Епископ Јеротеј

ВАСИЛИЈЕ
(1692 - 1693)

НИКОДИМ
(Бусовић)
(1693 - 1707)

СТЕФАН (Љубибратић)
(1728 - 1737)

СИМЕОН
(Кончаревић)
(1751 - 1762)

ВЕНЕДИКТ
(Крaљевић)
(1810- 1823)

ПАНТЕЛЕЈМОН (Живковић)
(1839- 1851)

ЈЕРОТЕЈ
(Мутибарић)
(1843 - 1853)

ЈОСИФ
(Рајачић)
(1848-1861)

СТЕФАН
(Кнежевић)
(1853 - 1890)

Др НИКОДИМ
(Милаш)
(1890 - 1911)

ДАНИЛО
(Пантелић)
(1921 – 1927)

Др МАКСИМИЛИЈАН (Хајдин)
(1931 - 1936)

Др ИРИНЕЈ (Ђорђевић)
(1931 - 1952)

НИКАНОР
(Иличић)
(1955 - 1986)

СТЕФАН
(Боца)
(1959-1978)

НИКОЛАЈ
(Мрђа)
(1979-1991)

ЛОНГИН
(1991-1999)

Фотије
(Сладојевић)
(1999-2017)

ЈЕРОТЕЈ (Мутибарић)
епископ далматински
(1843 - 1853)

Јеротеј (у свету Игњатије Мутибарић) рођен је у Бегечу, Бачка, 1799. године. После завршених филозофских и теолошких студија, Игњатија Мутибарића је замонашио 7. фебруара 1824. године митрополит Стефан (Стратимировић) у манастиру Раковцу. Манастир Раковац се сматрао дворским манастиром и велики број црквених великодостојника је замонашен, не случајно, у овом манастиру.
Јеротеј (Мутибарић) је у клирикалним школама у Вршцу и Сремским Карловцима предавао црквено појање. Поред Архимандрита Димитрија (Крестића) и Дионисија (Чупића), Јеротеј (Мутибарић) је спадао у ред најбољих познавалаца карловачког појања. Карловачко појање је за време Чупића било прилично отегнуто, те га је, по жељи митрополита Стефана Статимировића, Јеротеј Мутибарић скратио. "Коначну редакцију данашњег карловачког појенија дао је, дакле, Јеротеј Мутибарић. Мада је ишао већ прилично утрвеним стазама, које су Крестић и Чупић предспремили, његова заслуга није тиме ни у чем умањена и његово име остаће са пуним правом забележно уз имена Крестића и Чупића".

На заседњу Светог архијерејског синода 30. децембра 1832. године, у коме су узели учешћа митрополит Стефан Статимировић и епископи будимски Стефан (Станковић) и вршачки Максим (Мануиловић), одлучено је да се протосинђел Јеротеј произведе за "дјествителног" архимандрита манастира Гргетега.

За епископа далматинског изабран је 1843. године, пошто је његов претходник, епископ Пантелејмон (Живковић), сјајан архијереј у сваком погледу, морао, по царевом налогу, напустити Далмацију. Хиротонисан је за епископа далматинског 25. октобра 1843. године.

Својим личим прилогом основао је фонд за девојачку школу у Далмацији. Покушао је да оснивњем конзисторије организује нормалан живот своје епархије, али му грађанске власти то нису дозволиле. Уклоњен је насилно из своје епархије 1853, као што ће, касније, бити уклоњени и његови наследници, епископи: Никодим (Милаш) и Димитрије (Бранковић). После тога је живео још пет година.

Умро је 1858. године у Сремским Карловцима, а сахрањен у манастиру Гргетегу.