, ту су наше службе. Сви смо у једном подвигу, ево и овај данашњи скуп показатељ је тога, само кад би оваквих скупова било више. Требало би више жртве, посебно око организације, а мало и медији да сазнају и да се просто заинтересују за ове просторе. Нама је овде у Крки био председник Месић, а пре две године је био са председником Тадићем.  Једноставно манастир Крка је значајан по себи. Раније по Уставу СПЦ игуман Крке је могао да учествује у избору нашег партијаха уз хиландарског, дечанског, студеничког, жичког игумана. То је сада измењено, у избору патријарха могу да учествују само владике. Манастир Крка је значајан пошто овде постоји  Богословија од 1615. године, који је један просветни центар. Тиме је манастир Крка један од најзначајнијих православних и културних центара западно од Србије.

 

манастир Крка, 24. 06. 2008.

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio