У ПРИПРЕМИ ЈЕ НОВО ИЗДАЊЕ
ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ 

отац Александар Шмеман
СМРТИ ГДЕ ТИ ЈЕ ЖАЛАЦ

 

 

Увод

 

Близу снега, близу сунца, на висоравнима,

Погледај како та имена поштована су од траве усталасане,

И облаци бели струјањем част им шаљу,

И ветар шапатом својим на небу тихом.

Именима оних који у животу свом, за живот се бораше,

Који у срцима својим огањ носаше.

Од сунца рођени, за кратко ка сунцу путоваше,

И снажан траг на небу својим достојанством оставише.

 

Стивен Спендер,

«Непрестано мислим о онима који су заиста били великани» (1936.)

 

 

+ + +

 

У свом преизобиљу поука Оци Цркве су нам оставили једну велику драгоценост: «Богослов је онај ко се моли, и онај ко се моли је прави богослов». Ово благо не можемо задобити неким једноставнијим тумачењима. Оно је по себи непобитна истина. Према томе, ако је богословље условљено тајном молитве, велики богослов је вероватно онај који се одлучује да напусти ту радост свог молитвеног тиховања како би нама рекао шта је то што види и чује. Међу онима који су се по Спендеровим речима «борили за живот», отац Александар Шмеман је тај заиста велики богослов чије богословље говори увек и само о животу, јер је утемељено на Ономе који јесте Живот.

 

Зато не изненађује да он у књизи о смрти, у овим транскрибованим предавањима, које је отац Александар снимао за емитовање у Русији на Радију Либерти, много више говори о животу него о смрти. Овде нема сентименталног философирања о смрти као илузији, или као о неком тужном, али неопходном преласку у други, неухватљиви и живописни загорбни живот. Он нам сасвим отворено износи апостолску тврдњу: «Последњи највећи непријатељ јесте смрт»! и подесећа нас да на гробу свог пријатеља Лазара, Исус никога није тешио и говорио како ће све бити у реду, већ указује на речи јеванђелисте који каже да је «Исус плакао». У тим сузама које теку низ Божије лице крије се велика туга због тога што је свет постао, а посебно због оног што је човек трагично прихватио да буде његово назначење у свету, који отац Александар без претеривања назива «космичким гробљем».

 

У овим сабраним предавањима нећемо бити лежерно и систематично вођени ходником одређених доказа који ће нам дати коначну реч о теми смрти. То је пре философско наслеђе оних систематских доказивања, за које отац Александар јасно указује, да нису ништа допринели у разрешавању те константне неодређености када је смрт у питању, већ су уместо тога проузроквали непомирљиву полазризацију двају погледа на свет од којих један негира овај свет зарад неког недостижног другог света, или једноставно пориче смрт усредсредивши се на  махнити материјални напредак, подједнако се губећи у некаквој нејасној утопији. «Заштитини знак» оца Александра и његов карактеристичан приступ овом проблему јесте да нас он уместо тога води ка евхарситијском, посебно пасхалном тајинству, у којем се смисао и преображавање смрти у живот открива у сусрету са Оним, Који је Живот живота.

 

Управо зато што тајна Пасхе, па према томе и учење о животу и смрти, јесте у сржи хришћанског богословља и искуства; целокупно учење оца Шмемана, посредно или непосредно, подразyумева тему смрти. Наилазимо на одјеке његових позивања на матријалисте и Фојербаха већ у уводном поглављу његове нацртне студије За живот света. Шесто поглавље тог дела Смрћу смрт уништи, наводимо овде као одговарајући епилог овој збирци текстова, али такође молимо читаоца да у њој ужива у њеном оригиналном издању. И сам он пише: «Живот читаве Цркве је на известан начин тајна наше смрти, јер она непрестано објављује смрт Господњу и исповеда Његово васкрсење».

 

У својим емисијама отац Александар бележи:

 

          Да би се утешио човек је замислио један другачији свет у којем нема смрти, и због тог сна он је изгубио овај свет, одлучно га предавши смрти.

          Зато, најважније и најдубље питање хришћанске вере мора бити како и одакле долази смрт и зашто је она постала јача од живота? Зашто је толико силна да је и свет постао нека врста космичког гробља, место на коме скупина људи, осуђена на смрт живи било у страху или ужасу; или пак у напорима да забораве на смрт, схвате да се врте у једном великом, зачарном погребном кругу?

 

Ово су основна питања која нас уводе у тематику ове књиге и воде до коначног хришћанског решења прастаре дилеме и борбе са смрћу.

 

* * *

Прва четири разговора о смрти су била узастопно емитована. Остали разговори у књизи емитовани су у различито време, а тичу се Пасхе и Васкрсења. Они су овде укључени зато што још дубље откривају тему смрти у светлости хришћанског учења и литургијског искуства Пасхе.

 

Алексис Виноградов

 

превод с енглеског:

сестринство Тројеручице - Шибеник

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio