Епископ Иринеј

ВАСИЛИЈЕ
(1692 - 1693)

НИКОДИМ
(Бусовић)
(1693 - 1707)

СТЕФАН (Љубибратић)
(1728 - 1737)

СИМЕОН
(Кончаревић)
(1751 - 1762)

ВЕНЕДИКТ
(Крaљевић)
(1810- 1823)

ПАНТЕЛЕЈМОН (Живковић)
(1839- 1851)

ЈЕРОТЕЈ
(Мутибарић)
(1843 - 1853)

ЈОСИФ
(Рајачић)
(1848-1861)

СТЕФАН
(Кнежевић)
(1853 - 1890)

Др НИКОДИМ
(Милаш)
(1890 - 1911)

ДАНИЛО
(Пантелић)
(1921 – 1927)

Др МАКСИМИЛИЈАН (Хајдин)
(1931 - 1936)

Др ИРИНЕЈ (Ђорђевић)
(1931 - 1952)

НИКАНОР
(Иличић)
(1955 - 1986)

СТЕФАН
(Боца)
(1959-1978)

НИКОЛАЈ
(Мрђа)
(1979-1991)

ЛОНГИН
(1991-1999)

Фотије
(Сладојевић)
(1999-2017)

Др ИРИНЕЈ (Ђорђевић)
епископ далматински
(1931 - 1952)

Епископ Иринеј (у свету Милан Ђорђевић) рођен је 22. маја 1894. у селу Врнчанима од оца Добросава и мајке Драгиње. Основну школу је завршио у Такову, а Богословију светога Саве у Београду. Замонашен је у току Првог светског рата и као питомац Светог архијерејског сабора упућен на студије у Петроград, где је остао краће време. Потом је прешао у Оксфорд, у Енглеску, где је завршио студије и положио докторски испит. До повратка у отаџбину био је, за време рата, секретар, а потом и председник српског бироа у Енглеској. По повратку, 1919, рукоположен је у чин ђакона и упућен на Православни богословски факултет у Атини, где је и докторирао.

До избора за епископа био је суплент Богословије светога Саве у Сремским Карловцима, асистент и доцент Богословског фаултета у Београду, са ког положаја је и изабран за викарног епископа сремског. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 25. новембра 1928. од патријарха српског Димитрија, митрополита црногорско-приморског Гаврила и епископа темишварског Георгија. На овом положају је остао до 2. октобра 1931. године, када је изабран за епископа далматинског.

Доласком епископа Иринеја у Далмацију црквени живот је добио нови импулс. После напора који су трајали више од два века, започео је изградњу храма Светога Саве у Сплиту, а на Вису, где се после првог светског рата јавио покрет за прелазак у православље, осветио је нови храм Св. Кирила и Методија, који је после Другог светског рата срушен под врло чудним околностима.

После смрти епископа америчко-канадског Мардарија, 1935, администрирао је овом епархијом до избора новога епископа 1938. године. За време Другог светског рата, 1941, интерниран је у Италију, а после рата отишао је у Америку. Извесно време је вршио парохијску дужност у Стубенвилу, Охајо, и био професор Богословије у манастиру Светога Саве у Либертивилу. Након дужег боравка у Америци дошао је 1949. године у Енглеску, где је радио на универзитету у Кембриџу и ту га је и смрт затекла 27. августа 1952. Сахрањен је на лондонском гробљу.