MITROPOLIT PERGAMSKI JOVAN ZIZJULAS:
«PRAVOSLAVLjE I DIJALOG»

 

Mitropolit pergamski Jovan (Joanis) Zizjulas je nesumnjivo jedan od najuticajnijih pravoslavnih bogoslova našeg doba. Svojim konceptom evharistijske teologije on je poveo pravoslavne bogoslove ka manje sholastičkom načinu razmišljanja. Njegova otvorenost za međucrkvene odnose bila je od centralnog značaja pri započinjanju institucionalnog dijaloga između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve u drugoj polovini 20. veka. To su bili i razlozi zbog kojih je Mitropolit dobio zvanje počasnog doktora Katoličkog teološkog fakulteta Vestfalskog Vilhelmovog Univerziteta u Minsteru (Nemačka). Dana 2. juna, Mitropolit Jovan je proglašen počasnim doktorom zajedno sa sveštenikom Išmaelom Nokom, generalnim sekretarom Luteranskog svetskog saveza. U razgovoru sa Informativnom službom Eparhije srednjoevropske, Mitropolit Jovan Zizjulas govori o svojim iskustvima u ekumenskom dijalogu, o nekim ekstremnim pokretima u pravoslavnim društvima i o svojim kontaktima sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

 

Vaše Visokopreosveštenstvo, dozvolite da Vam najpre čestitamo na počasnom doktoratu koji ćete danas primiti od Univerziteta u Minsteru. Da li je za Vas to akt čisto akademskog ili pre ekumenskog priznanja?

 

Mitropolit Jovan Zizjulas: Mislim da je, u izvesnom smislu, i jedno i drugo. Radi se o akademskom priznanju od strane jednog poznatog i veoma važnog univerziteta. Biće mi čast da ga primim. Istovremeno: sve što jesam i što činim, i kao teolog i uopšte, pripada Crkvi, jer sam joj se posvetio. Sve počasti koje primam odnose se i na Crkvu kojoj pripadam i kojoj služim. Smatram ovo priznanje znakom poštovanja Rimokatoličke crkve i Univerziteta u Minsteru prema Pravoslavnoj crkvi.

 

Vi ste, zajedno sa kardinalom Valterom Kasperom, kopredsednik Mešovite međunarodne komisije za bogoslovski dijalog između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve. Kako biste opisali sadašnje stanje ovog dijaloga i šta očekujete od budućnosti?

 

Mitropolit Jovan Zizjulas: Mislim da je taj dijalog najvažniji teološki dijalog koji se trenutno vodi. Ne smatram druge dijaloge nevažnima. No, mislim da je ovaj dijalog posebno važan za Pravoslavne jer Rimokatolička i Pravoslavna crkva dele zajedničku tradiciju, ceo prvi milenijum, sedam Vaseljenskih Sabora, iste Svete Oce, poštovanje Presvete Bogorodice i Svetitelja. Zato je zaista veoma važno da su ove dve crkve ušle u dijaloški proces, kao pokušaj da obnove svoje puno jedinstvo, prekinuto u 11. veku.

Ovaj dijalog započet je u duhu nastalom posle Drugog vatikanskog sabora, otvaranjem Rimokatoličke crkve za ekumenizam. Isto tako je započet i u duhu dobrih odnosa, posebno Carigradske crkve pod Patrijarhom Atinagorom i Rimske crkve pod Papom Pavlom šestim. Ja sam od samog početka učestvovao u ovom dijalogu i čak imao udela i u njegovoj pripremi. Tema ovog dijaloga, eklisiologija, veoma je važna tema. Postoje druge razlike, razlike u doktrini, ali mislim da imamo dosta zajedničkog u oblasti eklisiologije. Na tom temelju možemo graditi. Ima naravno i razlika i u toj oblasti: posebno u vezi sa pitanjem primata i biskupa rimskog. No, dijalog je započet od onoga što nas ujedinjuje u eklisiologiji, pa smo postepeno krenuli prema problemima koje treba da rešimo. Kao bazu koristimo evharistijsku teologiju, nešto što su posebno Pravoslavni predložili, ali što su i Rimokatolici prihvatili u velikoj meri, posebno posle Drugog vatikanskog sabora.

Svi dokumenti koje smo smo do sada sastavili: u Minhenu, Bariju, pa čak i kasnije u Raveni, su zajednički dokumenti koji pokazuju da su nam osnovna načela eklisiologije zajednička. Kad dođemo do razlika, koje su, kako sam rekao, veoma ozbiljne, moramo da se zapitamo kako možemo da opravdamo razlike među nama kad delimo zajednički temelj. To je situacija u kojoj smo sada.

