У ПРИПРЕМИ ЈЕ НОВО ИЗДАЊЕ
ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ 

Ларс Тунберг
ЧОВЕК И КОСМОС

Визија светог Максима Исповедника

 

ЛИТУРГИЈСКА И СВЕТОТАЈИНСКА ДИМЕНЗИЈА

- одломак -

 

То што је Максим своје коментаре о литургији написао као монах, такође значи да их је написао и као ученик, као неко ко је примио вековно предање монашке мудрости и опита. Није нам баш једноставно да наведемо све његове претходнике, али са сигурношћу знамо да су двојица значајнији од осталих: Псеудо-Дионисије Ареопагит (са својом Небеском јерархијом) и непознати «старац» чију мудрост Максим жели да пренесе. Уколико је ова последња особа заиста постојала – овде се суочавамо са истим проблемом као у случају старца – подвижника из Подвижничког слова – онда је вероватно реч о игуману Софронију, кога је Максим срео и са ким је живео у Картаги и који је постао Патријарх јерусалимски (види Прво поглавље). Без обзира на утицај тога човека, не треба да потценимо значај Мистагогије као дубоког израза Максимовог властитог богословља.

Из тога разлога треба да у овом поглављу пажњу усмеримо на извесне аспекте Максимове еклисиологије који су дати у његовој Мистагогији. Структура тога дела у ствари условљава и нашу структуру, иако смо највише заинтересовани за прва поглавља у којима Максим даје своје виђење Цркве и шта Она за њега представља. (У Додатку ћу се позабавити осталим деловима Мистагогије).

 

ЦРКВА КАО ОДРАЗ БОГА

 

О томе се говори у првом поглављу Мистагогије. Уколико на ово дело гледамо као на једну врсту синтезе Максимове мисли, такође смо у могућности и да протумачимо основну мисао овог његовог дела.

Максим започиње ову тему: «Како и на који начин света Црква јесте икона и одраз Бога.» Он даље наставља, дајући својеврстан сажетак свога богословља стварања, где се поново бави суштинском разликом између начела суштине / природе (logos ousias / physeos) и начина постојања (tropos hyparxeos). Ова дистинкција подразумева да у створеном свету не постоји само непроменљивост створених природа или врста у њиховој разноликости, већ и «трополошко» кретање, које води сједињењу свих начела (логоса) у њиховом коначном Узроку (Богу као Творцу свега што постоји). Ово кретање одговара снисхођујућем кретању Божијем кроз дела стварања и спасоносног промисла.

Тако Максим у ствари говори о Цркви као представнику васцеле творевине, Цркве свих народа и свих људи. Цркву чине различите личности које, у своме мноштву, представљају мноштво створеног космоса. Овде се ипак јавља проблем како то Црква може да буде и икона Бога. Максимов одговор на ово питање се на крају може формулисати на следећи начин: Црква је икона Бога, јер поседује по подражавању и подобију, исту благодат са Њим.

Благодат (= енергија) која уводи појединце у Цркву, у Тело Христово, јесте сједињујућа енергија, која је икона једнообразне енергије Божије. Он је једини Узрок свега што јесте, и као Узрок, Он је и начело тога јединства. Када се у цркви створено мноштво сабира око Христа, Који је једини Логос све твари – сабира без мешања, али и без раздвајања божанског и човечанског, како је то уобличено халкидонском формулом – онда Црква на «типичан» начин изражава једно и исто начело и једну и исту силу јединства на нивоу творевине.

 

 

са енглеског изворника:

Сестринство Тројеручице - Шибеник

О Софронију јерусалимском видети значајно дело: Chr. Schonborn, O.P., Sophrone de Jerusalem. Vie Monastique et confession dogmatique, Paris 1972.

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio