НОВОСТИ

На празник Часних верига светога апостола Петра (29.01.2013.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештеника и свештеномонаха Епархије далматинске. После Свете Литургије, протојереј-ставрофор Петар Јовановић пререзао је славски колач, пошто су Часне вериге крсна слава Епископа далматинског Г.Г. Фотија.

Епископ Фотије у својој беседи за трпезом љубави је говорио о празнику Часних верига и о мјесту и значају првоврховног апостола Петра у раној Цркви, поучивши присутне како треба да се угледају на светог апостола Петра да би пошли путем спасења, уским путем који води ка Царству Небеском.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ

Свети отац Сава први Архиепископ српски свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. На овај велики празник Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и пререзао славски колач, поводом богословске славе као и славе параклиса Светога Саве у Крки.

Свети Сава је најзначајнија личност историје српске Цркве. После доласка са Свете Горе са моштима свога оца Светог Симеона свети Сава је почео велико мисионарско дело у Србији које је ишло у три правца: добијање самосталности српске Цркве 1219.г. затим посвећење Стефана Првовенчанога за цара Србије и утемељење светосавскога школства и просвете у Србији.

После подне Епископ Фотије је присуствовао на вечерњем богослужењу у цркви светог Кирила и Методија у Кистању где су по традицији полазници православне веронауке извели пригодни светосавски програм уз доделу светосавских пакетића.

23.јануар.2013. Борово/Вуковар - Дванаести пут за редом, на иницијативу Самосталне демократске српске странке, отпремљена је помоћ за манастир Крка и Богословију „Света Три Јерарха“. Координатор ове акције био је страначки одбор Вуковарско-сремске жупаније, а укопна отпремљена помоћ је вредности преко 20.000,00 куна. Ради се углавном о месним прерађевинама које је добровољно обрадио Живојин Буђирковић у својој месници у Борову. Помоћ, коју је примио јеромонах Херувим из манастира Крка, одвежена је у два комбија.инф.сл

На празник светог Јована Крститеља (20. 01. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у параклису Светог Саве у Сплиту уз саслужење свештенства Епархије далматинске.

По традицији, овога дана се обележава и свети отац наш Сава, први просветитељ и Архиепископ српски. У својој беседи епсикоп Фотије је говорио о светом Јовану Крститељу и светом Сави, указујући на сличности у њиховим житијима, обојицом их назвавши учитељима покајања.

После свете Литургије полазници православне веронауке при Ц. О. Сплит извели су мали програм у спомен светоме Сави, а потом је додељен и мали знак пажње – пакетићи, који су дар Црквене општине Сплит.

Потом је за све присутне госте приређена трпеза љубави у просторијама Ц. О. Сплит.

БЕСЕДА О СВЕТОМ ЈОВАНУ КРСТИТЕЉУ И СВЕТОМ САВИ

Драга браћо и сестре,
Данас празнујемо великог Пророка и Крститеља Јована, највећег пророка Старог Завета и првог пророка Новог Завета, који је припремио пут за долазак Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа.

Како је то свети Јован Крститељ припремио пут за долазак Христов? Покајањем! Покајање је благословени пут на који је указао свети Претеча, као једини пут који свет и човека води у сусрет Месији – Христу. Оно што је свети Крститељ чинио позивајући све народе да се покају и крсте на реци Јордану ради опроштаја грехова, то исто је чинио и свети отац Сава у српском народу. Свети Сава је дошавши са Свете Горе са моштима свога оца светог Симеона Мироточивог у Србију, наставио апостолско дело светог Кирила и Методија – мирећи браћу, крштавајући и приводећи српски народ православљу и нашој светој Цркви.

ЦИЈЕЛИ ТЕКСТ ОВДЈЕ

На који начин је то свети Сава чинио? Управо јеванђелским методом, коју је показао свети Јован Крститељ - позивајући Србе на покајање и на живот у светлости Јеванђеља Христовог. Отуда не би било непримерено светог Саву назвати Крститељем православних Срба – духовним оцем нашег народа, који је Србе привео Христу – Јагњету Божијем, „које узима грехе света“ (Јн. 1, 28-29).

Свети Јован Крститељ је цео свој живот провео у пустињи, живећи најузивишенијим аскетским животом, до те мере да се више уподобио анђелима него човеку. Зато се он на иконама изображава (слика) као анђео са крилима. Свети Крститељ није био само проповедник покајања, већ пример и узор; није био само проповедник поста и врлинског живота, већ је тако и сам живео. По јеванђелским извештајима он је био обучен у камиљу длаку, опасан кожним појасом, да би нас поучио скромности и уздржању – јеванђелским врлинама које уз покајање узводе човека ка Богу.

Ако сада погледамо житије светог Саве, препознаћемо задивљујућу сличност са животом светог пророка Јована Крститеља. Свети Сава као царски син напушта земаљско царство и престо. Одриче се свега да би постао ученик Христов и одлази на Свету Гору. На Светој Гори свети Сава је живео савршеним аскетским подвигом, обилазећи босоног испоснице светогорске, учећи се од преподобних отаца анђелском животу у телу, управо начину живота светог Јована Крститеља.

Таквим животом свети Сава је као млади подвижник задивио читаву Свету Гору и достигао „меру раста висине Христове“ (Еф. 4, 13). Победивши у себи старог човека - страсти и грех, светог Саву је Бог благословио изобиљем дарова Светога Духа: даром молитве, богословља и чудотворства, поставивши га „као град на гори“ и „светиљку која до данас светли“ (Мт. 5, 14-15) у српском крстоносном народу и Цркви православној.

И свети Јован Крститељ и свети Сава су нам својим животима показали како се задобија Царство небеско. То је живот у пустињи и потпуно предавање себе Богу.

Данашњи савремени човек се, на жалост, удаљио од овог идеала и живи све више по законима овога света. Још је свети апостол Павле саветовао хришћанима да се не владају по законима овога света (греха), јер у свету влада „похот очију, похот тела и сујета живота“ (1. Јн. 16-17). Свети Крститељ и свети Сава су нам показали уски пут који води у живот вечни и Царство небеско. На почетку тога пута стоји спасоносно покајање, које нас као блудне синове и кћери једино може вратити у „наручје Оца небеског“ (Лк. 15, 11-32).

Нису сви људи хтели да послушају проповедника и учитеља покајања светог Јована Крститеља. Ко није хтео да га чује? Фарисеји и књижевници, умишљени „праведници“ Старог Завета. Они не само да су се, понесени својом гордошћу, сматрали праведним, већ су се поставили и за судије Израиљу, као што нам каже свето Јеванђеље: „а на Мојсијеву столицу седоше фарисеји и књижевници“ (Мт. 23, 22). Свети Јован Крститељ њих назива „породи аспиде“ - змије, тј. ђавола, због њихове демонолике гордости и упорног пребивања у злу и непокајању. Да је свети Јован Крститељ био у праву што их је тако називао види се и по томе што су управо књижевници и фарисеји били међу првима који ће тражити распеће Господа нашег Исуса Христа, а касније ће наставити и да гоне Цркву Христову.

Има ли оних у нашем народу који не послушаше, односно не слушају светог оца Саву? Има, на жалост и превише... Зар нема у нашем народу оних који се кроз историју одрекоше своје свете вере, православља и светосавља и примише веру туђинаца и освајача? Зар нема оних у нашем народу који уместо да граде цркве и манастире као свети Немањићи, кренуше да их руше, па их руше и данас? Зар нема и оних који заборавише да су Срби и на своју срамоту назваше се другим народом, заборавивши светог Саву, крсну славу и своје обичаје? Зар нема оних у нашем народу који заборавише Лазареву клетву, наше Косово и косовске мученике, зарад доброг живота и служења владарима овог света? Зар нема међу нама и оних који заборавише да уче своју децу светосављу и своме писму ћирилици - коју нам оставише свети словенски просветитељи и свети Сава? Има на жалост, браћо и сестре, било је тада, а има и данас пуно противника светог Саве у нашем народу. Пуно је оних који не иду путем светог Саве. Ми Срби смо највеће трагедије кроз историју доживљавали када смо напуштали Бога и светога Саву. То би нам требала бити највећа поука.

Завршићемо ову беседу о Јовану Крститељу и светом Сави речима да су обојица мученички за Христа пострадали. Свети Јован Крститељ је мачем посечен од Ирода, а свети Сава је мученик после своје смрти, пошто му Турци свете мошти спалише на Врачару 1594. године.

Ето, са ових неколико скромних речи да се подсетимо како данашње заједничко обележавање празника светог Јована Крститеља и светог Саве има дубоког смисла. Дај Боже да се њиховим молитвама доврши храм Светог Саве овде у Сплиту, мученички храм који више од седамдесет година чека да буде завршен, како би наш народ у њему прослављао Име Божије и чувао своје православље и светосавље у Далмацији. Амин.

Епископ далматински Фотије
Сплит, 21. јануар 2013. године

Празик Крштења Господа Исуса Христа – Богојављење (19.01.2013.) свечано је прослављен широм далматинске Епархије са традиционалним освећењем богојављенске воде.

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на овај велики Господњи празник, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства и потом извршио велико богојављенско освећење воде.

Богојављење или Епифанија је Господњи празник. У раној Цркви су се на празник Богојављења славила сва Христова јављања свету: Рођење Христово, Поклоњење мудраца Христу, Христово Крштење. Почетком четвртог века издвојен је празник Рођења Господа Исуса Христа - Божић и слављен је посебног дана, како се слави и данас.

На дан Богојављења Црква слави Христово Крштење на реци Јордану. Господа је крстио Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ. Том приликом су се небеса отворила и људима се открио, објавио, Бог као Света Тројица. Када се крстио, Христос је имао тридесет година. Уласком Христовим у воде Јордана долази до једног коренитог преокрета, долази до освећења читаве творевине.

После Свете Литургије приређена је трпеза за све присутне госте у манастирској трпезарији.

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, на данашњи празник Крстовдан - навечерје Богојављења (18.01.2013.год.),служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику.

По завршетку Свете Литургије, у спомен Крштења Господа Исуса Христа на ријеци Јордану, Епископ Фотије је извршио Велико освећење воде.Након освећења, вјерни народ захвата освећену воду коју као благослов носи у своје домове.

На празник Обрезања Господњег и светог Василија Великога Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића. У својој беседи Епископ Фотије је рекао да је празник Обрезања Господњег доказ реалног Оваплоћења Бога Логоса и Његовог очовечења и праслика новозаветног Крштења.

Затим је говорио о светом Василију Великом рекавши да је свети Василије Велики један од највећих отаца Цркве. Свети Василије је писац монашких правила, многих апологетских и догматских списа у којима је објашњавао Тајну о Богу као Светој Тројици, а њему се приписује и Света Литургија названа Василијева која се служи десет пута годишње у православној Цркви.

После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све госте у просторијама ЦО Шибеник.

У недељу (13.01.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светога Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића пароха шибенског. У својој беседи о страдању четрнаест хиљада мученика витлејемских нагласио је да је њихово страдање праслика страдања Христовог и свих мученика кроз историју Цркве.

Са друге стране безумни и властољубиви Ирод је прототип свих безбожника и гонитеља Цркве, па и самога антихриста који се спомиње у књизи Откровења.

После Свете Литургије за све присутне је организована трпеза љубави у просторијама ЦО Шибеник.

ПОСЈЕТА ПОВРАТНИЦИМА У СКРАДИНСКОЈ ПАРОХИЈИ

У дане Божићних празника (10.01.2013.године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је у пратњи надлежног скрадинског пароха Саве Миланковића и шибенског пароха Милорада Ђурђевића посјетио скрадинску парохију.

Том приликом Епископ Фотије је посјетио повратнике који живе у Павасовићима, на Прокљану, у Братишковцима, Горицама и Чистој Малој.У ова мјеста се вратило неколико српских породица од којих неке живе врло скромно.Неки од њих нису чак успјели да остваре ни право на обнову породичне куће која је срушена у последњем рату (1995.године), као што је случај са породицом Павасовић у Павасовићима, која са три члана живи у једној малој собици у кући која ни кров нема.

Породицу Лалић у Горицама, није задовољио чак ни живот у „богатој“ Америци.Вратили су се у свој родни крај, на своје огњиште, и обновили породичну кућу у којој данас живе са својим сином.Сретни су и задовољни што су на свом огњишту, међу својим народом, којег иако је мало чини их сретнијим и задовољнијим него живот у Америци.

У Чистој Малој смо посјетили породицу Милана Лалића, прави примјер српске домаћинске куће и породице.У жељи за животом на свом огњишту и борби за опстанак, не боје се никаквог посла.Има их четрнаестеро, и свако ради свој посао, од најмлађег до најстаријег: “Од јутра до мрака радимо на свом имању, једни су код оваца, други у пољу, трећи у винограду... много је посла, али када смо сви сложни све се стигне урадити и тако смо сви сретни и задовољни“ прича нам домаћин ово честитог дома.

Ови различити примјери живота наших људи показују да је,уз мало воље и труда, повратак на своје огњиште могућ.У почетку је тешко, али је опет лакше него живјети у туђем свијету и далеко од свог огњишта,далеко од гробова својих предака и далеко од својих светих храмова у којима је наш народ крштаван и вјенчаван.

Зато наша Црква не заборавља свој народ, не оставља га, већ брине о њему колико може,апелујући на све оне који могу, да се врате на своја вјековна огњишта,јер је познато да народ који заборави своје светиње, своје корјене своје свете претке, губи свој идентитет и нестаје.

На празник светога архиђакона Стефана (9.1.2013) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење манастирског братства и игумана манастира Крупе.

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о светом архиђакону Стефану, истакавши да се по примеру светог архиђакона Стефана види какав би требао да буде свештенослужитељ – испуњен благодаћу Светога Духа и испуњен божанском мудрошћу. Ако те особине има један свештенослужитељ, он је истовремено испуњен и божанском љубављу и спреман је да страда за Христа, као што је страдао свети архиђакон Стефан и да се истовремено приликом страдања моли за оне који га каменују и спреман је да опрашта онима који му зло чине.

После Свете Литургије Епископ Фотије је пререзао славски колач, пошто је свети архиђакон Стефан Крсна Слава сабрату манастира Драговића јеромонаху Јовану (Ковачевићу).

После Свете Литугије за све присутне госте приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.

На празник Сабора Пресвете Богородице (08. јануара 2013. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у Книну уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.

У својој беседи Епископ Фотије је рекао да је други дан Божића посвећен Пресветој Богородици, посредници људског спасења, пошто се она удостојила да се од ње роди Господ и Спаситељ света Исус Христос.

Поред тога, Епископ Фотије је нагласио да се ми у ове дане Божићног мира молимо за оне несретне људе, који су ових дана рушили православно гробље и крстове, а затим и провалили у парохијски дом при цркви Светог Георгија у Книну.

После свете Литургије за сво служашче свештенство и госте приређена је трпеза љубави у просторијама Црквене општине Книн.

Беседа

не очајавајте! Зар није Он сам био сиромашан, рођен у витлејемској пећини да би и ви имали наду?

живите од дела руку својих. Зар није сам Христос био радник – дрводеља, припремајући крст свој, поучавајући нас да живимо од дела руку својих?

