Старац Порфирије у диптиху светих

Нa јучерашњем заседању Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије,
под председавањем Патријарха Вартоломеја, у диптих светих унео је старца Порфирија.

Преподобни старац Порфирије је рођен 1906. године у селу Свети Јован на острву Евија. Његово световно име било је Евангелос Баирактарис и веома рано је показао склоност ка монаштву. Тако, када је имао само 13 година, по завршеном другом разреду средње школе, одлази у скит Свете Тројице, познат као Кавсокаливија на Светој Гори, где је провео наредних 6 година као искушеник уз два старца монаха, узимајући име Никита. Ипак, због тешке болести био је приморан да се врати у Евију, где се настањује у манастиру Светог Харалампија у Авлонари. Када је напунио 20 година имао је прилику да се сретне са Архиепископом синајским Порфиријем, који препознајући у њему духовне дарове рукополаже га у чин презвитера и даје му име по којем ће постати препознатљив. Следеће године манастир Светог Харалампија постаје женски манастир, а отац Порфирије се настањује у манастиру Светог Николе, такође на Евији. Године 1940. отац Порфирије одлази у Атину где је именован за старешину цркве Светог Герасима при атинској Поликлиници на Омонији, где остаје све до 1973. када се повлачи прво у Калитеу, да би после неколико година отишао у Милеси где је основао манастир Преображења Господњег. Због његовог светог живота велики број верника је посећивао старца Порфирија. Дана 2. новембра 1991. повлачи се у своју стару келију на Светој Гори, где се упокојио у Господу 2. децембра исте године.

извор: amen.gr

ПОУКЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА

1. Не можемо имати заједницу са Христом ако нисмо у љубави са другим људима (ближњим).

2. Ко жели, може да постане светитељ и на Омонији (центру Атине).

3. Зло се рађа од злих помисли.

4. Треба из себе да прогнамо антихриста, да би се у нас уселио Христос. То нам је најбоља припрема за Други долазак Христов.

превод са грчког:
Епископ далматински Фотије

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ

У недељу (24.11.2013) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.

У својој беседи Епископ Фотије је тумачио јеванђељску причу о богаташу и Лазару, нагласивши да се из ове приче види каква је судбина људи који се уздају само у земаљско благо – неправедних богаташа и са друге стране каква је судбина оних којима је Бог једино богатство као што је то био случај са убогим Лазаром. Поред тога Епископ Фотије је рекао да данас прослављамо и великог угодника Божијега светога Стефана Дечанског који иаако је био владар и цар није изгубио своју душу, већ је свим својим бићем био опредељен за Бога и за светињу, то на жалост није чест случај код данашњих владара.

После Свете Литургије пререзан је славски колач у спомен светога Стефана дечанског, који је и крсна слава игумана манастира Крке, архимандрита Никодима (Косовића).

Потом је приређена трпеза љубави за све присутне у манастирској трпезарији.

Беседа

link for download:here

ХРАМОВНА СЛАВА МАНАСТИРА КРКЕ

На празник светог архангела Михаила (21.11.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. На Светој Литургији је певао византијски хор Богословског факултета из Београда.

У току Свете Литургије, на малом входу Епископ Фотије је одликовао крчкога игумана мр Никодима (Косовића) чином архимандрита.

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају празника Сабора светог архангела Михаила и осталих сила небесних бестелесних нагласивши да је тај сабор слика Цркве Божије у коју су позвани да се саберу сви народи на земљи обједињени вером у Христа Спаситеља.

После Свете Литургије пререзан је славски колач и благословено кољиво у спомен храмовне славе манастира Крке. Треба нагласити да је ове године велики број народа из читаве Далмације дошао на манастирску славу, што показује да православни Срби не заборављају своје светиње, а посебно манастир Крку.

Потом је за све госте приређена трпеза љубави у манастирској трпезарији.

Беседа

link for download:here

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У СМИЉЧИЋУ

У недељу (11.2013) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Смиљчићу, уз саслужење Свештенства Епархије далматинске.

У својој беседи Епископ Фотије је тумачио причу о Сејачу и семену, нагласивши да се из ове приче види да нису сви људи спремни да прихвате проповед о Царству Небеском, јер су се у својим срцима већ определили за царство земаљско.

Овога дана је у Смилчићу обележена и храмовна слава свети архистратиг Михаило, коме је посвећен храм у Смиљчићу, као и манастир Крка.

