М А Ј

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ У МАНАСТИР ОСТРОГ

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија,а у организацији Црквене општине книнске, извршено је поклонићко путовање у манастир Острог 27. и 28.маја ове године. Поред Острога посјећени су још и манастири: Петропавловски и Тврдош код Требиња, затим Жупа Никшићка, Ждребаоник, Дајбабе, Цетињски манастир и Подмаине. Велика је радост и духовна укрјепа поклоника што су се поклонили и цјеливали свете мошти великих угодника Божијих и чудотвораца: Св. Василија Острошког, Св. Арсенија Сремца, Св. Сименона Дајбабског и Св. Петра Цетињског. Ходочасници су у манастирима дочекани и угошћени са великом љубављу и имали су прилике да се упознају са историјатом, животом и радом манастира.

ХРАМОВНА СЛАВА НА ЖАГРОВИЋУ

Дана 22.05.2013.г. (сриједа) прослављен је празник Пренос моштију Светог Николаја Чудотворца,слава храма на Жагровићу.Светом Литургијом је началствовао о.Варсонуфије Рашковић игуман манастира Драговића који је и родом са Жагровића.Оцу Варсонуфију су саслуживали протојереј Милорад Ђурђевић парох шибенски и протонамјесник Милорад Ђекановић као надлежни парох.На Литургији је присуствовао већи број вјерника од којих је доста приступило Светој Тајни Причешћа. Послије Свете Литургије вјерницима се обратио парох шибенски протојереј Милорад Ђурђевић  бесједом у којој је говорио о историји празника и о значају учешћа у Светој Литургији.

Након тога је освећен славски колач и жито који су спремили Дражен Брадаш и његова супруга Сњежана са кћеркицама Милицом и Јеленом.За кума славе за идућу годину јавили су се Неђо Рашковић и његова супруга Сњежана са сином Васом.

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ЈАША АЛМУЛИ, новинар

Ни Немачка није имала Јасеновац


У Аушвицу и другим немачким логорима убијање је обављано на индустријски начин, а Јасеновац је био дивљачка супротност свему томе

У меморијалном подручју Јасеновац, на месту бившег усташког логора смрти, код споменика Камени цвет, 12. маја била је одржана комеморација у знак сећања на пробој последњих затвореника из логора 22. априла 1945. године, и у знак почасти за све страдале и преживеле логораше.

Тим поводом разговарамо са Јашом Алмулијем (рођен 1918), новинаром, својевремено председником Јеврејске општине Београд, аутором три књиге у којима је током протекле деценије кроз многа сведочанства приказао трагедију Јевреја у Другом светском рату. Књигу „Јевреји и Срби у Јасеновцу”, издање Службеног гласника из Београда, објавио је 2009. године.

Како оцењујете овогодишњу комеморацију у Јасеновцу?

Када ме неко пита за Јасеновац, ја му прво кажем да је то био логор усташке Независне Државе Хрватске која је била једини савезник и сателит хитлеровске Немачке која је своје Јевреје убила својим рукама на сопственом тлу.
Остали су следили захтеве Немачке да им изручи своје Јевреје ради слања у логоре смрти на истоку Европе. Сви су раније или касније удовољавали захтевима Немаца сем Бугарске која им 50.000 Јевреја са матичне територије није препустила. Дала им је само 14.000 Јевреја затечених на новоприпојеним деловима грчке Тракије, Вардарске Македоније и дела Србије (Пирот). Тако је то било са Јеврејима НДХ која је водила и политику затирања Срба у име стварања католичке Хрватске само за Хрвате.
У таквој јединственој Хрватској, Јасеновац је такође био јединствен. Таквог логора није било ни у једној држави сателиту Немачке. Њега није имала ни сама Немачка. У њој је било грозних логора. Али у Аушвицу и другим логорима у којима је убијена већина од шест милиона јеврејских жртава Немачке, убијање је обављано на индустријски начин. До последњег тренутка жртве су држане у незнању шта ће са њима бити да не би биле узнемирене, пружале отпор и реметиле индустријски темпо убијања. У хали за пресвлачење пред великом гасном комором стајали су варајући натписи као „Запамтите број где сте оставили своје ствари да би их лако нашли.”
Јасеновац је био дивљачка супротност свему томе.

Цијели текст овдје

Који су били начини убијања у Јасеновцу? Који је био најгори?

Уништавање људи махом је вршено ручно, ручним алатима, ножевима, полугама, маљевима, чекићима. Ретко се користио метак кога жртве нису биле заслужиле. Петнаест људи који су преживели Јасеновац јер су из њега побегли говорили су ми о ономе што су видели па ви оцените које су смрти биле најстрашније.
Пуковник Божо Шварц причао ми је о боравку у логору Јадовно под ведрим небом на планини Велебит одакле су усташе одводили Србе и Јевреје пред ивице планинских вртача, ударали их маљем по глави и бацали доле. Њега и девет других омладинаца њихов школски друг, шеф полиције у Госпићу, повукао је тамо да мету улице. Он је затим послат у Јасеновац одакле је побегао и придружио се партизанима.
Пуковник Златко Вајлер, такође врло рано ухапшен причао је о ужасним условима у логору Слано на Пагу где је настрадала читава момчад јеврејског фудбалског клуба „Макаби” из Загреба. И он је пребачен у Јасеновац где се једне олујне ноћи искрао из главне капије, препливао Саву и придружио се партизанима у Босни.
Генерал Миша Данон ми је рекао да је тренутно оседео за време једног наступа пред Љубом Милошем који је наредио да се издвоји сваки двадесети. Он је био седамнаести. Исти Милош је на Божић 1941. наредио наступ током кога је 20 до 30 заточеника пред њима заклано, вадили су им очи, текла је крв свуда. Са тим Љубом Милошем спавао је у истој соби Влатко Мачек вођа Хрватске сељачке странке конфиниран у Јасеновцу. Док су се около чули крици мучених, Милош се пред спавање молио Богу. Мачек га је питао како се то слаже, на шта је Милош рекао: „Ја знам да ћу горети у паклу али то ће бити за Хрватску.” После ослобођења продро је са једном групом у Југославију, ухваћен је и осуђен на смрт.
Едо Шајер из Босне док је једном радио у екипи гробара видео је када су двојица усташа маљевима разбили главу његовог млађег омршавелог брата и бацили га у јаму. Гледао је последње трзаје његовог мозга.
Арон Адо Кабиљо, такође из Босне, био је заточен у логору Стара Градишка где су се налазиле и његова мајка, жена и синчић недавно рођен. Једном су му рекли да су они прошле ноћи одведени у Циглану у Јасеновцу где су усташе бацале жртве у ужарене цигларске пећи. Идућег дана они су се појавили у логору и рекли да нису бачени у пећи јер није било довољно кокса. Мајка је сакрила ужас пред Адом који је знао да их више никада неће поново видети.
Јосиф Ерлих из малог села Кошка у Срему рекао ми је да је у Јасеновцу проклињао мајку што га је родила.

Да скратимо мало ове приче ужаса…

Мара Вејновић Српкиња унијатске вере, гледала је како католичке сестре трују велики број деце у посебној просторији у логору Стара Градишка (Јасеновац 5) и како их усташе даве гасом.
Милош Деспот из једног села у Срему као крманош на дереглији гледао је како 160 девојака долази певајући са рада на једном усташком имању и укрцава се. Сачекала их је на дереглији Трећа херцеговачка усташка сатнија у црним униформама и са ножевима задевеним за саре чизама. Хватали су их за косе, клали и бацали у Саву. Једна млада муслиманка клицајући Комунистичкој партији бацила се у реку.
Сава Петровић из Славоније описао је страшну смрт свога брата од ујака који је био затворен у посебном делу логора у коме су затвореници били потпуно лишени хране и воде све до своје смрти. Када је преминуо остали затвореници су га појели.
Шандор Мусафија, после рата мајор ЈНА, рекао ми је да је глад снажнија од смрти. Испричао је како је један усташа на ивици пута ставио клип кукуруза и чекао да неки заточеник то узме мада је било забрањено. Убио га је из пушке. Поново је ставио на исто место мамац и убио још једног. У то се Мусафија залетео, отео клип и на молбу једног оца дао половину његовом болесном сину. Казао ми је, један клип је донео смрт двојци и помогао двојици.
Архитекта Брацо Данон ми је пре тога казао да је глад највише убијала људе у Јасеновцу. Испричао ми је како су он и отац дошли у Јасеновац из Тузле и затекли тамо његовог стрица Гедаљу који је доведен из Бјељине. Када је дошло време ручку, сва тројица су са неким посудама сели на једну кладу. Пробао је отац ту текућину и није могао да је једе, пробао и Брацо, па им стриц рече: ако ви не можете дајте мени. Сручио је у себе обе порције и рекао – поново сам гладан. Надаље ми је Браца причао да су једном нешто радили па сели на неки пањ. И један присни пријатељ ујака седео је поред њега. И једноставно се спустио. Гледам: мртав. Пао је са пања исцрпљен глађу. Према Браци, усташе су у Јасеновцу највише убијале глађу.
Ја не износим ове ствари ради рекламирања своје књиге „Јевреји и Срби у Јасеновцу” већ да би се знало какав је пакао постојао у земљи која ће приступити прослављеној Европској унији.

Мислите ли да се овогодишња комеморација у Јасеновцу одужила толиким жртвама и мукама?

Рекао бих да је била импозантнија од претходних. Говор председника Хрватске Јосиповића био је на свом месту. Јосиповић је подсетио на обавезу сећања на невине жртве и да се никад не оживи идеологија зла. „Јасеновац је подсећање на злочин у којем су учествовали и бројни Хрвати”, казао је. Такође је било умесно оно што су рекли други представници власти у Хрватској. Међутим остала је супротност између њихових речи и стварности у музеју Меморијалног центра Јасеновац који је у крајњој линији под њиховом контролом.

Огласила се и ове године Јулија Кош…

Госпођа Јулија Кош, која је раније радила у јеврејској заједници у Загребу и отпуштена из Управног савета музеја због својих критика поставке музеја, поново је и ове године изнела низ израза незадовољства оним како музеј одражава стварност Јасеновца. За прву поставку 2006. коју су критиковали представници Срба, Јевреја, Рома и антифашиста Хрватске она је рекла да би се и усташама допала.
Ове године Кошова је поново у писму амбасадорима и дипломатским представницима у Хрватској послала писмо пуно замерки, између осталих и ове: „Усташки режим није јасно обележен као прави организатор и извршилац злочина у Јасеновцу, систем расних закона које су усташе примениле против етничких група (Срба, Јевреја и Рома), и масовно етничко чишћење тих група није представљено; организатори и извршиоци су третирани неутралним ставом, ако не чак уз одавање пуног поштовања.”
Кошова је у писму амбасадорима цитирала протестно писмо својевременог председника Савеза јеврејских општина Србије Александра Нећака и затим др Огњена Крауса председника јеврејских општина у Хрватској из 2007. године. У ствари добијам утисак да проблем са музејом неће бити решен док на највишем извршном положају буде Наташа Јовичић. Раније је одбијала велике промене наводећи да су против тога аутори изложбе. Сада прихвата јеврејске критике из Загреба да стална изложба има вапијуће празнине у информацији. Али предлаже да особље музеја те празнине усмено допуњава публици, што Кошова сматра неприхватљивим. Ако празнине попунимо у поставци знамо да је нешто учињено, а не знамо шта ће ко рећи и допунити усмено. Верујем да би се уклањањем Јовичићеве утро пут решењима.

Шта кажете о међународном одјеку овогодишњих комеморација у Јасеновцу?

Она је видна. Мене посебно радује заступљеност америчких Јевреја чији лидери због потчињености политици својих влада, често нису имали правилна виђења догађаја у Југославији деведесетих година. Сада је на комеморацији у Јасеновцу био Мајкл Беренбаум, професор на јеврејским студијама Америчког јеврејског универзитета у Лос Анђелесу. Што је најважније он је био код нас као представник конференције председника највећих америчких јеврејских заједница. Рекао бих да је то највише заједничко тело Јевреја Америке. Професор Беренбаум је из Јасеновца понео јасно сазнање да то „место убијања Јевреја, Срба и Рома нису створили Немци већ један од овдашњих народа” што у мени буди наду да ће његова конференција председника убудуће боље знати ко је у Другом светском рату био поред Јевреја жртва. Он је у изјави за агенцију Срна рекао: „Одлазак у Јасеновац представља снажно и дирљиво искуство, а видети га уживо изазива понизност.”

Слободан Кљакић

преузето са: http://www.politika.rs

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ

У недељу (19.05.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о празнику Преноса моштију светога Саве нагласивши да је свети Сава својим животом и подвигом показао свима пут који води у вечни живот.

После Свете Литургије припремљена је трпеза љубави за све госте у манастирској трпезарији.

Беседа

link for download:here

ОТВОРЕНА РИЗНИЦА ПРИ ЦРКВИ СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ЗАДРУ

Да заједнички рад и љубав према лепоти и добру ипак на крају побеђују доказ је синоћње отварање Ризнице Црквене општине Задар. Ова Ризница је постојала од 1984. године и радила је све до недавног трагичног рата деведесетих година, када је због заштите од ратних разарања морала бити затворена и уклоњена.

Поновно освећење и благослов задарске Ризнице извршио је Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије уз саслужење протојереја ставрофора Петра Јовановића, пароха задарског, протосинђела мр Никодима (Косовића), настојатеља манастира Крке; игумана крупског Гаврила (Стевановића) и протођакона Дајана Трифуновића.

Овом свечаном чину присуствовали су многи угледни гости, између осталих Бранимир Шипош, заменик Министра културе Р. Хрватске; Звонимир Вранчић, градоначелник града Задра; Миљенко Домјан, бивши главни рестауратор Р. Хрватске; г. Зоран Вапа, директор Завода за заштиту споменика Нови Сад; Чедо Вишњић, председник СКД Просвјета из Загреба и г. Милорад Пуповац, председник СНВ-а из Загреба.

Ризница при цркви Светог Илије у Задру ће од сада бити отворена за све посетиоце, како православне вернике, тако и све задарске и многобројне туристе из Европске уније.

ОБРАЋАЊЕ ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.ФОТИЈА
   НА ОТВАРАЊУ РИЗНИЦЕ У ЦРКВЕНОЈ ОПШТИНИ ЗАДАР

Часни оци, уважена господо, браћо и сестре,

Дозволите да вас са неколико речи поздравим на отварању наше Ризнице при храму Светог пророка Илије у Задру. Ово је значајан догађај не само за Црквену општину Задар, већ и за читаву Епархију далматинску, али и за све нас овде сабране, који смо на овај или онај начин љубитељи лепоте и црквене уметности.

Ризница у Задру је радила од 1984. године до почетка рата деведесетих година, а данас смо ево благословили њено ново отварање. Ово је заједничко дело Министарства културе Републике Хрватске, Завода за заштиту споменика – Задар, Завода за заштиту споменика – Нови Сад, те Црквене општине Задар и њених верника. Наравно, и многих других који су на свој начин помогли да се ово богоугодно дело доврши.

Дубоко верујем да је и сам град Задар обогаћен овом Ризницом, јер ће од сада моћи да је посете сви задарски туристи, који у току године дођу у овај град – град дубоких хришћанских корена и пребогате културе. Отварање задарске Ризнице за нас је знак наде, знак вере да добро и лепота на крају увек тријумфују.

Сви смо малопре видели дивне иконе итало-критске школе из XV и XVI века, богослужбене предмете и књиге, старе антиминсе, свештеничка одјејанија. Све то заједно чини један мали храм културе. Добро је да се он налази уз саму цркву, да се и на тај начин покаже нераскидиво јединство вере и Литургије са једне стране и православне уметности, језика и културе са друге.

Икона је најпрепознатљивији израз православне уметности, а тако је било и у Западном хришћанству, пошто смо заједно од VIII века, тј. од Седмог васељенског сабора (787. године у Никеји) прихватили теологију иконе. Теологија иконе у основи потврђује главни догмат наше вере, а то је вера у оваплоћење Бога Логоса - Господа нашег Исуса Христа. Бог је постао човек у Христу да би нас спасао. То сведочи икона Христова. Уз икону Христову, у Цркви постоје и друге иконе, иконе Пресвете Богородице и светитеља – спасених и обожених људи у Цркви. Бог је све људе позвао на светост речима: „Будите свети као што сам ја свет, говори Господ Сведржитељ“ (Мт. 5, 48). То нам у своме домену и својим језиком поручује и ова скромна Ризница у Задру, скромна по обиму, али савршена по поруци.

По речима преподобног старца Софронија (Сахарова), савремени свет нажалост све више губи Христа – живот вечни, те отуда тама греха, страсти, мржња и ратови доминантно обликују земаљски живот данашњег човека.

Међутим, иконе и свештени предмети ове Ризнице нам указују на други пут – пут светлости, пут добра, пут крста, који је савршени израз љубави према Богу и ближњем. Дај Боже да се сви будући посетиоци ове задарске Ризнице надахњују тим вредностима, које дају и враћају смисао људском животу уопште, па и свету у којем живимо. Амин.

Задар, 17. 05. 2013. год.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ОБРОВЦУ

На празник Светог Василија Острошког (12.05.2013.г.) у храму Св.Тројице у Обровцу је служена Света Литургија.

Након Свете Литургије извршено је крштење Стефана Дрче сина свештеника Саше и Иване Дрчa из Обровца. Крштење су извршили игуман манастира Крупе отац Гаврило (Стевановић) и јереј Југослав Максимовић (епархија горњокарловачка).Крштење је Света Тајна којом ступамо у благодатну заједницу Цркве и кроз коју сви крштени примају залог евхаристијског живота.

СЛАВА У МАНАСТИРУ ЦРНОГОРЦИ

У Недјељу Томину (12.05.2013 г.) о којој се ове године прославља и Свети Василије острошки чудотворац, Епископ далматински г.г.Фотије у манастиру Црногорци служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење игумана драговићког Варсонуфија,протонамјесника Милорада Ђекановића и протођакона Дајана Трифуновића.

У препуној цркви сви присутни прослављали су Бога и његова Светитеља молитвом и појањем,од којих је велики број приступио Светој Чаши.

Владика је у својој бесједи позвао све да се утврдимо у вјери блаженим Томиним невјеровањем и да подражавамо живот Светог Василија,како у страдању тако и у љубави и молитви за све људе.

Након резања славског колача учињен је трократни опход око Цркве,а по завршетку свете Литургије за све присутне госте припремљена је трпеза љубави у ЦО Имотски трудом и љубављу оца Драгана Михајловића.

Беседа

link for download:here

ХРАМОВНА СЛАВА У КНИНУ

На други дан Васкрса и празник светога великомученика Георгија (06.05.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Георгија у Книну уз саслужење игумана Варсонуфија (Рашковића), настојатеља манастира Драговића, протонамесника Владимира Вукосављевића и протођакона Дајана Трифуновића.

У својој беседи Епископ Фотије је свима зажелео срећан и благословен Празник над Празницима Васкрсење Христово и срећну храмовну славу светог Георгија. Поред тога Епископ Фотије је нагласио да Васкрсење даје свима наду на вјечни живот, међутим да би тај дар наследили и задобили потребно је да живимо богодолично и у складу са нашом светом православном вером.

После Свете Литургије и резања славског колача приређена је трпеза љубави у парохијском дому при цркви светога великомученика Георгија у Книну.

Вечерње љубави у манастиру Крки

На празник Пасхе (5.5.2013.) у Светоархангелском манастиру Крки Његово Преосвештенство Епископ далматински Фотије служио је у подне Вечерње љубави уз саслужење манастирског братства и сабраног народа Божијег.

На пасхалној Вечерњој љубави је, по древној богослужбеној традицији, читано Свето Јеванђеље на различитим језицима. Блага вијест Христова је прочитана најприје на српском језику, а онда и на древним језицима: јелинском, црквенословенском и латинском, те на савременим: италијанском, руском, њемачком, енглеском и украјинском.

Прослава Васкрсења Христовог је потом настављена у манастирској трпезарији уз свечани васкршњи ручак.

ПРОСЛАВА ВАСКРСА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ

Највећи хришћански празник Васкрсење Христово свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на овај Празник служио је Васкршње јутрење и Свету Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства. На Светој Литургији прочитана је васкршња посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и свих архијереја Српске православне Цркве.

На васкршњој Литургији у Крки било је хвала Богу присутно доста народа  који су на васкршњој Литургији приступили Светој Тајни Причешћа. После Свете Литургије за све присутне госте и вернике припремљено је мало послужење сходно празнику Васкрса.  

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Велика субота у Врлици

На Велику Суботу Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви светог Николаја у Врлици уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.

У својој беседи Епископ Фотије је, између осталог, рекао да је данашња Литургија увод у празник Васкрсења, јер се Христос налази телом у гробу, али душом у аду где је благовестио победу над смрћу и Васкрсење – које ће се догодити у недељу рано ујутру.

Ове године у Врлици је поново оживела традиција Чувара Христовог гроба – стара традиција врличког краја, која своје корене има у Јерусалиму.

Сада чувари Христовог гроба имају два огранка, један у Батајници, а други у Врлици. Од ове године традиција чувања на Велики Петак и Суботу ће се наставити ако Бог да и убудуће.

После Свете Литургије за све присутне госте приређена је трпеза љубави у просторијама ЦО Врлика, трудом надлежног свештеника о. Бориса Медака.

БОГОСЛУЖЕЊЕ НА ВЕЛИКИ ПЕТАК У МАНАСТИРУ КРКИ

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је на Велики Петак (3.5.2013.г.) у манастиру Крки јутрење Велике Суботе. Епископу су саслуживали свештеномонаси манастира Крке, Крупе, Драговића и Лазарице и епархијски протођакон Дајан Трифуновић. Сабрао се и вјерни народ из околине који је желио да се на достојан начин поклони распетом Господу Исусу Христу.

На крају богослужења извршен је опход око манастира, а Епископ Фотије је положио плаштаницу у Христов гроб.

Васкршња посланица 2013. године

Српска Православна Црква
својој духовној деци о Васкрсу 2013. године

И Р И Н Е Ј

по милости Божјој
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачкИ и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:


Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!


…Нећеш оставити душу моју у аду,
нити ћеш дати да Свети твој види труљење

(Пс 15,10)


Заиста је истинита ова реч пророка Божјег којом нам благовести светли празник Христовог Васкрсења, празник велике хришћанске радости и духовног весеља. Ако постоји дан међу свим данима за радовање, то је данашњи дан – дан у који прослављамо Васкрсење Христа Бога нашега. Благодарећи овом светом дану, сви дани људски – од настанка па до краја света – добијају свој прави смисао, и све оно што се у те дане догодило и догађа добија своје право значење. Ако се одиграо догађај на који се може свести Хришћанство, онда тај догађај јесте Васкрсење Христово. Ако има празника на који се могу свести сви празници, то је, опет, Васкрсење Христово. Црква зато празник Васкрсења Христовог и назива Празником над празницима. А у цркви појемо: Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему! (Пс 117,24).

