Епископ Василије

ВАСИЛИЈЕ
(1692 - 1693)

НИКОДИМ
(Бусовић)
(1693 - 1707)

СТЕФАН (Љубибратић)
(1728 - 1737)

СИМЕОН
(Кончаревић)
(1751 - 1762)

ВЕНЕДИКТ
(Крaљевић)
(1810- 1823)

ПАНТЕЛЕЈМОН (Живковић)
(1839- 1851)

ЈЕРОТЕЈ
(Мутибарић)
(1843 - 1853)

ЈОСИФ
(Рајачић)
(1848-1861)

СТЕФАН
(Кнежевић)
(1853 - 1890)

Др НИКОДИМ
(Милаш)
(1890 - 1911)

ДАНИЛО
(Пантелић)
(1921 – 1927)

Др МАКСИМИЛИЈАН (Хајдин)
(1931 - 1936)

Др ИРИНЕЈ (Ђорђевић)
(1931 - 1952)

НИКАНОР
(Иличић)
(1955 - 1986)

СТЕФАН
(Боца)
(1959-1978)

НИКОЛАЈ
(Мрђа)
(1979-1991)

ЛОНГИН
(1991-1999)

Фотије
(Сладојевић)
(1999-2017)

ВАСИЛИЈЕ
епископ далматински
(1692 - 1693)

После ослобођења Книнске крајине од Турака престала је у овим крајевима црквена јурисдикција дабробосанских митрополита. Будући да се српски народ није хтео потчинити грчком архиепископу у Млецима, а 1692. годипе је избегао из Босне у Далмацију епископ Василије, замољен је патријарх Арсеније III (Црнојевић) да Василија постави за епископа далматинског. Када је од патријарха потврђен, епископ Василије се настанио у Голубићу крај Книна. Пошто су млетачке државне власти тражиле од епископа Василија да за свога старешину призна архиепископа филаделфијског, који резидира у Млецима, а он то није хтео учинити, напустио је 1693. Далмацију и вратио се у Босну.