После Свете Литургије за све госте приређена је трпеза љубави у просторијама ЦО Смиљчићтрудом надлежног свештеника равнокотарског о. Миле Савичића.

У ПОСЈЕТИ ВЛАДИМИРУ БЕАРИ

Зелово је село Загоре у подручју Цетињске крајине, а у подножју јужних падина планине Свилаје, која је одредила положај села, али и живот његових становника. Село је удаљено од Сплита тридесетак километара а налази се у саставу општине Сињ. Удаљено је око четрнаест километара од Сиња и око седам километара од села Хрваце. То су уједно најближа насеља у околини Зелова.
У окружењу села се налазе и планине Плишивица, Градина и Орлове Стијене (подручје које чини дио планине Свилаје с великим клисурама), познате по повременом настањењу бјелоглавих супова.
У селу Зелово налази се и православна црква Светог пророка Илије из 1884. године, који се сваке године свечано прославља 02. августа. Од некадашњих тридесетак домаћинстава, данас на Зелову живи око пет православних породица, углавном старијих људи, а са годинама све их је мање и мање.
На том прeдивном простору 1928. године, рођен је Владимир Беара, свјетски позната личност, нарочито у свијету спорта. О њему и данас звучна имена причају с одушевљењем. Био је фудбалер-голман, и то највише класе. Стога није чудо да су га звали: Велики Владимир, Балерина са челичним шакама, Човјек од гуме... Бранио је на голу сплитског Хајдука и београдске Црвене Звезде. Био је и репрезентативац бивше државе Југославије. Каријеру је завршио у њемачким клубовима Алеманији и Викторији... У доба кад је играо био је најбољи европски и свјетски голман.
Владимир Беара је данас дједа који има 85 година. Живи са супругом Јадранком у Сплиту. Владимир потиче из српске православне породице Беара са Зелова. Његов отац Јаков је био запослен у Сплиту, гдје је Владимир и провео своје дјетињство. Ту, у Сплиту су и започели његови спортски кораци, који су га одвели у бијели свијет и довели међу најбоље спортисте свијета.
У понедјељак 23. септембра 2013. године, по благослову Његовог Преосвештенства Господина Фотија, Епископа далматинског, посјетио сам га са ћерком Ангелином у његовом дому у Сплиту. Посјета је протекла у топлом и пријатном озрачју. Уз кафу и разговор са овим дивним господином, вријеме је просто летјело. Имајући у виду његово здравствено стање, које је погоршано можданим ударом прије двије године а и скорашњу операцију, трудили смо се да га што мање оптеретимо.
Посјету Владимиру Беари, сам најавио неколико дана раније. У сусрету са њим, примијетио сам велику радост и одушевљење које је исказивао. У току нашег разговора, предао сам му поклон (икону-диптих Пресвете Богородице и мајке Параскеве), чему се веома обрадовао. Рекао ми је да му је то најдражи поклон од свих које је добио, нарочито због свете Петке, коју много воли и којој се стално моли. Видно радостан због поклона, извадио је ланчић који носи око врата, скромну шпагицу са малом иконицом свете мати Петке. То је опет, с друге стране, одушевило мене.
Он ми је потврдио да се од свога дјетињства не одваја од свете Петке. На ту тему је даље текао наш разговор. Владимир Беара је задњих година често и са радошћу одлазио у посјету манастиру Драговић. Волио је да разговара са монасима који су га увијек лијепо дочекивали. Рекао је да једва чека да се опорави како би поново отишао до Драговића, да се поклони светој Петки. Његова љубав према манастиру Драговић и светој Петки уткала му је његова мајка још у раном дјетињству. Наиме, када је имао шест-седам година, као и сва дјеца, волио је да се игра. Једном приликом игра је могла да га кошта живота. Скакао је са дјецом у неку рупу од пијеска и земље, дубине око шест метара. Скачући, он је направио салто, али је у доскоку ударио главом о камен. У том паду је умало настрадао. Владимир је пао у кому и у том стању је био око петнаестак дана у болници. Доктори нису имали добре прогнозе. Не знајући шта да чини, његова мајка га је у запрежним колима из Сплита одвезла у манастир Драговић да му се прочитају молитве за оздрављење. Молитве су читане пред иконом свете Петке. И за чудо Божије, Владимир се пробудио из коме на одушевљење свих. Чак су се и љекари, који су га тада лијечили, удивили овом догађају и приписали га чуду Божијем. Од тада га је његова мајка завјетовала светој Петки. Сваке године је ишла да се поклони Богу и светитељки и захвали на дару пројављеном кроз оздрављење малог Владимира.
Тај догађај је оставио неизбрисив печат у Владимировом животу. „Прошао сам“, каже Владимир, „све у животу, али сам се увијек молио Богу и светој Петки и данас се молим.“
Из наше перспективе гледано, можемо рећи да Бог не оставља оне који му се моле. Поред тога, свједоци смо, нажалост, како успјех не доноси увијек добро, нарочито у духовном смислу. Многи млади, успјешни људи изгубе се у својој тренутној, овоземаљској слави. Владимир Беара, међутим, може бити примјер свим младим људима-спортистима, како да се сачувају од овоземаљске славе. Он не само да је био успјешан у спорту, он је био, а то и даље јесте, поштен, осјећајан и побожан човјек, који цијени и чува праве животне вриједности.
Нека му света мати Параскева измоли од Господа Исуса Христа здравља, како би још који пут посјетио манастир Драговић, мјесто које је умногоме утицало на његов живот, и које он стално носи у своме срцу.

протонамјесник Славољуб Кнежевић
Сплит

ОБРАЋАЊЕ ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г. ФОТИЈА
НА ДРУГОЈ СКУПШТИНИ СНВ-а У ЗАГРЕБУ
(Загреб, 09. новембар 2013. године)

Уважена господо,

Дозволите ми да Вас срдачно поздравим на Другој скупштини СНВ-а у Загребу и да Вам пренесем благослове Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и надлежног Митрополита загребачко-љубљанског Г. Јована, који због својих обавеза нису са нама овде, али су ту ипак својом љубављу и молитвом.

Свима нама овде сабранима добро је познато да су темеље модерне европске мисли, а посебно њене политичке философије, поставили грчки философи и научници, првенствено Платон и Аристотел.

Платон је у оквиру своје идеалистичке философије сматрао да хармонију која постоји у космосу, треба на најмудрији начин оприсутнити у оквиру једне државе, тада државе града – полиса. Да би се тај идеал остварио, ту државу, по њему, треба да воде философи, то јесте најмудрији и најморалнији људи. Они би требали бити гарант да ће сви становници државе – полиса остварити своја права, а циљ државе је да се стара о добробити свих грађана. По Платону, читав свет се темељи на идеји Добра, па отуда добро мора бити и у основи државе.

Аристотел, пак, иако најдаровитији Платонов ученик, у својој теорији државе и философије уопште, много више нагиње реализму. Он не идеализује државу, али сматра да је човек првенствено друштвено – социјално биће (zoon politikon) и да се као такав остварује у оквиру једне државе. Држава је, дакле, дужна да то свакоме појединцу и своме грађанину омогући.

У раном Средњем веку блажени Августин нуди један свој концепт „Државе Божије“ (Civitas Dei) у којој је све утемељено на ауторитету вере и Цркве. Касније у Византији настаје позната теорија „симфоније“, по којој однос Цркве и државе треба да буде као однос душе и тела у човеку. Душа и тело не постоје једно без другога, а сврха им је да се међусобно помажу и изграђују. У историји српског народа најпознатији је остао период средњевековне „светосавске теократије“ у којој су владари неретко бивали светитељи, па је због тога светост у тој држави била уздигнута на пиједестал и постала критеријум свих ондашњих друштвених и културних токова.

Због времена, поменућемо само потоње социјалне и буржоаске револуције у Европи и Русији и страшне светске ратове из којих је проистекло савремено политичко доба. У наше време, време европске демократије и велике породице европских држава - којој од ове године припада и Хрватска, основна начела су демократија и владавина права. Под овим правом се подразумевају опште људска и мањинска права. На њима се темељи и сама Европска унија.

Дакле, од Платоновог идеализма – апсолутног добра, па до Аристотеловог реализма – добра колико је то могуће. Од Августинове државе Божије, до византијске „симфоније“ са немањићким идеалом „светости“. Од друштвених и социјалних револуција XVIII и XIX века, стигло се до европске демократије и опште прокламоване владавине људских права.

То је само овлаш дата генеза философских и политичких мисли о којима би свакако требало размишљати и, уколико је то данас могуће, понечему се од поменутог и вратити.

Какво је место и улога Цркве у свему наведеноме и какав је њен допринос држави уопште?
Православна Црква се увек чувала (са мање или више успеха) од уплитања у директне токове световне политике, чувајући византијски и немањићки принцип „симфоније“ (сарадње) у односу на државу. Потпуно су јасне Христове речи да „Царство моје“, тј. Црква „није од овога света“ (Јн. 8, 23), што не значи да Црква нема одговорност за свет и државу. Напротив, Црква, тј. ми хришћани смо позвани да будемо „со и светлост свету“, те благовесници основне хришћанске истине о Распећу и Васкрсењу Исуса Христа. Та крстолика вера у Христа и Васкрсење је оно што обликује целокупно деловање Цркве у друштву – како у духовном и културном, тако и у социјалном и политичком смислу. Црква је она која нам сведочи да је суштина вере, суштина Закона и Пророка - љубав према Богу и ближњим (Мт. 22, 40). То би требао бити и јесте њен највећи допринос свакоме друштву и свакоме времену, па и времену у којем ми данас живимо.

Са друге стране, као и људска институција, која постоји више од две хиљаде година, Православна Црква је чуварка и опште људских вредности: хришћанске традиције и морала, богослужбеног типика, црквене архитектуре, своје словенске писмености и ћириличног писма, фрескописа, иконе и црквеног појања. Обе ове поменуте компоненте – и божанска и људска – чине једну неодвојиву целину у деловању Православне Цркве и као такву је једино можемо истински разумети.

Овим скромним мислима бих завршио своје обраћање. Желим сваки успех у раду Другој скупштини СНВ-а у Загребу. Знамо да од тога увелико зависи будућност и добро српске заједнице, као и СПЦ у Хрватској. Пред српском заједницом у Хрватској стоје многи изазови и проблеми о којима други знају боље и више од мене. Што се тиче нас, представника СПЦ, ми се непрестано молимо за добро свих, за добро државе у којој живимо и свих њених грађана без обзира на веру и нацију. Бог нас је све створио и позвао да живимо у међусобној и братској љубави. На крају бих додао да ми Срби не тражимо ништа више од онога што нам Устав и закони Хрватске и Европске уније прописују, али да не пристајемо ни на мање од тога.

Живели и Бог вас благословио!

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У КРКИ

У недељу (10.11.2013.) на празник светога Арсенија Сремца Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства Епархије далматинске.

У својој беседи Епископ Фотије је рекао да се из јеванђељске приче о васкрсењу младића у Наиму види да је Христос Васкрсење и Живот. Потом је говорећи о светом Арсенију Сремцу ракао да је свети Арсеније наследио светога Саву на трону архиепископа српских и да је тридесет година као Пастир Добри управљао бродом српске Цркве.

После Свете Литургије Епископ Фотије је примио у посету Амбасадора Републике Србије у Хрватској г. Станимира Вукићевића, који је дошао да се поздрави пошто иде на нову службу амбасадора у Сарајево.

Потом је за све госте приређена трпеза љубави у манастирској трпезарији.

Беседа

link for download:here

ХРАМОВНА СЛАВА У КОЊЕВРАТИМА

На празник Светог великомученика Димитрија (8.11.2013.године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Коњевратима, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске.

На крају Свете Литургије након резања славског колача и благослова славског жита, које је ове године припремила Ана Јелић са својом породицом, Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о светом великомученику Димитрију, ранохришћанском мученику, који се прославио многобројним чудесима кроз историју Цркве.

Епископ Фотије је говорио и о наставку радова на обнови и уређењу храма светог великомученика Димитрија у Коњевратима апелујући на сав вјерни народ да помогне у обнови ове дивне светиње Епархије далматинске.

На крају је за све присутне, трудом вјерника наше парохије,припремљено мало послужење испред храма, а након тога је организован славски ручак у просторијама Црквене општине Шибеник.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ОЋЕСТОВО

У недељу (03.11.2013.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Оћестово, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.

У својој беседи Епископ Фотије је рекао да је Бог створио човека да би постао сличан Њему, то јест да би задобио Његове божанске особине – милосрђе, доброту и светост. Они који задобију те јеванђелске врлине постају синови и кћери Божије. Са друге стране Бог је толику слободу дао човеку да он може потпуно да се окрене ка злу и да смисао његовог живота буде детерминисано злом. Такви људи на жалост не постају слични Богу нити теже заједници са Њим и другим људима, већ су непрестано упућени само на себе и своје егоистичне прохтеве.

После Свете Литургије за све присутне госте и вернике приређена је трпеза љубави у трпезарији манастира Оћестово.