Ušli smo u diskusiju o primatu, počinjući sa prvim milenijumom. Namera nam je da ispitamo kako je primat rimske Crkve bio univerzalno priznat, te na koji način i pod kojim uslovima je bio priznat u prvom milenijumu. Osnovni uslov je, naravno, da se primat uvek ispoljavao u kontekstu sabornosti. Mislim da se do te tačke slažemo. Kada završimo sa prvim milenijumom, okrenućemo se drugom milenijumu, koji je najteži od svih, jer se u toku njega papstvo razvijalo bez ikakvog zajedništva sa Istokom i to zapravo u duhu polemike sa Istokom. Videćemo kako ćemo se složiti u vezi sa drugim milenijumom i šta može na tome da se uradi. Kada završimo sa drugim milenijumom, što će biti istorijsko istraživanje, bavićemo se bogoslovskim načelima koji se tiču primata: zašto je Crkvi potreban primat i pod kojim uslovima se on može prihvatiti. Dakle imamo još mnogo posla. Nismo ni blizu završnog dogovora ali mislim da se krećemo u dobrom pravcu. Kao što uvek kažem, Duh Božiji konačno odlučuje. Mi nudimo naše skromne napore, ali Bog će voditi celu stvar.

Verujem da možemo napredovati ako nastavimo u duhu obostranog poštovanja i ljubavi među crkvama, ako ne započinjemo polemisanja kao u prošlosti i ako pažljivo slušamo jedni druge. U prošlosti smo dobili lekciju da je moguće napredovati ako jedne druge slušamo pažljivo.

 

 

«Tragična» samodovoljnost bez brige o jedinstvu Crkve

 

Nije tajna da u pravoslavnom svetu postoje izvesne grupacije koje nisu spremne da, kako ste rekli, «pažljivo slušaju». Brojne su organizacije i pojedinci koji se opiru i samome dijalogu sa Rimokatoličkom crkvom.

 

Mitropolit Jovan Zizjulas: Mislim da ti ljudi još uvek žive u psihologiji drugog milenijuma, u kojem je Rimokatolička crkva mnogo puta pokušavala da dominira pravoslavnima. Istina je da postoji jaka sumnja da se u svakom dijalogu krije pokušaj da se pravoslavni dovedu pod dominaciju Rima. Stoga se ti ljudi plaše da će se to dogoditi i sa trenutnim dijalogom. Mogu da razumem njihov strah. No, ono što ćemo ove ljude morati da upitamo je, najpre, da li je nemoguće da se nešto promenilo u držanju i mentalitetu Rimokatoličke crkve? Da li je još uvek izvesno da će Rimokatolička crkva delati onako kako je delala tokom drugog milenijuma? Mislim da ima znakova da je Rimokatolička crkva promenila svoje držanje prema Pravoslavnoj crkvi nakon Drugog vatikanskog sabora. Oni ne žele da nas dovedu pod dominaciju Pape.

Druga stvar koju pitam te ljude je: šta je pogrešno u razgovoru sa ljudima, čak i sa neprijateljima, čak i sa onima kojima ne verujemo potpuno i u koje sumnjamo? Mislim da nema opasnosti u razgovoru sa njima. Dijalog nije nešto čega moramo da se plašimo, pošto pravoslavni neće dijalogom ništa izgubiti. Jedino ako nemamo samouverenosti i ako se bojimo da ne možemo predstaviti pravoslavnu Veru rimokatolicima na veran način. Onda moramo da kažemo: «Nismo spremni za dijalog jer ne mislimo da možemo da predstavljamo našu Veru. Nemamo bogoslove i bogoslovlje koji našu Veru mogu verno predstaviti.» Ako ima ljudi koji tako misle, ja mislim da nisu u pravu, jer je pravoslavno bogoslovlje veoma jako i poštovano, čak veoma duboko poštovano, na Zapadu uopšte. Stoga moramo biti samouvereni. Imamo pravu Veru i sposobni smo da našu pravu Veru ispovedamo verno. Do ovog trenutka niko nije optužio učesnike u dijalogu da nisu verni pravoslavnoj Veri. Ono za šta ih optužuju je da razgovaraju sa drugima: da učestvuju u dijalogu. Ovo je potpuno neprihvatljivo, jer se Pravoslavlje ne može bojati dijaloga. To ja takvim ljudima kažem. Ako imaju kritike u vezi sa našom vernošću pravoslavnoj Veri: ja ću to pozdraviti. Ali ako nas kritikuju samo zato što vodimo dijalog sa drugim ljudima, onda ne mogu da ih razumem.

Dijalog ne možemo zaustaviti. Odgovorni smo pred Bogom. Tragično je ako smo samo zadovoljni samim sobom, a ne brinemo se o jedinstvu Crkve.