Цијели текст овдје

Васкрсење Христово је темељ Хришћанства, темељ Цркве, јер је њиме Господ потврдио Своје целокупно учење. До Васкрсења Он је учио о вечном животу; Васкрсењем је потврдио то Своје учење и доказао да је Он заиста Живот вечни. До Васкрсења, Он је учио о непрестаној љубави Божјој према људима; Васкрсењем је посведочио ту љубав, јер је ради човека победио највећег непријатеља људског – смрт. Да није васкрсао, Христос не би био ни Бог ни Господ, ни Спаситељ ни Искупитељ, већ обичан човек. Једино у светлости Васкрсења Његовог постаје јасан и објашњив Његов живот на земљи и сва дела Његова. О томе Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, јер сте Му одузели оно што Га чини Богочовеком, и Спаситељем, и Васкрситељем.“ Тек Васкрсењем Христовим људи су стварно познали у Њему Богочовека. Без Христовог Васкрсења, вера хришћанска би била бесмислена и немогућа, јер би смрт, главни непријатељ рода људског, остала непобеђена. Ова истина омогућава Апостолу народâ да каже: …ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли (1. Кор 15,16-20). Христово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. Клањајући се Живоме Богу, ми се клањамо и свом бесмртном, непролазном људском достојанству. Када је Христос васкрсао, свети квасац бесмртности ушао је у људску душу, у људско биће и у људски ум, и обасјава човека да би људски живот задобио вечни смисао и вечно значење.
Истина Васкрсења посебно снажно одјекује у нашем времену, препуном патњи и страдања – времену у којем се, као ретко када раније, поставља питање смисла и циља живота. Сведоци смо тога да је из дана у дан све више усамљених и остављених; толико је домова без топле људске речи, толико је деце лишено родитељске пажње и љубави. Пуне су болнице страдалника, оних који болују телом и душом. Појаве као што су насиље, терор, пљачка туђе имовине, невиђен немир који је данас завладао у душама људи широм света, склоност криминалу, угрожавање мира и среће других, произилазе из духовно опустелих и морално раслабљених душа, и то најчешће код младих људи који се губе пре него ли и нађу неки пут у живот. Себичност и непоштење и данас, као и јуче, уништавају сваки прави живот у заједници, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, насиље и отимање туђег, угрожавају личност и њену сигурност и достојанство.
За човека нема веће тајне и непознанице од постојања зла у свету. Понекад нам се чини да се оно толико склупчало и згуснуло да га можемо сасвим јасно видети, готово опипати. Зло наступа спектакуларно, оно воли да се експонира и да напуни све штампане и електронске медије поруком: ја сам непобедиво – живот је бесмислен јер у њему ја владам. Оваква порука указује на догађаје Великог Петка: зло не влада само земљом, већ је јаче и од Бога, јер и Њега Самог може да отера у гроб – поручује нечастиви, не схватајући да Христос смрћу Својом побеђује смрт.
Од када постоји, човек читавог живота жуди за миром, срећом и успехом у животу. Воли да буде признат и познат, да чини дела која ће га надживети, да иза себе остави своје име. И крајње обичан човек, а не само обдарени, геније и светска величина, ужива када неко хвали нешто његово, или се диви његовом поступку. Врло често, међутим, у животу не успевамо, нисмо срећни, нити умемо дар Божји до краја да употребимо на добро. Многобројнији су они који иза себе остављају више дана са мукама и немирима, него ли они са много дана среће и спокојства.
Да ли је то тако због тога што је зло јаче од нас, или зато што не умемо да живимо? Шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни? Одговор је Хришћанима познат: на првом месту је да научимо истински волети, а на другом, да научимо довољно праштати. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе. Такође, висини стреми и када прашта и када се у праштању не осврће на увреде. Никада човек не личи толико на Бога као када моли Бога за опроштај, и брата да му опрости. Љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Човек је највећи када схвати да се свака рђава реч коју упути другоме враћа њему и повређује га. Не можемо другом да нанесемо зло, а да пре тога не повредимо себе. Све што отрпимо и праштањем поравнамо даје нам снагу да победимо, било шта да је у питању.Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати – рекао је Спаситељ наш (Мт 5,9); а миротворци су сви људи великог срца који воле и који праштају.
Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог, за добро другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Докле год живот будемо схватали као служење себи, у свету ће владати сукоби, немири и ратови. Када човек прихвати да је позван да себе даје за опште добро свих људи, и да свој таленат умножава тиме што га раздаје за добро ближњег, и сваки пут када учини добро дело, он предокушамо Царство Небеско у историји.
У великој и свеобухватној Тајни Божанске Љубави, прожете Васкрсењем Христовим, открива се и остварује Тајна Цркве Христове, у коју су позвани сви људи и сва створења Божја. Часни Крст, који је Равноапостолни Цар Константин видео на небу и под чијим знаком је пре 1700 година победио, својом вертикалом и хоризонталом укида све преграде међу људима и створењима, и сабира све човечанство у једну заједницу, јединствени живи организам који је призван на вечност и непролазност Царства Божјега.
У тој заједници, сабраној око Васкрслог Христа, нема Јелина ни Јудејина …, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол 3,11). Зато ми православни Хришћани исповедамо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, један Божји Народ сабран око Христа са свих крајева земље, из свих народа у свим временима.
Из овог произилази да је неопростив грех темељити Цркву, у овом и у оном свету, било васељенску било помесну, на било чему или било коме другом, изузев на Васкрслом Христу и Његовом Часном Крсту. Црква је утемељена на Христу као крајеугаоном Камену, на Пророцима, Апостолима и Светим Оцима, и испуњена је светим Тајнама и светим врлинама. Своје устројство и историјски поредак заснива на тој својој унутарњој Тајни, призивајући свеземаљске народе да се крсте у име Оца, Сина и Светог Духа, и да држе све што је Господ заповедио Својим ученицима (Мт 28,19-20). Посебно наглашавамо да се Црква темељи само на Васкрслом Спаситељу; јер, нажалост, и у наше време поједини људи – у незнању или у злоумљу – покушавају да утемеље Цркву на себи, а тако разарају живи организам Цркве Божје, одводећи појединце у пропаст „Земље недођије“. Чувајмо се, браћо и сестре и децо духовна, старих и нових идола! Живимо вечном истином Саборне Цркве Божје, која једина даје слободу од греха, ђавола и смрти!
Утврдимо свој живот у Цркви на љубави и праштању! Имајмо на уму да ће Бог свима бити последњи Судија, и да ће Он мерити искључиво по мерилима добра, Богољубља и човекољубља. Ове вредности је неопходно следити у нашим животима – и то без изузетка, без оправдања и без изговора на лаке или тешке животне околности – уколико желимо да се сврстамо међу децу Божју. Последња реч неће бити људска, већ Божја. Овај наук наших светих предака никада не заборавите ни ви, децо Светог Саве, који сте расејани вољно и невољно по свим меридијанима, од Аустралије и Америке до Европе и Азије.
Позивајући вас све на Богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији, и у свим крајевима земаљским где православни страдају због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет (Јн 16,33).
Смрћу и Васкрсењем Господ је победио нашу смрт и подарио је људима непобедиву и неуништиву снагу, којој не могу одолети никакве силе овог света. Та се снага не испољава као зло – саморекламом и светском буком. Напротив, она се пројављује у миру, трпљењу, у привидним слабостима деце светлости. Он Који је победио свет дарује снагу онима који су Његови, да и они побеђују миром и трпљењем страх у себи, као и своје неверје и маловерје; да побеђују сва насиља која се врше над децом Божјом; да одолевају насиљу, опет миром и трпљењем, сигурни да је Божја сила свевремена, а људска привремена; да су све силе овога света долазиле и пролазиле док је Бог остајао, и светиња Његова остајала, усправно и непоколебиво. Тако је било, тако јесте, и тако ће бити. Ову истину из тамнице сведочи и Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован, коме упућујемо речи љубави, утехе, охрабрења и наде да ће Васкрсли Христос отворити очи и његовим прогонитељима.
Верујући у Васкрсење Христово, ми верујемо у непрекидно обнављање људског достојанства. Верујући у Васкрсење Христово и уопште васкрсење, ми верујемо у могућност васкрсења људског морала, стида и доброте! Само вера у Васкрсење може обновити веру и верност несебичној љубави. Само вера у бесмртност спаљује својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем излаз и спас из наше таме и свих наших безизлаза!
Браћо и сестре, децо наша духовна, радујмо се Васкрсломе Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо самима себи јер постајемо вечни и бесмртни. Клањајући се Њему Васкрсломе, ми се клањамо вечном животу! Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо све наше претке. Све што је добро у историји света и у историји нашега рода налази се у Њему, и постаје непролазно и неуништиво. У Васкрсломе Христу ми смо у заједници са нашим Светима и они су са нама! У Васкрсломе Христу правда увек побеђује! Њиме и у Њему она ће победити и у наше дане! Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, онда – ко ће против нас? Са овим мислима и жељама, ми вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:


Христос васкрсе – ваистину васкрсе!


Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2013. године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:


Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки

и Патријарх српски
ИРИНЕЈ


Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ липљански ЈОВАН
Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ
Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

преузето са: http://www.spc.rs

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

На данашњи Велики дан (2.5.2013.год.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику.На Светој Литургију спремљене су честице за причешће болних које се по Типику припремају на данашњи дан.

Велики Четвртак је дан када је Господ Исус Христос установио Свету Тајну Евхаристије (Мт.26,26-28), оставивши нам тако Спасоносни Дар-Тијело и Крв Своју којим се ицјељујемо од сваке немоћи, а на првом мјесту од грјеховне немоћи,Дар који нам даје живот и васкрсава нас у последњи дан (Јн.6,53-56).Оправши ноге својим ученицима (Јн.13,4-15), властитим примјером нам је показао пут смирења и служења ближњима које треба да буде у унижењу.Такав примјер служења ближњима јесте спасоносни пут којим треба да идемо и који нас води у Живот Вјечни.

ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ

У цркви Светоархангелског манастира Крке је, на Велику сриједу (1. 5. 2013. г.), служена Света тајна јелеосвећења.

Јелеосвећење је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије уз саслужење шесторице свештеномонаха и свештеника Епархије далматинске.

На ову Свету тајну се у великом броју сабрао вјерни народ из Кистања, Книна и околних мјеста.
У својој бесједи Епископ Фотије је поучио сабрани вјерни народ о значају Свете тајне јелеосвећења у животу православних хришћана, рекавши да се у чину Јелеосвећења молимо не само за оздрављење тијела, него прије свега за оздрављење душе.

Владика Фотије је изразио радост што су се овим поводом у манастиру окупили већином млађи људи, и указао на потребу да се у више цркава Епархије далматинске служи ова Света тајна, јер је већина православних вјерника на подручју епархије старије доби, и потребна им је молитва.

Беседа

link for download:here

 

 

 

 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio