ARHIVA FEBRUAR 2013

Из штампе је изишао нови божићни број часописа „Крка“

Садржај броја: Рођење Исуса Христа - Божић; Завјештање језика; Петар митрополит дабробосански; Да останемо народ Божији; Беседа о талантима; Свето Причешће; Православни психотерапеут о депресији; Насиље и млади; Старац Порфирије у диптиху светих; Неопходност ограничавања деце до њиховог пунолетства, Поуке Оптинских стараца: Шта је православље; Живот љубави и служења; Обраћање Епископа далматинског г.г. Фотија на Другој скупштини СНВ-а у Загребу; За децу; Вијести из Епархије.

Задатак који је отац Георгије желео да испуни, али није стигао, био је да наредној генерацији остави свој «теолошки тестамент». То ми је познато из једног кратког говора који је одржао, или је намеравао да одржи, поводом части која му је указана. Након његове смрти наишао сам на рукопис текста. Било је необично да у писаној форми припреми било какав говор или предавање. Његов уобичајен начин припреме говора био је да једноставно седне и размисли о ономе што је желео да каже. Није му био потребан текст или белешке, већ би једноставно изложио оно што је напамет припремио. Срећом, овом приликом је урадио другачије. Јер, ове напомене садрже кратак приказ његове богословске делатности, као и богословског завештања. Овај текст његовог обраћања, прузет из рукописа какав је био у његовој осамдесетој години живота, чини се подесним за завршетак скице његовог живота.

«У тако свечаној прилици попут ове једина пригодна реч би била реч благодарности и захвалности. Заиста, дубоко сам дирнут великодушним признањем којим је Теолошки факултет овог Универзитета желео да ме дарује. Па ипак, вероватно боље од свих познајем своје погрешке и недостатке. Знам да сам увек био слуга лењиви. Веома добро знам колико ствари сам оставио недовршеним а које је требало да довршим, и колико сам тога учинио што није требало да чиним.

ЦИЈЕЛИ ТЕКСТ ОВДЈЕ

Нисам стекао редовно теолошко образовање (можда не властитом кривицом). У теологији сам самоук, нека врста дилетанта, самоникао човек, да употребим америчку фразу. Школовао сам се за професора историје и философије. Своју академску каријеру сам започео у Русији, пре много година, као доцент философије, и једини курс који сам држао у том својству на Уиверзитету у Одеси био је курс о философији природних наука. Богословљу које познајем се нисам учио у школи већ у Цркви, као верник. Прво сам га учио из литургијских књига, а много касније, из дела Светих отаца. Када су ме 1926. године позвали да предајем патристику на новооснованом Православном теолошком институту у Паризу, био сам потпуно неспреман за тај задатак. Прво је требало да научим шта треба да предајем. Не стидим се тога. Многи други су се налазили у истој ситуацији. Ову фразу је заправо сковао највећи руски теолог и јерарх претходног века - блаженопочивши Митрополт Филарет Московски. И он је учио своје предмете док их је предавао на Духовној академији у Петрограду. Мој метод изучавања је био веома једноставан. Током прве две године професорске делатности у Паризу систематично сам ишчитавао дела највећих Светих отаца, неке у оригиналу, а неке у преводима. Најпре сам изучавао изворне списе, па бих се тек онда окренуо савременој научној литератури. Вероватно се због тога некима чиним «старомодним». Нисам полазио од «научне критике», и зато ме она никада није збуњивала, нити искварила. Али, из истог разлога сам заувек остао имун на рутину, на сваку «теологију понављања» привржену архаичним формама и фразама, која најчешће у потпуности остаје лишена Духа који оживотворава. Оци су ме научили хришћанској слободи. Они су били много више од пуких законодаваца; били су истински пророци, у правом смислу те речи – созерцавали су Тајну Божију. (Они су најпре били људи прозрења и вере.) Били су људи Божији, боговидци. На тај начин сам веома рано дошао на идеју о ономе што сада називам «неопатристичком синтезом». Она би требало да буде много више од пуке збирке светоотачких поука или тврдњи. Она треба да буде права синтеза, стваралачко промишљање прозрења која су дарована светима у прошлости. Она мора да буде патристичка, верна духу и созерцању Отаца, ad mentem patrum (по уму отаца – прим. прев). Напослетку, треба да буде и неопатристичка, јер се обраћа новом добу, које има власите проблеме и недоумице. У том расположењу и са таквим ставом сам написао, сада већ пре тридесет година, своја два богословска рада о Стварању и о Учењу о искупљењу, која још увек сматрам својим најбољим, а вероватно и јединим делима. Нажалост, убрзо после тога сам био принуђен да престанем да се тиме бавим. Нисам могао да одолим искушењима. Мој рад на Оцима је остао недовршен: од пет планираних томова, само сам два завршио и то почетком тридесетих година. Уместо тога, окренуо сам се проучавању руског богословља и то сам завршио пред сам почетак рата. Међутим, испоставило се да је то изучавање било више деструктивно, него конструктивно дело. Истовремено сам суделовао у разним екуменским активностима, у почетку у ограниченом обиму. Неколико година сам летње распусте проводио у Енглеској, објашњавајући православље англиканским студентима и мирјанима, путујући од колеџа до колеџа, од града до града. Касније сам се укључио у рад главног екуменског покрета - Вера и поредак. Не жалим због свега тога, због тих врста «одступања». Са великим задовољством сам у току ратних година предавао у руским гимназијама у Белој Цркви и Београду. Та пракса ме много чему научила. Открио сам да дужност предавача јесте, и да треба да буде, више од пуког предавања. Човек треба да поучава живе личности, браћу и сестре у Христу. Треба да их учи животу, и на крају крајева, Животу вечном. Чак и као предавач, неопходно је да човек остане ученик. Уживао сам у учењу. Уживао сам да будем in statu pupilari (у стању ученика – прим. прев.). Није ли највећа част бити ученик, ученик Јединог Владике Који је једини истински Учитељ? Нико у Цркви не може бити учитељ. Једини Учитељ јесте Христос. Па ипак, остало је много тога неурађеног. Написао сам мање него што сам био дужан да напишем, или вероватно мање него што сам могао да напишем. Сада је вероватно прекасно. Међутим, заиста се надам да ће ми бити дато време да запишем своје «богословско завештање» и да будућим генерацијама пренесем своја најдубља интересовања.

