ARHIVA FEBRUAR 2013

АПЕЛ ЗА ОБНОВУ МАНАСТИРА СВЕТЕ НЕДЕЉЕ У ОЋЕСТОВУ

Изградња заветне цркве Епархије далматинске Свете Великомученице Недеље у Оћестову почела је 1928. године, јер су православни Далматинци, а посебно становници места Оћестова желели да подигну цркву у месту рођења великога Епископа далматинског Стефана Кнежевића (1853-1890). Црква је посвећена Светој Великомученици Недељи.

До свог освећења 1960. године, црква Свете Недеље припадала је пађенској парохији, а од 1960. године постаје самостална парохијска црква. Православни далматинци су се по традицији окупљали на сабору у Оћестову прве недеље после Петровдана, када је у овој заветној цркви Епархије далматинске свечано прослављан празник Свете Великомученице Недеље.

Због великог значаја ове заветне цркве Епархије далматинске, која је кроз своју историју већ постала место ходочашћа и поклоњења, како православних, тако и римокатолика и представника других вероисповести, Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије својом одлуком Е. бр. 169/05 од 13. 07. 2005. године цркву Свете Великомученице Недеље у Оћестову прогласио је манастиром.
Од ове године по благослову Његовога Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија ако Бог да манастир ће заживјети и добити своје братство.

SPC MANASTIR SVETA NEDELJA
Kunski račun:2402006-1100648908
IBAN: HR8824020061100648908
ERSTE & STEIERMARKISCHE BANK D.D.
SWIFT: ESBCHR22

Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га;
а који га изгуби, оживјеће га.
(Лк. 17, 33)

Семе које падне на земљу мора да умре, да би родило род. Ако не умре, по речи Христовој, онда једно остане, ако ли умре, род многи доноси. То значи ако неко жели да задобије нови живот, мора да умре. А шта то умире? Умире стари човек. Стари човек, то је овај круг овде (показује цртеж). Шта чини старог човека? „Похот плоти, похот очију и сујета живота“ (1. Јн. 2, 16). То су главне одлике старог, телесног човека. Другим речима, стари човек у нама је наша пала природа са страстима и гресима. То треба да умре у нама, да би из нас проклијао нови живот.

Стари човек је обличје (образ), а нови подобије. Обличје наслеђујемо по рођењу, биолошки, а подобије усвајамо вером и подвигом (слободом). Са човеком се, дакле, мора догодити исто што и са семеном које падне на земљу. Оно умире да би из њега проклијао нови живот – клас. То је слика (икона) васкрсења, али и преображења. Свети Оци ово преображење виде и као исцелење старог човека и облачење у новог, одуховљеног. И то се дешава дејством благодати Божије. Све оне способности (силе) човекове, било духовне било телесне, које су у старом човеку литургисале (функционисале) пара фисин (противно природи) почињу да се исцељују и дејствују ката фисин (по природи, сходно природи). Тако сада у новом човеку, оне силе (страсти) које су тежиле злу, почињу да се преображавају у врлине. На пример, нови човек почиње да осећа гнев према греху и злу, његов немир и несмирење се преображавају у смирење, нетрпељивост (егоизам) у трпељивост и заједништво, стомакоугађање у уздржање. Једноставно, сви пороци и страсти уступају место врлини.

ЦИЈЕЛИ ТЕКСТ ОВДЈЕ

Умирањем и васкрсавањем новог човека достиже се духовно стање које Свети Оци називају благодатним стањем „сина и кћери“. То је стање детета и човека Божијег, обоженог и обученог у Христа, као што и певамо у тропару крштења: „Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли“ (Гал. 3, 27).

У старом, телесном човеку иза сваке страсти крије се деловање одређене демонске силе. Преко страсти у нама, демони имају приступа нашем бићу, нашој души и уму. Најтеже је стање када демони имају приступ човековом срцу и грехом и страстима га учине каменитим и неосетљивим. Сетимо се приче о сејачу и семену (Мт. 13). Каменитом срцу приступају демони и узимају реч Божију из њега, тако да „не може род родити“ (Јн. 15, 4). Реч Божија (Христос) може у човеку да узраста само сходно његовом благодатном стању и то стање је, наравно, променљиво. Неко може из стања окорелог срца покајањем да постане добра јеванђелска земља – добар, нови човек; а исто тако може да се деси и обрнуто – од доброг човека да се падне до ада. Та стања у току живота пролазимо сви, па чак и у току једнога дана или тренутка. На пример, ако прихватим само једну богохулну помисао против Бога и брата, моје срце се помрачује и постаје немилостиво и каменито.

Свети Оци говоре: да бисмо се спасили од деловања демонских сила, морамо првенствено да очистимо свој ум, да детронизујемо сатану из свога ума и да задобијемо „ум Христов“ (ми ум Христов имамо). Свети Оци борбу за новог човека виде првенствено као умну борбу. Ако ту битку не добијемо, може се рећи да се још увек налазимо у „Египту“, јер умом робујемо страстима и помислима. Тумачећи први псалам (Блажен човек који не иде на веће безбожничко...), Богоносни Оци кажу да се он првенствено односи на умну борбу. Блажен је човек, то јест постаће блажен онај који се не саглашава са нечистим помислима (логизми), јер ће га оне, уколико их прихвата, поробити и задржати у сфери греха и смрти (Египат). Дакле, без умне борбе се не може духовно напредовати. Да су Адам и Ева били опрезнији у том смислу, не би пали. Ева се прва сагласила са сатанским нашаптајем – помишљу (ми бисмо данас рекли да је примила један умни СМС од ђавола), који је противан Богу. Бог је рекао Адаму и Еви: „Ако будете јели са овог дрвета, умрећете смрћу“ (1. Мојс. 3, 3). Сатана говори супротно: „нећете ви умрети, већ ћете бити као богови“ (1. Мојс. 3, 5). У томе је суштина умне борбе. Ђаво је „отац лажи“ (Јн. 8, 44) и увек говори лаж, поробљујући човека неистином да би га одвојио од Бога. Зато су Оци наглашавали велики значај „разликовања духова“ (1. Кор. 12, 10), то јест помисли. Треба увек да се питамо да ли је помисао која нам долази од Бога или не? Да ли ме приводи добру, води путем спасења или не?

Стари човек робује умним фантазијама и сликама и руководи се њима, не знајући често да се иза њих крије сам човекоубица од искони – сатана. Старац Јефрем из Аризоне каже да помисао када долази човеку на почетку изгледа као мрав (мигмиголеон). Ако је одбијемо – ништа, мир. Ако је прихватимо, она се претвара у лава који нас прогута. То је демонско лукавство. Данас сатана држи у власти многе људе и поробљује их преко мобилних телефона, интернета, фејсбука и уопште виртуелне реалности и другог, убацујући преко ових медија своје слике и представе и поробљавајући тако на жалост многе. Данас су на тај начин нападнута чак и мала деца.

Нови човек у нама, као што смо већ рекли, не може заживети док не очистимо свој ум, како би он у потпуности могао бити посвећен Богу. Чистота ума узводи човека ка чистоти душе, а као плод тога двога задобија се чистота срца. Задобивши чистоту срца, по Господњој беседи о блаженствима, човек бива оспособљен да умним очима „види Бога“ (Мт.). Човек је толико широко, дубоко, узвишено биће. Може, дакле, до ада да се спусти, али може да се уздигне и до боговиђења.

По Светим Оцима човек може да живи на три различита нивоа, тројако: на паганском нивоу (када њиме доминирају најниже страсти и грех; природне и противприродне). Данас се, на жалост, то стање потпуне помрачености покушава назвати нормалним, што не помаже човеку, него га још више сурвава до ада. Овде мислимо на покушај легализације педерастије и содомије и сваке врсте телесне и умне изопачености, које су по Светом апостолу Павлу, последица умне нечистоте: „и како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично“ (Рим. 1, 28). Други ниво на којем неко, по Светим Оцима, може да живи је старозаветни ниво (када се живи узвраћајући зло за зло, зуб за зуб, око за око (2. Мојс. 21, 24) и не може да се опрости другоме. То је оно старозаветно у нама. Трећи ниво је новозаветни. То стање је оно стање у којем се човек уподобљава самоме Христу и живи философијом крста – распињући се непрестано у љубави према Богу и ближњему. Могли бисмо слободно рећи да нови човек заживљава у нама тек када ступимо на новозаветни ниво и постајемо слични Христу. Свети Оци говоре да и у том новозаветном уподобљавању Христу постоје различити духовни степени. Сетимо се јеванђелске приче о сејачу и семену, која каже да један доноси плод по тридесет, други по шездесет, а трећи по сто (Мт. 13, 8). То значи да ми ни у новозаветној Цркви не достижемо сви исти степен светости, то јест обожења. Зашто? То је тајна, тајна слободе и љубави. Уколико неко има више љубави према Богу и ближњему, утолико ће он и више напредовати – уподобљавати се Христу. О овоме нам говори и јеванђелска прича о талантима (Мт. 25).

Старац Силуан Атонски каже да онај ко је узнапредовао у духовном – новом животу (монах, хришћанин), почиње у себи да осећа троструко деловање благодати Божије. Благодат прво почиње да дејствује у уму (деловањем благодати „отвара се ум“ за разумевање Божанских тајни). Затим она наставља да делује у души да би се, по старцу Силуану, на крају осећала и у телу. То је стање када је целокупна личност прожета и сједињена са Богом. Оно би се по старцу Силуану могло назвати обожењем (теосис) човека. Други Оци су то исто називали „благодатно стање сина“. Да су многи светитељи Цркве достизали тај ниво обожења, показују њихове нетрулежне мошти, којима их је Бог прославио овде на земљи, пошто су они прославили Њега својим животом.

Да се вратимо на почетак: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га“ (Лк. 17, 33). Какав живот? Мимо Христа, земаљски, ограничен, родбински... Живот који нас држи детерминисаним смрћу (као кад се пиле налази у јајету). Потребно је изаћи из те љуске, како бисмо предокусили нови живот, који нам се дарује у Цркви Христовој, то јест боље рећи који нам сам Христос дарује у Литургији Цркве. Тек у Литургији доживљавамо плодове новог живота и новог човека и узрастамо из мере у меру, док не достигнемо „меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13).

Ово би укратко било наше скромно размишљање о овој теми – семену које умире да би родило нови и богат род. Ми смо сви то семе које ће умрети када дође време наше смрти. Тада тело предајемо земљи док не дође Васкрсење. Тек у светлости Васкрсења биће потпуно јасно колико је свако од нас стекао у себи новог, христоликог човека. То ће нам бити и мера на праведном Суду Божијем и по томе ћемо у крајњем случају задобити своје заслужено место у Царству небеском. Амин.

У недељу о Митару и фарисеју (24. 02. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургији у Бенковцу уз саслужење пароха бенковачког протојереја Љубомира Црнокрака, пароха смилчићког протонамјесника Миле Савичића и епархијског протођакона Дајана Трифуновића.

Недеља о Митару о фарисеју је прва припремна недеља за Велики Часни пост. Црква нас данашњим Јеванђељем поучава да треба да тражимо опроштај од Бога као и овај јеванђелски цариник. Такође нам говори о томе како не би требали да будемо као фарисеј који мисли да је у свему праведан пред Богом.

Епископ Фотије нагласио је да треба довршити обнову ове дивне светиње цркве светог Јована Претече у Бенковцу и позвао све људе да помогну ово богоугодно дјело.

Беседа

У среду и четвртак 20. и 21. фебруара 2013. Епархију далматинску и манастир Крку посетио је директор Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама из Београда др Милета Радојевић са својим сарадницима.

Угледне госте из Београда дочекао је Епископ Фотије са братством манастира Крке, где су се они упознали са животом како самога манастира, тако и са животом Богословије Света Три Јерарха у Крки. Поред тога угледни гости су посетили и Цркву Светог Методија у Кистањама, манастир Оћестово и Цркву Светог Спиридона у Скрадину, као и само седиште Епархије у Шибенику. Епископ Фотије је упознао чланове ове високе делегације о проблемима са којима се сусреће СПЦ, Епархија далматинска њене црквене општине и манастири са посебним нагласком на обнову појединих светиња ове Епархије. Поред тога било је разговора и о проблему Срба повратника и о њиховом статусу у оквиру хрватскога друштва у перспективи скорог уласка Хрватске у Европску унију.

На празник Светог Фотија Великог (19.02.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства Епархије далматинске.

После Свете Литургије пререзан је славски колач у спомен Светога Фотија, патријарха цариградског, који је имендан Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија.

Свети Фотије Цариградски је један од највећих отаца православне Цркве који је живео у IX веку и спада у ранг великих отаца попут Светога Василија Великога и Светог Јована Златоустога. Свети Фотије се посебно празнује као исповедник и чувар светога Православља. Чувена је његова мисао да и: „најмање одступање од вере (православља) представља смртни грех“. Свети Фотије је био велики богослов и најученији човек свога доба. Најпознатија дела су му: Мистагогија о Светом Духу у којем он износи православно учење о Светој Тројици, изобличавајући при томе ново учење на Западу тзв. „Филиокве“ које ће бити први и главни узрок одступања западног хришћанства од православља; Та Амфилохија, у којима Свети Фотије објашњава тешко разумљива места из Светога Писма. Поред ових дела морамо поменути свакако и Фотијеву Библиотеку и Номоканон у XIV наслова.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ЛАЗАРИЦИ

У недјељу 37. по Духовима (17.02.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светој Лазарици уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске.

У својој бесједи Епископ Фотије је честитао Крсну славу светог Симеона Богопримца настојатељу манастира Свете Лазарице јеромонаху Симону (Кузмановићу).

У наставку бесједе Епископ Фотије је говорио о царинику Закхеју који је био презрен и није био омиљен у народу. Ипак, желео је да види Исуса када је дошао у Јерихон. Пошто је био малог раста и није могао да га види кроз народ, он се попео на дрво смокве. Исус му је пришао и замолио га да сиђе, те је заједно са ученицима посјетио његов дом. И тако је овај човјек мали растом постао велики вјером, али постаје још већи покајањем и на тај начин он постаје достојан спасења.

Послије Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне трудом и настојањем настојатеља манастира Свете Лазарице јеромонаха Симона.

На празник Сретења Господњег (15.02.2013.године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику уз саслужење шибенског свештенства.

У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о самом празнику као и о важности човјековог сусрета и сретања са Богом које се остварује у Цркви и кроз наш свакодневни однос са сваким човјеком као боголиким бићем.Наш однос са нашим ближњим је истовремено и наш однос са Богом, и све што чинимо нашим ближњим чинимо Христу (Мт.25,40), а што не чинимо нашим ближњим не чинимо Христу (Мт.25,45).Према том нашем односу биће нам суђено у дан Страшног и праведног суда Божијег и Другог доласка Христовог.У својој бесједи Епископ Фотије је нагласио и значај ријечи светога Симеона упућених Богодјетету Христу:“...гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“(Лк.2,34).

Након Свете Литургије припремљена је трпеза љубави у просторијама Црквене општине Шибеник.

На празник Светог мученика Трифуна (14.02.2013) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије извршио је Свету тајну крштења Сергеја Трифуновића, сина епархијског протођакона Дајана.

Затим је Епископ Фотије пререзао славски колач и осветио славско жито у просторијама Ц.О. Шибеник, јер је Свети Трифун Крсна слава протођакона Дајана и његове породице.
Овој Светој тајни и великој духовној радости присуствовали су већи број свештенства и монаштва Епархије далматинске, као и родбина и пријатељи новокрштеног Сергеја из Републике Српске.

Приликом проповједи Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије пожелио је сваки благослов Божији новокрштеном Сергеју и његовим родитељима, родбини,куму и свима који су присуствовали Светој тајни крштења.

Дана 13.2.2013. у порти храма светог Ђорђа у Книну затечена је по други пут обијена братска кућа. Напади на храм и братску кућу постали су толико учестали да вијест о њима више никога не изненађује. Из овога се намеће питање, како је могуће да се после вишегодишњих провала, скрнављења гробова и крађа не могу зауставити напади вандала на ову светињу. Полиција је извршила увиђај.

У навечерје празника (11.02.2013.) великих васељенских учитеља и светитеља Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог служено је свечано вечерње богослужење које је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије.

На сам дан празника (12.02.2013.г.) служена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархијa аустралијско-новозеландске и далматинске. Након Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено славско жито у спомен ових великих угодника Божијих.

У својој бесједи Епископ Фотије је поучио вјерни народ о великоме значају коју су ова тројица богослова Цркве имали кроз историју, истакнувши да је на темељима њиховога богооткровенског богословља утемељено учење наше Цркве.

Након тога је изведена академија у згради богословије. На академији су након уводног слова Епископа г. Фотија учествовали са пригодним програмом ученици богословије, као и група „Бело платно“ из Београда. Темат о богословљу кападокијских отаца одржао је јеромонах Херувим сабрат манастира Крке.

Послије је приређена трпеза љубави за све присутне госте.

Захваљујемо свим добротворима и приложницима који су помогли организацију славе богословије: Његовом Преосвештенству Епископу горњокарловачком Г.Г. Герасиму, Ц.О. Ријека, протојереју Момчилу Вукши, Ики Шаре и Ц.О. Сплит.

Беседа

У недељу 36. по Духовима (10.02.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о житију светог Јефрема Сирина нагласивши да је свети Јефрем ранохришћански светитељ подвижник који је оставио дивне поуке о духовном животу и монаштву.

У оквиру Свете Литургије Епископ Фотије је извршио мали помен новопрестављеном слузи Божијем архимандриту Луки (Анићу) игуману цетињског и дајбабског манастира Митрополије црногорско-приморске.

После Свете Литургије за све присутне приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.

У недељу тридесет и пету по Духовима (03.02.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Спаса у Шибенику уз саслужење шибенскога свештенства.

У својој беседи Епископ Фотије је тумачио причу о исцелењу слепога нагласивши да је то чудо плод вере и сусрета са Христом. Као што се ово чудо десило са слепим човеком који физички није видео, тако смо и сви ми позвани да у сусрету са Христом обраћајући се Њему својом вером и љубављу прогледамо духовно.

После Свете Литугије за све присутне је припремљена трпеза љубави у просторијама Ц.О. Шибеник.