помажите оболелима и немоћнима. Зар није Он чинио највећа чудеса, исцељивао сваку болест да би нам показао да и ми треба тако да чинимо?

Христос се роди – учена господо, професори и научници,

знајте да је ваше знање дар од Бога. Зар није Он највећи Просветитељ и Научник – који је небо и земљу премудро створио?

Христос се роди – државни службеници и политичари,

радите за добро народа и служите Му. Зар није Господ дошао као слуга у овај свет и принео себе на жртву, показујући нам тако пут?

Христос се роди – браћо свештеници и монаси,

следујте Христу и будите Његови истински сведоци. Зар није Он као Син Божији дошао у овај свет као Спаситељ и Вечни архијереј и као Светлост овога света очекујући од нас да и ми такви будемо?

радујте се и веселите, поштујући своје родитеље и чувајући своју безазленост. Зар није Господ ради вас деце и ради свих нас људи, као Дете рођен од Пресвете Богородице, да би ми сви постали деца Божија?

и звезде небеске и сва твари, ангели Божији и пастири.

Велики празник Рођења Христовог – Божић (07.01.2013.г.) свечано је прослављен широм далматинске Епархије. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је на овај велики празник служио свеноћно бденије и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. И ове године, хвала Богу, на божићној Литургији у Крки било је доста народа из Буковице и Книнске крајине. Посебну лепоту богослужењу у Крки ове године је дао византијски хор „Мојсије Петровић“ из Београда, који је певао по старим српским напевима – неправедно заборављеним у наше време.
На Светој Литургији је прочитана божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и свих архијереја СПЦ. После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне госте.

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је на Бадњи дан Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику.На Светој Литургији, Епископ Фотије је шибенског пароха протонамјесника Милорада Ђурђевића, одликовао чином протојереја.
Истога дана служено је вечерње богослужење у Саборном храму у Шибенику када се по традицији на богослужењу окупља велики број православних вјерника како из Шибеника тако и из његове околине.На крају вечерњег богослужења, Епископ Фотије је благословио бадњак и бадњакове гранчице које су дијељене сабраном народу, а које народ носи у своје домове.Паљење бадњака је обављено у просторијама Црквене општине Шибеник гдје припремљено и послужење за сав сабрани народ.
Након богослужења и благослова бадњака, Епископ Фотије се обратио сабраном народу:

Ево нас пред колевком Богомладенца Исуса Христа. Бог Који је из љубави створио свет и човека, свесилни, свемоћни, из безмерне љубави постаје човек – рађа се као дете, да би нас спасао. Можемо поставити питање, које се само намеће: од чега да нас спаси? Свети оци и учитељи Цркве на ово питање одговарају једногласно: од смрти, греха и ђавола.
Први човек кога је Бог створио, Адам, у рају се грехом одвојио од Творца. Нарушивши ту рајску заједницу – Цркву, Адам је постао смртно и трулежно биће. Отуда смо и ми људи потомци првозданог Адама и Еве биолошким рођењем наследили ту смртну природу. То је један од разлога да Бог из своје очинске љубави пошаље Сина свога у свет, да би се родио као човек Исус Христос. Христос нам враћа изгубљену заједницу са Богом, дарујући нам бесмртност и Царство небеско.
Не чини, дакле, Божић само славље, бадњаци, јелке, укусна јела, честитања... То је људска компонента овог празника, која на жалост може да прогута и замени суштину данашњег догађаја. Божић је првенствено богочовечански – онтолошки догађај. Ми на овај дан празнујемо оваплоћење Бога Логоса - Господа Исуса Христа, који у свет долази као Спаситељ, као Цар и као Судија.
Свето Јеванђеље каже да оним људима, који вером, надом и љубављу примише Сина Божијег који се у телу јавио, Бог даде власт да буду деца Божија.
Можемо и овде поставити једно питање: па, зар нису сви људи, пошто нас је све Бог створио, деца Божија? Да, али у релативном смислу. Истински, пак, само су они људи деца Божија, они од нас, који по својој слободи верујемо да је Исус Христос - Син Божији, који је ради нас постао човек, да би нас привео Богу.
По чему се, дакле, деца Божија, синови и кћери Божији, разликују од синова и кћери овога света и века? По вери у Христа. По љубави према Христу. По животу сходно закону Божијем. По доброти, по милосрђу, по љубави... према Богу и ближњима. То су јеванђелске особине деце Божије. Живимо ли тако, имамо право називати себе синовима и кћерима Божијим.
Међутим, ако не живимо тако, то право на жалост губимо. Људи везани једино и искључиво за овај свет живе противно Богу. Противно Његовој јеванђелској истини и љубави. Таквим животом они се већ овде на земљи удаљују од Бога, а тиме и од ближњега. Свети оци отуда говоре да ће Суд Божији, који ће бити на крају људске историје, бити ништа друго до одвајање синова и кћери Божијих – Божијих људи, од синова и кћери овога света и века. Библијским језиком речено, Бог ће на Суду коначно одвојити добре од злих људи – као што пастир одваја јагањце од јаради и првима ће даровати живот вечни, а други ће остати вечно удаљени од Бога и Његове љубави.
Божић је празник када и о овоме треба да размишљамо, како би откривали пуни смисао и циљ свога живота на земљи. Божић нас позива да се заједно са ангелима Божијим и пастирима витлејемским поклонимо Богомладенцу Исусу Христу и да живимо Њиме. Да од Божића Христос постане наш Живот – то је истински призив данашњег празника и дај Боже да тако буде.
Нека вас све овде сабране Богомладенац Исус Христос благослови, благослови вас и ваше породице. Нека се у душе и срца ваша усели дар Божића – небески мир и добра воља.

Oбијена братска кућа
код храма светога Ђорђа у Книну

По други пут у току ове седмице храм светог великомученика Георгија је мета насилника, овога пута пљачкаша. Наиме, у јутарњим часовима, 5.1.2013.године затечена је обијена братска кућа у порти храма. Из братске куће однешена је пећ на дрва и цијеви. Пећ није била мала, а и тешка је, тако да сматрамо да је била потребна већа физичка снага да би била изнешена из куће са стрмим степеницама, те свакако то нису могла учинити дјеца, а нарочито не појединац. Вриједност пећи износи око 350€. О том догађају обавијештена је полиција и извршила увиђај.

Божићна посланица Српске Православне Цркве

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О БОЖИЋУ 2012. ГОДИНЕ

ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

Радујте се, праведни, кличите небеса,
Играјте горе јер Христос се роди...
(стихира на божићном јутрењу, глас четврти)

Божић нам доноси радосну и дивну вест да је вечни Син Божји постао Човек, Богочовек Исус Христос. Оваплоћењем Његовим испунило се пророштво пророка Исаије: Ето, Девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог (Мт 1, 23; Ис 7, 14). Од тог дана, па до краја века, Бог је са нама и ми смо Божји. Син Божји је сишао на земљу, а човек се успео на небо. Све се сјединило. Анђели са људима певају, а људи учествују у анђелском животу. Свети Јован Златоуст назива Божић мајком свих празника и, дивећи се Рођењу Божјем као чудесној тајни, прославља га говорећи: „Гледам чудновату тајну. Гласове пастирâ чујем у ушима својим. Анђели певају, арханђели поју, серафими славослове, сви празнују гледајући Бога на земљи, а човека на небесима. Бога, Који се на небесима налази, гледају као Онога Који је Узрочник Свог силаска на земљу. Човека, који је на земљи, гледају како се човекољубљем Божјим нађе на небу.“ Бестелесни Бог узима тело, Невидљиви бива видљив, Онај Коме нико не могаше да се приближи постаје опипљив, Безвремени добија почетак, Син Божји постаје Син човечји. Ово јављање Божје у нашем свету и у нашем животу почетак је нашег сопственог уласка у свет Божји. Дакле, смисао Божића јесте у томе да је Бог дошао људима како би се они приближили Њему.

Цијели текст овдје

Говорећи о јединству божанске и човечанске природе у Личности Христовој, свети Григорије Богослов са побожним чуђењем каже: „Колико је дивљења достојно ово сједињење Бога са човеком! Какво је то чудесно сједињење! Онај Који јесте ствара се. Онај Који богати друге сиромашан постаје. Онај Који је пунотан испражњава се. Он се испражњава од славе Своје да бих ја окусио од пуноће Његове.“ Унижење Христово јесте снисхођење љубави Његове према роду људском. Да није Бог дошао човеку, не би човек могао да дође Богу. Без унижења Исуса Христа не би било могуће да се оствари обожење човека (Флп 2, 6-8).

Смирењем и унижењем себе изражава се највећа љубав. Онај ко љуби занемарује самога себе и даје се другом. Устима светог Златоуста Христос говори сваком од нас: „Тебе ради, дете моје, осиромаших, избивен бих, унизих се од славе моје. Оставих Оца и дођох ка теби који ме мрзиш и одбацујеш. Дотрчах ка теби да те учиним својим. Тебе са самим собом сјединих. И горе на небесима тебе имам и доле на земљи сједињен сам са тобом.“ Очовечењем Христовим, за свакога од нас отвори се рај, небеса се распростреше по земљи, небеско се са земаљским сједини. Анђели и људи заједно прослављају заједничкога Господа, Оца нашега небеског. Човек почиње да се нада Васкрсењу. Гле, радује се Царство небеско! И све ово даровано је безграничним снисхођењем божанског човекољубља које учини ово велико чудо – дође Бог у наш свет.

Чиме можемо да узвратимо Господу за бескрајно обиље човекољубља Његовог?

На Његову љубав ми најчешће одговарамо својом незахвалношћу јер Га својим начином живота вероватно више жалостимо него што Га радујемо. А наше хладне душе, тела и срца ништа тако не загрева као љубав Божја зато што је Бог љубав (1. Јн 4, 16). Ко је од љубави отуђен, отуђен је од Бога Који се само љубављу усељава у човека. Не мислимо само на небеску стварност већ и на земаљску. Када се снага љубави толико манифестује у нашим људским односима, како ли је тек кад Бог загрли човека, кад га прими у Своје наручје? Када се Бог усели у човека, у човеково срце и у човеков ум, можемо ли појмити радост сусретања са Лицем Бога Живога? Кад је толика радост када се сретнемо ми, пролазни људи, једни са другима и када гледамо лице један другога, колика ли је радост Бога видети, са Богом се срести? А ово је Дан у којем смо се са Богом срели, у којем смо Бога видели и Бога примили.

На Божић је дошао Бог, уселио се у нас, да би нас научио како да једни друге загрлимо, једни другима опростимо. Бог је нама опростио, како да се ми усудимо да једни другима не опростимо? Нема тога зла које нам неко може нанети, а да би оно могло надвладати добро овог Божића и да би могло надјачати у нама спремност на опроштај. Зато, волимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца, Сина и Духа Светога, Бога љубави! Љубимо једни друге љубављу којом нас је Бог заволео пре настанка света, љубављу којом нас љуби у Сину Свом Љубљеном! Волимо једни друге љубављу која не тражи своје, која се не горди, која све трпи, свему се нада (1. Кор 13, 7)! Имајмо на уму да се та љубав простире на целокупну природу око нас, којом нас Бог дарује, храни и радује! Чувајмо своје и њено здравље и лепоту! Не заборавимо да Долазак Сина Божјег у свет има космички значај! Преко тог Догађаја спасавају се од смрти не само људи него и читава Божја творевина. Славећи Божић, децо наша духовна, ми увек изнова подсећамо сами себе и једни друге на неизрециву и свепрожимајућу божанску љубав и прослављамо љубав којом нас је Бог заволео пре него што ми заволесмо Њега и којом нас вечно воли.

Поред љубави, која је свеза савршенства (Кол 3, 14), данас су нам преко потребни мир и добра воља. Зато у нашим срцима увек, а посебно о Божићу, треба да одјекује анђеоска песма: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! (Лк 2, 14). Ова божићна порука, браћо и сестре, садржи у себи три велике истине и на овим речима се, као на три камена темељца, заснива начин, смисао и коначни циљ људског живота.

Прва истина јесте позив човеку да прославља Бога. Славити Бога може само онај ко је открио најдубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као Творцу, Промислитељу и Дародавцу свих добара, то је већа човекова радост живота, то је већа и његова спремност да слави Бога.

Друга истина јесте мир на земљи. Миротворство је Божје својство. Њиме човек постаје син Божји, по речи Христовој: Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим звати! (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе могу наћи мир у својој души; једино такви људи су истински миротворци. Њима је мир у срцу и на језику. Иначе, онима који се не помире са Богом и људима у уму и у срцу, мир може бити на језику, али у срцу су им мржња и рат. Што је више Бога у срцима људи, то је више мира на земљи. Што је мање тога богатства, то је више отимања за земаљском влашћу и богатством, више себичног немира, отимања једних од других.

Трећа истина јесте добра воља међу људима као темељ људског заједништва. Тамо где се роди мир, наступа добра и блага воља међу људима. Добра воља се рађа из љубави, из богољубља и човекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца, јер истинска љубав ништа не тражи за себе.

Живимо у времену у коме су ове вредности – хришћанске и, верујемо, вечне – обезвређене и запостављене. Духовна криза оставља страшне последице по међуљудске односе. Поново не говори брат са братом, син са оцем, кум са кумом, сусед са суседом. Разлога и оправдања, смислених и бесмислених, као и увек, има на претек. Питамо се: зар је могуће да нас толико помрачују наше властољубље и самољубље да нам све овосветско буде драгоценије од оца, мајке, брата, сестре, кума, суседа, ближњега? Наше време је одавно време потресâ, социјалне несигурности и отуђења. Живимо у времену у коме је све на продају, у коме се тргује свим и свачим, па и истинском слободом и људским достојанством. Овоземаљска правда и право не јемче нам право на своје, па ни на живот онде где постојимо од када постојимо. Да ли се, уосталом, правда моћникâ овога света икада другачије испољавала? Да ли је ово први пут у историји да судије заборављају речи премудрог Соломона: Ко оправда кривога и ко суди правога, обојица су гад пред Богом (ПрС 11, 6)?

Али зато што је време такво какво јесте, због тога што је оно такво откако је греха и што ће такво бити док је зла у свету, Божић нам долази као мелем на рану, као најдубља утеха, која од Бога долази и којом нас Он ослобађа од туге и враћа нам поверење у Његову правду и Његову истину. Божић нам враћа поверење и у људску доброту и љубав и буди наду да она не само може да засија у срцима људским већ и да се може, милошћу Божјом, пројавити и кроз људске институције, упркос осионости силникâ овога света и века.

Божић је Дан утехе и наде за све избегле и изгнане, па и за све оне из рода нашега који једу горки изгнанички хлеб. Не тугујте и не очајавајте, децо наша духовна, сетите се да је највећи и најпознатији Изгнаник у роду људском био нико други до Богомладенац Витлејемски! Са Њим су Пресвета Богородица и праведни Јосиф, чим је дошао у овај свет, морали да беже из Земље обећане у Земљу ропства.

Божић је Дан радости и за народ Светога Саве, расут вољно и невољно по свим меридијанима од Европе до Америке и Аустралије. Очински бринући, позивамо вас да не заборавите своју православну веру и свој језик, да не заборавите богомоље и гробове својих предака, да не заборавите своје светосавске корене који су овде у овој земљи Божјој која се Србијом зове и у другим крајевима који су вековна постојбина Србинова.

Божић је Дан којим почиње и Васкрсење, а Васкрсења не бива без страдања, страдална децо наша на Косову и Метохији! Знајте, запамтите и научите децу своју да би они научили децу своју (5. Мој 6, 6-9) да је изгнани јеврејски народ скоро двадесет векова чекао дан повратка земљи отаца својих, а српски народ пет векова чекао ослобођење Старе Србије. Поучени речима Псалмопојца (Пс 137, 3), и ми ускликнимо: Ако заборавим тебе, Косово, и тебе, Метохијо, нека ме заборави десница моја! Помоливши се Богу на стоту годишњицу ослобођења Косова и Метохије 1912. године, положимо и сада наду на Господа!

Божић је Дан у којем смо ослобођени од оковâ греха, смрти и сатане, а овогодишњи Божић славимо пред почетак свечаног обележавања 1700-годишњице Миланског едикта којим је свети цар Константин хришћанима дао слободу и право да Христа слободно прослављају. Нажалост, у овој јубиларној години слободе хришћанског исповедања вере управо та слобода ускраћена је нашој браћи и сестрама припадницима Охридске Архиепископије, чијег Поглавара, архиепископа Јована, држе заточеног у тамници они који већ више деценија не дозвољавају да ризу Христову, безбожном руком раздерану, поново саставимо. У овом дану, када се земља радује са небом, упућујемо речи љубави, утехе и охрабрења деци Охридске Архиепископије, на челу са њеним Предстојатељем и Светим Синодом.

Осећајући све тешкоће и невоље у којима се налазимо данас и мутне облаке који су сe наднели над наш мученички и страдални народ, поучени овим великим Даном, ми вас, децо наша духовна, позивамо да останете у вери Христовој и вери наших светих предака. Знајмо, расте ли вера наша у Богомладенца Христа, истовремено расте и љубав наша према Њему и ближњима. Јер, вера непрестано открива у Христу све новија и новија савршенства, богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој према Њему. Само су људи велике вере укорењени и утемељени у љубави, јер је љубав Божја свела Бога на земљу, што је и порука Божића који данас славимо.

Бог је сишао са неба на овај свети Дан да би нас из прашине дигао изнад сваког неба и изнад сваке земаљске тајне. Ово је наша радост, наше весеље и наша утеха које нам даје Божић. И због тога вас на овај благи Дан, децо наша духовна, позивамо да се саберете у Цркви која је Тело Христово, на светој Литургији у којој нам се даје Христос, јер изван Цркве нема спасења, јер изван Цркве нема Спаситеља. Радосно вас позивамо, враћајте се Богу Живом! Благо нама када се Богу враћамо! А коме бисмо другоме ако не Богу? И када бисмо се вратили ако не у ове божићне дане? Нека је благословен овај свети Дан и ви будите благословени у том светом Дану, Христовом Рођендану. У Њему се рађамо и препорађамо, у Њему постајемо људи, богољуди, и добијамо свој истински и непролазни смисао. И тако осећајмо и говоримо: Са нама је Бог, нека разумеју сви народи!

Мир Божји – Христос се роди!

Ваистину се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2012. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки,
митрополит београдско-карловачки
и патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ липљански ЈОВАН

Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички и мјестобљуститељ Епархије битољске МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Дана 2.1.2013.године (сриједа) у послеподневним часовима, негдје око 16.00.часова, оскрнављено је гробље код храма светог великомученика Георгија у Книну. Оштећена су многа гробна мјеста, споменици, крстови, полупане вазне са цвијећем и разбацано по гробљу. Починиоци нису презали, да усред бијела дана почине такво недјело. Нажалост, храм и гробље често, боље рећи перманентно су мета вандализма, те се питамо докле ће ово трајати. Полиција је обавијештена о том немилом догађају и извршила је увиђај. Како смо информисани четворица су затечена на гробљу или код гробља у моменту доласка полиције, негирајући да су то они починили?! Надамо се, да ће починиоци бити пронађени и да ће се према њима примјенити адекватне законске мјере.

МИНИСТАР БАУК НАЈАВЉУЈЕ
‘Натписе и на ћирилици сигурно уводимо у најмање 20 опћина’

Увођење службене двојезичности није питање за расправу.
Ту је, наиме, ријеч о изравној примјени закона, каже Баук

Влада Републике Хрватске не намјерава одустати од политике толерирања двојезичности, унаточ притисцима из дијела бранитељских удруга и неких правашких странака. Чињеница је да у Вуковару живи 34,8 посто српског становништва, дакле, више од једне трећине, а то значи како постојећим законима постоје увјети за увођење двојезичних натписа, дознао је Јутарњи лист у разговору који смо водили с Владиним дужносницима.

Испуњени предувјети
То значи да ће у 2013. у Вуковару увести двојезичност и сви службени натписи на јавним институцијама, полицији, пошти, као и називи улица и тргова бит ће и на латиници и на ћирилици. Исто тако, најновији подаци пописа становништва потврдили су да у Хрватској има још двадесетак опћина у којима припадници српске мањине чине више од трећине становништва, а то значи како су испуњени формални предувјети за увођење двојезичних натписа у Војнићу, Вргинмосту, Плашком, Удбини, Кореници, Грачацу, Негославцима и још десетак мјеста у источној Славонији, на Банији, у Лици и Далмацији.

Увођење двојезичности у складу је с Уставним законом о правима националних мањина, као и Хелсиншком повељом, који члановима мањина гарантирају права на кориштење и истицање властитог језика и писма. И док су се Талијани у Истарској жупанији без већих проблема и трзавица изборили за двојезична права (иако их је много мање од трећине у пучанству Истре), најновија еманципација употребе ћирилице почела је наилазити на отпоре. У Влади, међутим, тврде како не намјеравају одустати од проведбе закона: - У овој се земљи закони морају проводити и вјерујем да ће тако бити и у граду Вуковару. Закон о упораби језика и писма је јасан, а онима који то проблематизирају желим само рећи да су се хрватски бранитељи тамо борили да тамо буде хрватски грб, а не да не буде нешто што не би требало бити. Желим исказати спремност Владе да се и у том дијелу закон о упораби језика и писма националних мањина проведе - изјавио је недавно министар управе Арсен Баук.

Нема мораторија
Када смо непосредно уочи Старе године разговарали о тој теми, министар Баук поновно није оставио мјеста сумњи око Владине политике.

- Будући да је наведеном одредбом Уставног закона о правима националних мањина остваривање предметног права изричито прописано те да се, сукладно одговарајућим резултатима пописа становништва, примјењује по сили закона, ‘увођење службене двојезичности’ у граду Вуковару, дакле, не представља питање које би требало бити предмет расправе темељем нечијег захтјева или иницијативе, већ би му се требало приступити изравном примјеном закона - устврдио је Арсен Баук.

На тај начин Баук је децидирано одбацио идеје о десетогодишњем мораторију на увођење ћирилице, баш као и прилично интригантну тезу према којој се, успркос чињеници да у Вуковару живи 34,8 посто српских грађана, ипак нису стекли увјети за двојезичност.

Заговорници те теорије позивају се на податак да се отприлике три четвртине тамошњих Срба изјаснило да говоре хрватским језиком, што, према том тумачењу, подразумијева да се као корисници српског језика и ћирилице није декларирала потребна трећина становника Вуковара. А то значи како није испуњен увјет за увођење двојезичности, сматрају противници двојезичних натписа.

У одговору који је Јутарњи лист добио од Министарства управе такве се тезе наводе као потпуно неосноване.

У Министарству управе подсјећају на законе који јамче двојезичност.

Законски прописи
У првом реду то је Устав Републике Хрватске који у чланку 12. прописује да је Републици Хрватској у службеној упораби хрватски језик и латинично писмо, а да се у појединим локалним јединицама уз хрватски језик и латинично писмо у службену упорабу може увести и други језик те ћирилично или које друго писмо под увјетима прописанима законом.

Трећина становништва
Исто тако, чланком 12. ставком 1. Уставног закона о правима националних мањина (Народне новине, број 155/02, 47/10, 80/10 и 93/11) изричито је уређено да се равноправна службена упораба језика и писма којим се служе припадници националне мањине остварује на подручју јединице локалне самоуправе када припадници поједине националне мањине чине најмање трећину становника такве јединице.

“Слиједом наведеног, имајући у виду да према резултатима Пописа становништва 2011. године припадници српске националне мањине чине 34,87 посто становништва града Вуковара, односно више од једне трећине од укупног броја становника града, развидно је да припадници српске националне мањине у граду Вуковару остварују право на равноправну службену упорабу српског језика и ћириличног писма на подручју града по сили закона”, стоји у одговору Министарства управе.

Из српске заједнице стижу назнаке како ће се покушати избјећи тензије везане за увођење двојезичности.

Без политизације
Иако је у разговору за Јутарњи нагласио да очекује увођење натписа на латиници и ћирилици, Милорад Пуповац је додао да цијели поступак треба одрадити са што мање емоција и политизације. То значи да ће представници Срба у Хрватској ускоро изнијети захтјеве за увођење двојезичности, но питање је како то направити а да се избјегну и тријумфализам и запјењене негативне реакције.

У вези с тим апсолутно се треба сложити с Пуповцем. Ради се о цивилизацијској тековини и проведби закона те је свака политизација непотребна. Премда их очито треба очекивати.

Санадер, а и Косор, били су за ћирилицу
У политичком смислу врло је занимљиво да се из ХДЗ-а у вези с тим нитко није огласио.

Реагирао је само предсједник вуковарског ХДЗ-а Дамир Барна, прилично чудном констатацијом како тек треба утврдити постотак Срба у Вуковару, али и додавши како се закони морају поштовати.

Осим њега, о том важном политичком питању из врха ХДЗ-а још није стигла ни једна реакција.

Можда је разлог то што су Влада Иве Санадера, као и Јадранке Косор, недвосмислено подржале увођење двојезичности у срединама у којима живи више од трећина српскога становништва. Тиме су пријашње ХДЗ-ове владе осигурале потпору СДСС-а и останак на власти пуних осам година. Када би ХДЗ сада кренуо у напад на двојезичност, скочио би си у уста па су зато одлучили стајати пострани.