То завештање ће се састојати из три главне тачке.

Прво, православна теологија мора бити исторична. Један истакнути британски теолог је недавно рекао: «Хришћанство је свакодневни позив на изучавање Историје» (F. M. Powicke). Још један савремени научник указао је на следеће: «Ми, хришћани, не верујемо у идеје, већ у Личност» (Dom Ansgar Venier), а та личност јесте наш возљубљени Господ и Спаситељ Исус Христос. Теологија није дијалектика појмова, већ исповедање вере. Наш Бог је Бог Који дела, Бог Који је делао у историји од стварања човека, Бог Који и сада дела у нашим животима, и Који ће делати док не дође као Судија да испита живе и мртве. Теологија је, дакле, изучавање дела Божијих.

Друго, проучавајући та Божија дела, суочавамо се са оним што је Герхард Кител умесно описао као «саблазан особености». Спасење је дошло «од Јудејаца» и свету је проповедано на јелинском језику. Заиста, бити хришћанин у суштини значи бити Јелин, јер наш ауторитет заувек остаје јелинска књига - Нови Завет. Хришћанска благовест је једном за свагда формулисана у јелинским категоријама. То ни у ком смислу није била површна рецепција јелинства као таквог, већ пажљиво и подробно откривање јелинства. Древно је морало да умре, али је ново још увек било јелинско – хришћанско јелинство наше догматике од Новог Завета до светог Григорија Паламе и све до нашег времена. Лично сам одлучан да браним ову тезу, и то на два различита фронта: од закаснелог буђења јудејства, као и од свих покушаја да се догмати преформулишу у категорије савремене философије, било немачке, данске или француске (Хегел, Хајдегер, Кјеркегор, Бергсон, Тејар де Шарден), или у категорије наводно словенског менталитета. Сигурно да ова моја теза потребује прецизност и одређене примедбе, али то је сада изван наше теме.

Треће, и последње, морамо да богословствујемо не ради задовољења наше интелектуалне знатижеље, ма како да је тај задатак оправдан, већ ради тога да бисмо живели, да бисмо имали живот у изобиљу, у Истини која, уствари није некакав систем идеја, већ Личност, и то управо Исус Христос. У том погледу, свети Оци могу бити једини истинити и поуздани водичи.

То је програм. Управо сам се тим програмом руководио у своме богословском подвигу. Сада се једино надам да ће Господ примити макар и наше намере.»

из књиге: Ендру Блејн, Георгије Флоровски – руски интелектуалац
и православни богослов, стр. 238-242,
Београд-Шибеник, 2013. год.

У недељу (28.12.2013.Г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Обровцу уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.

У својој беседи Епископ Фотије је рекао да је добро да деца са веронауке долазе у Цркву и да се причешћују Светим Тајнама. Поред тога Епископ Фотије је рекао да требамо сви заједно чувати свето православље, своје светиње и своју ћирилицу, јер је то плод наше православне културе и духовности.

После Свете Литургије приређена је трпеза љубави и послужење у просторијама ЦО Обровац трудом надлежног свештеника о. Саше Дрче.

Беседа

ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ–руски интелектуалац и православни богослов

Циљ ове књиге је да упозна читаоца са животом и делом оца Георгија Флоровског. Овај руски интелектуалац је био најистакнутија личност читаве једне плејаде Руса, који су после Револуције и емиграције у Европу, сачували и раширили живо културно наслеђе њихове отаџбине. Као православни богослов, отац Георгије је био један од оснивача савременог екуменског покрета, због чега се данас убраја међу најмудрије православне богослове двадесетог века. Онима, пак, који већ познају дело оца Флоровског, ова књига ће помоћи да прошире своје знање и поштовање, како на основу подробнијег осликавања његовог животног пута, тако и на основу значајног доприноса руској мисли и православном богословљу уопште. Са друге стране, онима који оца Георгија памте као непревазиђеног мислиоца, чије је стваралаштво оставило неизбрисив траг на науку и научно истраживање, ова књига покушава да открије једну нову страну оца Флоровског, али и да понуди тешко доступне библиографске архиве и остале податке, пресудне за конкретнија истраживања.
Једном приликом сам чуо да о животу оца Георгија постоје само штури и нејасни подаци, те да је потребно дати један темељнији и живописнији приказ. Због тога сам се у првом делу ове књиге потрудио да детаљно опишем његово дело и допринос екуменском покрету и Светском савету цркава, који је обележио значајан део његове научне каријере. Други и трећи део чине одлични есеји Марка Рифа и Џорџа Вилијамса, који су, по мом мишљењу, до сада најбоље написани прикази дела оца Флоровског као руског историчара и православног богослова. Четврти део садржи оно што би требало да буде коначна библиографија објављених радова Георгија Флоровског. Тај део је захтевао највише труда и времена. (Списак објављених дела оца Георгија преносимо у оригиналном облику – прим. прев.)
Сама идеја за ову књигу има подужу историју. Једнотомно издање Зборника посвећеног Флоровском, на којем сам радио почетком седамдесетих година, на наговор мојих сарадника се проширило у два тома, посвећена областима у којима је он учинио прве кораке, а убрзо је уследио и трећи део о његовом животу и раду. Тема последњег дела које је требало да напишем била је очигледна – животопис оца Флоровског и приказ његовог дела као руског интелектуалца и православног богослова. Одмах сам помислио на Марка Рифа као најкомпетентнију особу за такав посао - да опише допринос оца Флоровског као руског историчара - што је он одмах предано и учинио. Од Џорџа Вилијамса, који је доста писао о његовој каријери у Америци, затражио сам да искористим део есеја који говори о неопатристичкој синтези оца Георгија. Он је то великодушно прихватио и за њега одмах написао предговор. Пошто сам био прилично близак са оцем Георгијем, осетио сам да могу да припремим својеврсну скицу и о његовом приватном животу, те сам прионуо и на тај задатак, трудећи се да, поред тога, прикупим и његову комплетну библиографију.
Међутим, убрзо сам престао са тим радом, јер сам у пресудном тренутку одбране људских права и настанка међународног покрета за људска права, изабран да будем део девоточлане комисије светског покрета за заштиту људских права Amnesty International. Уследио је дуг и напоран рад на овом пољу. Могу рећи да никада нисам зажалио због тога, јер то убрајам у своје најзначајније ангажмане; али је и то имало своју цену - коначно издање Зборника никада није објављено. Читалац може помислити да сам оправдање за то пронашао у сличној ситуацији у којој се нашао и отац Георгије. Он је пред крај живота у кратком «теолошком тестаменту» признао да је подлегао искушењу и уплео се, између осталог, у екуменски покрет (изабран је међу четрнаесторицу оснивача Светског савета цркава), те је незавршеним оставио «дело о светим Оцима: од пет намеравних, само сам завршио два», додајући: «не жалим због... оваквих «одступања».» (Епилог)
Ипак, живот ми је великодушно понудио и другу шансу. Догађај који ми је вратио веру да треба да обновим рад на овој књизи и приведем је крају, јесу промене које су почеле да се догађају у Совјетском Савезу током осамдесетих година. Ове промене, делимично спроведене захваљујући храброј борби чланова Совјетског покрета за људска права, до краја 1991. године увеле су некадашњи комунистички блок у потпуно нови свет, а у самој Русији се указала нова прилика за коју је интерес већ постојао – вратити богато културно благо којег је Русија била лишена након 1917. године, а које се емиграцијама током двадесетих и тридесетих година, у великој мери сачувало. Тада сам помислио да су они желели и имали право да чују реч о стваралаштву оца Георгија Флоровског. Други догађај је уследио 1993. године - стогодишњице од рођења оца Флоровског. Била је то изузетна прилика за једну такву књигу. Након што ме је отац Јован Мајендорф подржао у овој намери, поново сам прионуо на посао. На срећу, било је неке користи и од ове паузе, те је сада комплетнија него што је то првобитно било планирано. Поред енглеске верзије, биће објављен и руски превод у издању Прогрес куће из Москве.
Благодаран сам свима онима који су ми помогли у писању ове књиге. Такође желим да се захвалим и издавачкој кући Светог Владимира на бризи и помоћи при издавању, а посебну благодарност дугујем Еми Одум због њене пожртвованости и надљудских напора да ова књига угледа светлост дана и то управо на сам јубилеј рођења оца Георгија Флоровског.

На празник светог Спиридона Тримитунтскога (25.12.2013) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Скрадину уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о светом Спиридону и његовом чудесном животу; да је оно најсличније животу светог Николаја Мирликијског. Свети Спиридон је чинио многобројна чудеса, његово житије је просто збирка чудеса овога дивнога светитеља који се прославио својим смирењем и простодушношћу. Утишавао је буру на мору, низводио кишу у време суше, васкрсавао мртве, заустављао токове река.

Поред тога, он је учествовао на I Васељенском Сабору против аријанаца, где је својим чудесима бранио веру Цркве у Свету Тројицу и у Господа Исуса Христа као Сина Божијега сапрестолна Оцу и Светом Духу.

На крају Свете Литургије пререзан је славски колач поводом храмовне славе, а потом је приређена трпеза љубави у просторијама ЦО Скрадин трудом надлежног свештеника о. Саве Миланковића.

Храм светог Јулијана саградили су православни Срби и Грци 1569. године у граду Шибенику, данас стара градска језгра града Шибеника.Ово је један од четири православна храма у овом граду. У Другом свјетском рату је бомбардован и том приликом је знатно страдао-остали су само спољашњи зидови.У таквом стању, као рањеник и страдалник, стоји све до данас.Наша генерација је Божијом милошћу, удостојена благослова и части да започне са обновом ове дивне светиње Епархије далматинске и Српског народа у граду Шибенику.Иако је вријеме тешко и оскудно како материјално тако и бројем наших вјерника(у последњем рату 1995. године већи дио православних Срба је протјеран са својих вјековних огњишта), са Божијом помоћи ћемо започети ово добро, Богу угодно и нама за спасење корисно дјело.
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија, ових дана ћемо почети са првим припремним радовима око обнове храма светог Јулијана.С тога молимо и апелујемо на све вјернике и људе спремне да чине добро, да се укључе и помогну у овом значајном и за наше спасење корисном дјелу.Ако су наши преци прије пет вјекова могли да у славу Божију и част светог Јулијана саграде овај свети храм, можемо и ми учинити толико да га обновимо и сачувамо будућим генерацијама као свједочанство нашег постојања на овим просторима и у граду Шибенику.

Сви који желе помоћи, свој прилог могу уплатити на жиро – рачун Црквене општине Шибеник:

Нека вам је на спасење и исцелење душе и тела свето Причешће и нека је жива и здрава мала сестра Јована, која се данас крстила и то крштење крунисала светим Причешћем, поставши тако нови члан Цркве Христове.
Видели сте како изгледа свето крштење у оквиру Литургије. Видели сте да онај ко долази да се крсти, кроз читање молитава – егзорцизме, бива ослобођен тираније демона и задобија благодат Светога Духа. После тога, на светој Литургији као печат и круна крштења долази свето Причешће, чиме новокрштени постаје једно са Христом. Зато је светоме крштењу место у светој Литургији, јер заједно чине и пројављују тајну Цркве и нашег спасења у Њој.
Тајна светог крштења повезана је и са данашњом јеванђелском причом. Данашња прича нам говори како је један човек, силазећи из Јерусалима у Јерихон, наишао на разбојнике, који га нападоше и полумртва оставише на путу. Сваки некрштени човек (а често и крштени) сличан је томе човеку кога су напали разбојници (демонске силе) и израњавили га грехом. Из тога стања физичке и духовне озлеђености, могуће је избавити се једино у Цркви управо кроз свету тајну крштења. У овој тајни, новокрштени се светотајински сједињује са Христом и задобија дар васкрсења и вечног живота, надилазећи тиме просто и пуко биолошко живљење.
Поменута јеванђелска прича о путу из Јерусалима у Јерихон односи се, како смо рекли, и на крштене чланове Цркве. Како? Онај ко живи у Христу, у благодати Светог крштења, он по речима светих Отаца духовно обитава у Јерусалиму. Ако, пак, он отвори свој ум за греховне помисли и греховни живот, тиме креће из Јерусалима у Јерихон, тј. губи благодат Светога Духа. Тако се и крштени одваја од Христа, па га поново могу напасти разбојници – демонске силе, и довести га у слично стање у којем је био пре крштења. Због тога је и члановима Цркве - крштенима, потребан непрестани подвиг, како би се удаљавали од Јерихона и пребивали у Јерусалиму. Бог једнако воли и крштене и некрштене људе, али крштени имају могућност да живе у духовном Јерусалиму – Христу, док некрштени то не могу.
Ава Антоније Велики, када су му људи долазили у манастир, често је питао: „Јесу ли „Јерусалимљани“ или „Египћани?“ Он није питао одакле географски долазе ти људи, већ да ли су истински људи Божији и да ли заиста траже Бога. Због тога је он за „Јерусалимљане“ говорио да је ту. Са њима је разговарао и поучавао их. За „Египћане“, туристе и случајне пролазнике и оне који не траже Бога, није био ту, из простог разлога јер им његова поука не би ништа помогла.
Господ Христос је дошао у овај свет да би као милостиви Самарјанин основао своју Цркву у којој се људи кроз веру у Њега и свето крштење исцељују од греха и смрти. Црква је духовно лечилиште, бања Витезда. Црква је и духовни Јерусалим за све оне који траже Бога и желе заједницу са Њим. Христос нам је својим примером показао шта и како треба да чинимо и како треба да живимо. Управо по Његовом примеру и ми смо позвани да будемо милостиви самарјани и да, носећи бремена једни другима, испунимо Закон Христов.
Ево једног конкретног примера за то. Данас смо мало негодовали при појању богослова на Иже херувими. Један ђак је певао, а десеторица других су стајали за певницом и ћутали.То није добро. Сви који су за певницом треба заједно да певају, а не једног да оставе самог. Потребно је од ђачких дана учити се да помажемо ближњима, јер је то основна поука приче о милостивом Самарјанину. Ако се тој мудрости не почнемо учити од младости, а за то имамо прилику, онда нећемо никада. У младости се, дакле, задобија и стиче етос најамника или етос пастира – милостивог Самарјанина.
У чему је разлика међу њима? Најамник (егоиста) увек и свагда води рачуна само о себи и својим интересима. Други за њега не постоји, нити је спреман да му помогне, јер је непрестано обузет собом и својим потребама. Шта је и какав је етос пастира открива нам управо прича о милостивом Самарјанину – Христу. Овакво схватање живота задобија онај који се уподобљава Христу и живи непрестано приносећи себе на жртву Богу и ближњима. Такав човек је увек спреман помоћи другоме, јер у другом не види свога противника, него брата.
Видели смо сви из приче о милостивом Самарјанину да је могуће имати све спољашње знање о вери и Закону Божијем, али да то у практичном животу буде далеко од нас. Због тога је у овој причи поменуто да и старозаветни свештеник и левит прођоше поред унесрећеног човека и не помогоше му. Зашто? Зато што је њихова вера била само на уснама. Тога се искушења морамо чувати и ми у Новом Завету. Ако постанемо неосетљиви на страдање ближњега и на његову невољу, онда се лако можемо уподобити негативним примерима из ове приче.
Да на крају још једном изразимо радост и благодарност Господу због велике тајне крштења и учлањења у Цркву наше мале сестре Јоване. Овим је она крочила на уски пут крста и васкрсења, пут на који и све нас Господ позива, приуготовљујући нам тако Царство Небеско и живот вечни. Амин.

У Недељу 26. по Духовима (22.12.2013.године)Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.Као и обично, скромно и уобичајено за наше услове и околности,у Светој Литургији су учествовали углавном вјерници који у свој свети храм долазе на свако богослужење.Најзначајније у томе је да су сви присутни, припремајући се постом и молитвом, приступилим Светим Тајнама Тијела и Крви Христове.

На крају Свете Литургије Епископ Фотије је бесједио сабраном народу тумачећи прочитану јеванђелску причу о безумном богаташу који не марећи за спасење своје, сваког дана живљаше у размишљању о свом материјалном богатству.Зато је и назван безумним јер није марио за оно што је вјечно и Божанско, већ за оно што не спасава човјека и не уводи у Царство Небеско.Тако, безумним се сматра сваки који се не богати Богом већ оним што одваја од Бога, разним материјалним и земаљским богатствима. Сва богатства овога свијета и свих свијетова која видимо и која не видимо не значе ништа ако у њима нема Бога.И да постанемо господари свих свијетова видљивих и невидљивих, знаних и незнаних, ништа нам то не вриједи ако Бога немамо, јер то не представља никакво богатство. Људи у овоме свијету јесу пуки сиромаси све дотле док се не испуне Богом. Право богатство даје Бог.

По завршетку Свете Литургије, у просторијама Црквене општине Шибеник, припремљено је послуже са све присутне.

У тренутку када уђох у собу, ту су били лекари у редовној посети болесницима. Неким случајем, ти лекари су били моји студенти на Универзитету. Када ме угледаше, дођоше да ме известе о старчевом здрављу. Пошто смо завршили разговор, они одоше, а ја приђох и седох близу старца Јакова. Чим ме је угледао, рече ми нешто неуобичајено, нешто о чему уопште никада нисам размишљао.

Не познајем те. Први пут те видим, али видим да иза тебе стоји анђео.
Био сам буквално потресен оним што ми рече. И настави:

Сви људи имају свога анђела. Пази да га не одбијеш од себе. Овог анђела си добио од тренутка крштења. Он те од тада прати. Он ће и у тренутку твоје смрти да узме душу у своје руке и да је води на Суд. И када дођу демони, говорећи: „Он је учинио ово или оно... Учинио је овај или онај грех...“ Тада ће твој анђео рећи: „Да, учинио је то, али је истовремено чинио и добра дела.“ И набрајаће их. Он је адвокат који ће те заступати. Пази, дакле, да га не удаљиш од себе. Видео сам га да стоји иза тебе.

Од тог тренутка никада нисам губио осећај да је анђео у мојој близини, мој анђео чувар. То је заиста велика радост за нас православне хришћане.

превод са грчког:
Епископ далматински Фотије

Не тврдимо да су сви хришћани... свети. Желе да буду. Не тврдимо да хришћани немају... недостатака и злобе. Покушавају да их превазиђу. То не чине они „други“ непријатељи Цркве. Не тврдимо да не бивају скандали у Цркви, али где их нема? Зар их нема у политици? Зар не бивају у удружењима? Зар их нема у фудбалским клубовима? Свуда где има људи бивало је и биће таквих ствари.

Оно, пак, што тврдимо јесте да медији, новине и ТВ... говоре само ружно о Цркви, а то често потиче од обичних измишљотина и од ничега. Чему оваква неправедна извештавања? Зашто се о Цркви ствара лажна слика?

Постоје свети старци, који су постали познати до краја земље, речима уста до уста, без да су их пратиле новине, нити су били преношени преко радија и телевизије.

Постоје старци који имају благодат да им долазе људи из Америке, Аустралије, из Немачке, са свих крајева земље, тражећи да их виде, очекујући помоћ. Постоје људи који сведоче о чудима и доброчинствима која су доживели и о томе говоре из личног искуства и са крајњим поштовањем.

Оно што тврдимо је то да таквих стараца нема нигде другде. Завера ћутања моћника овога света о Православљу и његовим светитељима се развејава као дим од силе Божије. Тако је увек било. Свагда је против Цркве вођен рат, било јавно, било тајно. И на крају је увек Црква тријумфовала. Тако је било ево већ две хиљаде година, тако ће бити и убудуће.

Тако је устројио промисао Божији кроз векове и сладчајши Богочовек Исус Христос једини истинити Бог. „На томе камену сазидаћу Цркву своју и врата адова неће је надваладати“ (Мт. 16, 18)

Несавршених људи има свуда. Има их и у Цркви. У Цркви такође постоје и добри људи. Постоје добри људи и у политици, у верским заједницама, у лажним религијама и учењима. У читавом свету постоје добри људи и добро је да је тако, јер су они утеха и помоћ своме окружењу и друштву. Светитеља, међутим, нема нигде другде осим у Православљу.

превод са грчког:
Епископ далматински Фотије

На празник светог Николаја Мирликијског (19.12.2013.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење манастирског братства. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о житију светога Николаја чудотворца нагласивши да је његово житије поучно за све, како за јерархију Цркве, тако и за вернике.

Испосник, чудотворац и милостиви пастир био је свети отац Николај и није чудо да је један од највећих и најпоштованијих светитеља у православљу.

После Свете Литургије Епископ Фотије је пререзао славски колач у спомен светога Николаја, кога као своју Крсну славу празнује и садашњи драговићки игуман Варсонуфије (Рашковић).

На крају је приређена трпеза љубави за све свештенство и госте у трпезарији манастира Драговића.

У недељу (15.12.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. На данашњој Светој Литургији читано је Јеванђеље о милостивном Самарјанину. Ова прича нам јасно говори да је суштина како старозаветног, тако и новозаветнога закона Божијег – хришћанска љубав.

Ту љубав нам је показао Господ наш Исус Христос који је распет био и страдао ради греха људских, али је као Бог васкрсао из мртвих ради нас и ради спасења свих.

После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све госте у манастирској трпезарији.

У недељу (08.12.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Бенковцу уз саслужење свештенства Епархије далматинске.

У својој беседи епископ Фотије је тумачио јееванђељску причу о исцелењу жене крвоточиве и васкрсењу Јаирове кћери. Из обе ове приче види се да је Христос, Спаситељ и Исцелитељ свих оних који му са вером приступају, да је Он васкрсење и живот. Поред тога епископ Фотије је рекао да ми Срби у Далмацији морамо чувати своје светиње, свој језик и своје ћирилићно писмо, јер смо све то примили у време крштења од словенских просветитеља Кирила и Методија, па то морамо сачувти и за будуће генерације.

После Свете Литургије за служашче свештенство и госте приређена је трпеза љубави у просторијама ЦО Бенковац, трудом надлежног свештеника протојереја Љубе Црнокрака.

Чули смо данас веома поучну причу о талантима (Мт. 25, 15-28), причу која каже како је Бог дао различите таленте (дарове) нама људима – једноме пет таланата, другоме два, а некоме један таланат. Тај један таланат је заправо дар живота, који смо сви добили од Бога.

Први је добио пет таланата, јер је Бог по Своме предзнању знао да ће се он трудити и радити да би стекао десет таланата, тј. да ће се трудити да постане савршен човек. То је човек, који је потпуно умножио своје божанске дарове. У теолошком и антрополошком смислу, то би био човек који је достигао обожење личности и постао светитељ. По речима светог апостола Павла, такав човек је достигао „меру раста висине Христове“ (Еф. 4, 13). Због тога такве људе – светитеље – сликамо у црквама и на иконама, да би их ми грешни следили.

Другоме је Бог дао два таланта – само наизглед мање. Овај човек се такође трудио и умножио своје дарове и наследио Царство небеско. Трећи, пак, несретник који је добио један таланат – дар живота, он је на жалост остао само на томе. Он није узрастао у својој боголикости. Он је остао да живи на нивоу старог и телесног човека и ни у чему се није уподобио Богу. Због тога на Суду Божијем – Суду Господара – само овај човек негодује и хули на Бога. „Ко си ти да ти ја полажем рачун?“ Овај, дакле, човек не доживљава Бога као свога Оца, јер није стекао љубав према Њему. Он самим тим није могао ни имати љубави ни према другим људима – ближњима. Такви, дакле, људи, телесни и земаљски, људи без љубави према Богу и ближњем неће наследити Царство небеско. Овај пример је, наравно, опомена свима нама да пазимо и чувамо се да не постанемо слични овоме човеку из јеванђелске приче, човеку са једним талантом. Није, дакле, за нас верујуће довољно да будемо задовољни тиме што смо крштени. Потребно је да се животом у Цркви уздигнемо изнад закона тела и греха, закона пале природе, иначе нећемо наследити Царство Небеско.

Цијели текст овдје

Како можемо ми да проверимо своје духовно стање и да проверимо да ли бисмо овога тренутка били оправдани на Суду Божијем, на којем смо свакодневно? Најпре и најлакше ћемо то проверити кроз свој однос према ближњима, тј. према другим људима. Ако ближњему – другоме човеку – узвраћам зло за зло, онда сам духовно још увек у Старом Завету. Ако му, пак, учиним и веће зло него он мени, онда се уподобљавам незнабошцу и паганину. Тек ако сам спреман да му опростим, онда сам духовно ступио у простор Новог Завета. Дакле, једино ако имамо љубави према ближњима и праштамо им, може се рећи да смо истински прихватили философију крста и васкрсења. Потребно је, дакле, да непрестано живимо распињући себе Богу и ближњима, јер је то суштина јеванђелског живота и најдубља философија Крста Христовог.
Ми у Цркви смо позвани да на свако зло будемо спремни окренути и други образ (Мт. 5, 39). Зло у себи, па и у другоме, можемо побеђивати једино и искључиво добром, никако узвраћеним злом. Дубока философија хришћанског живота крије се у овој причи о талантима. Бог је нас све људе позвао да будемо савршени. Међутим, ми то не желимо и нећемо. Пошто је Бог то знао и зна, због тога је неким од нас дао мање дарове, да их не би како окренули на зло и на своју сопствену погибао.

Ову причу о талантима можемо разумети и у чисто земаљском смислу. Неко, на пример, има таланат за учење и умножи га и постане велики научник; неко дар певања, па постане велики појац – певач; неко опет има спортске дарове и умножи их и постане као наш Ђоковић. Да би се и земаљски дарови – таланти умножили, потребан је велики труд, напор и подвиг. Међутим, главни и узвишени смисао ове приче о талантима је поука како да задобијемо божанско савршенство и уподобимо се самоме Богу. То је истински циљ и призив сваког човека - како од смртних и пролазних људи да постанемо боголики и христолики. Речима Светих отаца: како од образа, тј. лика Божијег, да задобијемо и подобије, тј. сам божански живот и божанско савршенство.

Светитељи у Цркви су управо то достигли. Вером и подвигом су се уподобили Христу и ево их сада на нашим фрескама, да би нам у Цркви осветљавали пут ка Богу и Царству Небеском. У нашем времену, философија трећег човека из јеванђелске приче, човека са једним талантом, телесног човека - намеће се свима као једина норма и мерило. Једи да би живео, живи да би јео. Егоизам, солипсизам, среброљубље и затвореност за Бога и ближњега - то су основне карактеристике философије модерног, западног човека, која се намеће свима нама. Данас нам се намеће, по речима светог апостола Павла, западно мишљење да је Царство Небеско „јело и пиће“ (Рим. 14, 17).

Наша православна философија и философија Цркве Христове је ипак нешто друго. По речима поменутог апостола Павла, за нас Царство Небеско није првенствено „јело и пиће“, већ „мир и радост у Духу Светом“ (Рим. 14, 17). То исто потврђује и свети старац Серафим Саровски речима да је циљ хришћанског живота, задобијање Духа Светога. Када се Дух Свети косне човекове душе, у њој се дешава оно чудо које се десило на Генисаретском језеру, када је Господ утишао буру на мору. У тој души, дакле, настаје мир и радост. У њу се усељава Дух Свети, а са њим и сви дарови Царства Небеског. У умножавању дарова и узрастању у Христу нема мере. То се види из других јеванђелских прича, на пример о сејачу и семену (Мт. 13) помиње се умножавање дарова до сто; а у другој, пак, причи спомиње се десет хиљада божанских таланата. Дакле, бескрај. Из саме приче о талантима може се закључити да ће вечни живот, за оне који га се удостоје, бити вечно уподобљавање Богу и достизање „мере раста висине Христове“.

Дај Боже да тако и буде, молитвама Пресвете Богородице и свих светих угодника Божијих, али се морамо чувати философије телесног човека, која нас одваја од љубави према Богу и ближњима, а самим тим нас удаљава и од вечног спасења. Амин.

Епископ далматински Фотије
манастир Крка, новембар 2013. године

На празник Ваведења Пресвете Богородице (04.12.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи уз саслужење свештентва и монаштва Епархије далматинске.

Ваведење је дивни богородични празник када се сећамо увођења Пресвете Богородице као трогодишње девојчице у храм Јерусалимски да буде посвећена Господу. По посебном предизбрању Божијем Пресвета Богородица је од стране првосвештеника Захарије том приликом била уведена у Светињу над Светињама. То има своју дубоку символику, јер је Пресвета Богородица од Бога изабрана да сама постане та Светиња пошто ће се од ње оваплотити сам Спаситељ света Богочовек Исус Христос.

Након Свете Литургије за све госте је приређена трпеза љубави у трпезарији манастира Крупе.

У Недељу 23. По Духовима (1.12.2013.године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спасау Шибенику, уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.Сви вјерници који су се ових дана на почетку Божићњег поста припремали постом и молитвом, приступили су Светим Тајнама Тијела и Крви Христове, припремајући се тако за празник Христовог Рођења.

На крају Свете Литургије, Епископ Фотије је бесједио сабраном народу тумачећи јеванђелску причу прочитану на Светој Литургији,а потом је за све присутне припремљено послужење за трпезом у просторијама Црквене општине Шибеник.

Храм Светог Спаса, један од четири православна храма у граду Шибенику, саграђен је 1778.године и задњих неколико година пролази кроз генералну обнову и санацију.Управо ових дана је завршена трећа фаза иконописа у овом храму чиме се приводи крају како обнова тако и унутрашње украшавање овог дивног православног храма у граду Шибенику.У прољеће, ако Бог да, благословом Епископа далматинског Господина Фотија,биће завршена и последња фаза иконописа а самим тим и обнова и украшавање храма Светог Спаса.