Епископ Јосиф

ВАСИЛИЈЕ
(1692 - 1693)

НИКОДИМ
(Бусовић)
(1693 - 1707)

СТЕФАН (Љубибратић)
(1728 - 1737)

СИМЕОН
(Кончаревић)
(1751 - 1762)

ВЕНЕДИКТ
(Крaљевић)
(1810- 1823)

ПАНТЕЛЕЈМОН (Живковић)
(1839- 1851)

ЈЕРОТЕЈ
(Мутибарић)
(1843 - 1853)

ЈОСИФ
(Рајачић)
(1848-1861)

СТЕФАН
(Кнежевић)
(1853 - 1890)

Др НИКОДИМ
(Милаш)
(1890 - 1911)

ДАНИЛО
(Пантелић)
(1921 – 1927)

Др МАКСИМИЛИЈАН (Хајдин)
(1931 - 1936)

Др ИРИНЕЈ (Ђорђевић)
(1931 - 1952)

НИКАНОР
(Иличић)
(1955 - 1986)

СТЕФАН
(Боца)
(1959-1978)

НИКОЛАЈ
(Мрђа)
(1979-1991)

ЛОНГИН
(1991-1999)

Фотије
(Сладојевић)
(1999-2017)

ЈОСИФ (Рајачић)
патријарх српски
(1848 - 1861)

Илија Рајачић (у монаштву Јосиф) рођен је у Лучанима 20. јула 1785. од оца Луке, свештеника, и мајке Василије. Основна знања добио је у немачким грађанским школама, а затим је учење наставио у Загребу, Карловцима и Сегедину, где је код пијариста завршио прву и другу годину филозофије. Студије је наставио у Бечу, где је учио латински језик, лепе уметности и више науке, али универзитетске студије није завршио. Студије је прекинуо услед ратних прилика и ступио у ђачки батаљон, 1809, када су се Французи приближили Бечу.

Пошто је прекинуо студије, ставио се на располагање своме епископу Мојсију (Миоковићу) и 10. априла 1810. примио монашки чин у манастиру Гомирју. Као гомирски свештеномонах, а касније и протосинђел, службовао је у епископском двору у Плашком. За архимандрита произведен је 20. децембра 1811. Као архимандрит гомирски и аминистратор Епархије пакрачке посвећен је 24. јуна 1829. за епископа далматинског у Саборној карловачкој цркви од митрополита карловачког Стефана (Стратимировића).

Као епископ далматински владика Јосиф је отворио у Шибенику Клирикалну школу. Када је од њега затражен извештај на који начин би се из далматинских православних цркава могле уклонити руске богослужбене књиге и колико би стајало штампање истих у Бечу или Пешти, избегао је одговор на тај начин што је за штампање дао врло високу цену у жељи да се од тога плана одустане.

До првог сукоба између епископа Јосифа и далматинске владе дошло је поводом преласка двојице свештеника у унију. Полемика се још више заоштрила када му је саопштено да је задатак владе да подстиче прелазак православних верника на унију. Епископ Јосиф био је присиљен да дигне свој глас због прозелитизма, због којег је дошло до великог узнемирења у народу и до демонстрација. Када су грађанске власти затражиле брисање из православних матичних књига оних лица која су прешла на унију, епископ Јосиф се није дао заплашити и није издао наређење парохијском свештенству за брисање тих лица у парохијским матицама. Најзад, одлуком Дворске канцеларије од 5. јула 1833. епископ Јосиф премештен је за епископа вршачког. Ова вест је обрадовала римокатолике, а растужила православне вернике.

Својим одлучним ставом у одбрани православља епископ Јосиф стекао је симпатије код митрополита Стефана (Стратимировића), чијим је заузимањем и синодално изабран за епископа вршачког.
Својим прилогом од 3.600 форината епископ Јосиф положио је темељ гимназијском фонду у Вршцу. Врло брзо је пожелео да из Вршачке епархије пређе у Бачку епархију, али му се жеља није испунила.

Приликом избора новога митрополита у августу 1842. царском комесару је наређено да у случају да не дође до слоге у избору једнога лица, и то једногласно, саопшти Народно-црквеном сабору да ће цар именовати новога митрополита. Тако се и догодило. Први пут у историји Карловачке митрополије цар је у лицу епископа вршачког Јосифа именовао карловачког митрополита. Иако је постао митрополитом, што је толико желео, Јосиф је био незадовољан и поражен оваквим исходом. Овај преседан ће 1881. године послужити цару да именује епископа бачког Германа (Анђелића) за српског патријарха.

У време доласка митрополита Јосифа на положај поглавара Карловачке митрополије заоштравају се односи између јужних Словена и Мађара, а такође и између Мађара и Немаца у Аустроугарској царевини. Својим познатим и значајним дугим говором у Горњем дому Пожунске дијете устао је митрополит Јосиф у заштиту свога народа. Овим говором покушао је да заинтересује надлежне државне факторе за отварање свештеничког семинара, уздизање гимназија у Карловцима и Новом Саду у ранг пуних гимназија и поправљање стања у постојећим учитељским школама. Успео је само да отвори Митрополитску штампарију у Карловцима.

Када је талас револуције, који је пошао из Париза, захватио и Аустрију, дошло је до велике узнемирености и врења међу Србима у Аустријској царевини. Видећи узрујаност српског народа, митрополит Јосиф је одлучио да се прикључи народном покрету рекавши: „Ми ћемо с народом, па шта Бог да.” Наиме, млађи школовани људи су желели велику државу у којој би се нашли сви Срби, старија пак школована српска генерација желела је потпуну грађанску равноправност за Србе, а сељаци, притиснути кулуцима и наметима, олакшање свога стања. Митрополит Јосиф је за 1. мај 1848. сазвао претходни састанак у циљу формирања јавног мишљења, с тим да касније сазове Народно-црквени Сабор. У целу ову акцију укључила се Србија са жељом да помогне Србима у Војводини. Карловачка скупштина 1848. године потпуно је успела да повеже све Србе. „Она је дала прилике Србији да врати Војводини стари дуг из времена устанка и да се и пред собом и пред целим светим покаже као потпуно зрела за пуну политичку самосталност, коју тада формално још није имала”.

Иако је мађарска влада тражила да се рад Мајске скупштине обустави, она је наставила рад. Скупштини у Карловцима присуствовали су у великом броју Срби из Србије, а такође и изасланици и посматрачи српске владе. Ова скупштина се издваја од свих осталих, јер су у њеном раду учествовали представници целокупног српског народа без обзира на државне и покрајинске границе. На њој је митрополит Јосиф проглашен за патријарха и у том достојанству потврђен је царским манифестом од 15. децембра 1848. „Патријарашка част, тада од народа обновљена остала је као од народа створена, а не од власти подељена, како је Аустрија покушавала представити.”

Покушај патријарха Јосифа да у Карловцима 1854. године отвори универзитет није успео.

Иако омрзнут на двору цара Фрање Јосифа I , патријарх Јосиф одважно је бранио црквено-народне интересе и због тога често долазио у сукоб са царем и централним властима у Бечу. Такав је био и онда када су биле у питању чисто црквене ствари. Није, на пример, дозволио епископима (далматинском, ердељском и буковинском) да учествују у раду синода који је 1852. требао да попуни четири упражњене епархије, јер поменуту тројицу није бирао Свети архијерејски синод Карловачке митрополије, већ су именовани. Именовање православних епископа од стране цара патријарх је сматрао противним канонским прописима Православне цркве и српским привилегијама тим пре што се и сам стидео свога именовања за митрополита.

Укидање Војводине 1860. болно је одјекнуло у души остарелог патријарха који је тим поводом упутио свој протест цару. Цар је својеручним писмом дозволио састанак Народно-црквеног сабор који је отворен 2. априла 1861.

Исте године, 1. децембра 1861, умро је патријарх Јосиф у Карловицма. Сахрањен је у Саборној карловачкој цркви.