 

Primetne su izvesne nesigurnosti u vezi sa predsaborskim konferencijama u Šambeziju u oblasti osnivanja episkopskih konferencija u pravoslavnoj dijaspori. U nekim delovima pravoslavnih društava postoje osećanja gotovo ravna sumnji da postoji težnja za dominacijom carigradske Crkve. Kako Vi posmatrate ovaj proces uređenja dijaspore?

 

Mitropolit Jovan Zizjulas: Mislim da, objektivno govoreći, uopšte nema znakova da carigradska Crkva može ili da bi želela išta da nametne drugim crkvama. Sve naše odluke su donete konsenzusom sa svim drugim crkvama. Carigradski Patrijarh nikad nije odlučio ništa što se tiče Pravoslavne Crkve kao celine bez konsultovanja sa drugim patrijarsima. Taj strah je dakle neosnovan. S druge strane moramo da priznamo da, kao Pravoslavna Crkva, moramo nekako da budemo ujedinjeni, a ne prosto da budemo konfederacija crkava. Uvek mi je teško kada nas pogotovo rimokatolici, ali i drugi hrišćani, tretiraju kao «crkve», a ne kao «Crkvu». A mi im nudimo osnovu da tako razmišljaju, pošto nismo uspeli da održimo Sabor tako dugo. Kako možete da kažete da ste ujedinjeni kad niste u stanju da održite Sabor? Bojim se da bi mnoge pravoslavne crkve želele da se ostane u ovoj situaciji: svaka crkva za sebe, potpuno nezavisna i bez ikakve veze sa drugim crkvama. Mislim da je to pogrešna eklisiologija. Vrlo je loša. I čini veliku štetu Pravoslavnoj Crkvi. Da bismo nastupali kao jedna Crkva treba nam neko ko će koordinisati pravoslavne crkve. Ako nećemo da Carigrad bude naš koordinator, hajde da uzmemo nekog drugog. Tradicija, naša kanonska struktura dala nam je Carigrad. I to je ono što Carigrad radi: koordiniše Pravoslavnu Crkvu, da bi nastupala kao jedna Crkva, a ne kao mnoštvo crkava. Mislim da treba svi da budemo zahvalni na tome, a ne da se žalimo.

 

Ekstremistički pogledi na svet danas se najčešće iznose na internetu, koji postaje vodeći medijum veka. Ljudi koji inače ne bi mogli da objavljuju, mogu na internetu da javno izraze svoje mišljenje...

 

Mitropolit Jovan Zizjulas: Da, znam. Tačno je to u vezi sa internetom: svako može da kaže šta hoće, pa je teško ispravljati stavove, ako su pogrešni. Nadam se da intervju kao što je ovaj može da pomogne. To je sve što možemo da učinimo.

 

 

Srpsko bogoslovlje vodeće u Pravoslavlju

 

Vaše Visokopreosveštenstvo, Vi ste veoma priznati i poštovani u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srbiji uopšte. Takođe ste nosilac počasnog doktorata Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Kako biste opisali Vaše odnose sa Srbijom?

 

Mitropolit Jovan Zizjulas: Moji odnosi sa Srpskom pravoslavnom crkvom su vrlo, vrlo topli. Isto tako na nivou ličnih odnosa sa ljudima, a posebno sa srpskim pravoslavnim bogoslovljem. Primećujem da je skoro sve što napišem na engleskom prevedeno na srpski čak i pre nego što se izda na grčkom. To doprinosi mom osećaju da sam u neprestanom bogoslovskom kontaktu sa Crkvom u Srbiji. Verujem da je, sudeći po onome što sam video tokom svojih poseta Srbiji, srpsko pravoslavno bogoslovlje vodeće u oblasti pravoslavnog bogoslovlja kao celine. Zastupaju ga vrlo dobri teolozi i ide u dobrom pravcu. Zapazio sam mlade bogoslove iz Srbije koji po mom mišljenju obećavaju najviše od svih koje poznajem. Jednog od odličnih srpskih studenata bogoslovlja sam upravo juče susreo ovde u Minsteru.

Srpsko pravoslavno bogoslovlje se u velikoj meri oslobodilo uticaja sholastike, što se ne može uvek reći o bogoslovlju u Grčkoj, Rumuniji i na drugim mestima. Još uvek postoje jaki zapadni uticaji i nismo još uvek našli svoj put kao pravoslavno bogoslovlje. No, u Srbiji je, mislim, bogoslovlje svetootačko i veoma pravoslavno na pravi način. Stoga se nadam i očekujem da će jednoga dana Srpska pravoslavna crkva predvoditi pravoslavni svet u teološkom smislu.

 

Razgovor sa Mitropolitom Jovanom Zizjulasom vodio je Tihomir Popović, odgovorni urednik SOK AKTUEL, Informativne službe Eparhije srednjoevropske, 2. jula 2010. u Minsteru, pre dodele počasnog doktorata Mitropolitu Jovanu.

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio