Епископ Никанор

ВАСИЛИЈЕ
(1692 - 1693)

НИКОДИМ
(Бусовић)
(1693 - 1707)

СТЕФАН (Љубибратић)
(1728 - 1737)

СИМЕОН
(Кончаревић)
(1751 - 1762)

ВЕНЕДИКТ
(Крaљевић)
(1810- 1823)

ПАНТЕЛЕЈМОН (Живковић)
(1839- 1851)

ЈЕРОТЕЈ
(Мутибарић)
(1843 - 1853)

ЈОСИФ
(Рајачић)
(1848-1861)

СТЕФАН
(Кнежевић)
(1853 - 1890)

Др НИКОДИМ
(Милаш)
(1890 - 1911)

ДАНИЛО
(Пантелић)
(1921 – 1927)

Др МАКСИМИЛИЈАН (Хајдин)
(1931 - 1936)

Др ИРИНЕЈ (Ђорђевић)
(1931 - 1952)

НИКАНОР
(Иличић)
(1955 - 1986)

СТЕФАН
(Боца)
(1959-1978)

НИКОЛАЈ
(Мрђа)
(1979-1991)

ЛОНГИН
(1991-1999)

Фотије
(Сладојевић)
(1999-2017)

НИКАНОР (Иличић)
епископ бачки
(1955 - 1986)

Епископ Никанор (у свету Недељко Иличић) рођен је 6. новембра 1906. у Новом Бечеју од родитеља Недељка и Софије Туцаков. Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију у Великом Бечкереку. После завршене Богословије у Сремским Карловцима, дипломирао је на Богословском факултету у Београду као питомац епископа темишварског др Георгија (Летића). Исте године је замонашен по чину мале схиме у манастиру Крушедолу на Ђурђиц. Замонашио га је архимандрит Сава (Трлајић), потоњи епископ-свештеномученик горњокарловачки, кога ће будући епископ Никанор и наследити на епископској катедри. Као монах постао је сабрат манастира Св. Ђурђа у Темишварској епархији и у исто време постављен за суплента гимназије у Великом Бечкереку. Такође је постављен и за парохојског ђакона и радио на организацији богомољачког покрета. Професорски испит положио је 1933, а протођаконом је постао 1939. На овом положају га је затекао и избор за епископа горњокарловачког 20. маја 1947.

У чин презвитера рукоположио га је 24. маја исте године митрополит загребачки др Дамаскин. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 3. јуна 1947. Хиротонију је извршио патријарх српски Гаврило са епископима злетовско-струмичким Викентијем и шумадијским Валеријаном.

Нови епископ горњокарловачки Никанор добио је у администрацију епархију далматинску, којом је администрирао све до 1951. Међутим, када је пошао у Далмацију да прими администрацију, претучен је у Кистању и физички спречен да дође у седиште епархије. Рад епископа Никанора на обнови живота десетковане Горњокарловачке епархије спречаван је од грађанских власти на сваком кораку. Четири године доцније, 1951, епископ Никанор је, по свом пристанку, премештен у Сремску епархију, где је опет требало видати ратне ране и обнављати разорене парохијске храмове и сремске манастире. После смрти епископа бачког др Иринеја (Ћирића), изабран је 1955. за епископа бачког. Као епископ бачки неговао је у богослужењу велељепије наслеђено од свога претходника.

Поред епархије далматинске, епископ Никанор је администрирао и епархијама Шабачко-ваљевском, Сремском (у два маха) и више година Будимском епархијом. Још у време када је био професор написао је уxбеник из литургике за четврти разред средњих школа и Катихизис. Своје радове је објављивао углавном у Духовној стражи и Гласнику Српске православне цркве. Умро је 6. новембра 1986. у Сремској Каменици, а сахрањен у крипти Саборне цркве у Новом Саду.