Епископ Никодим

ВАСИЛИЈЕ
(1692 - 1693)

НИКОДИМ
(Бусовић)
(1693 - 1707)

СТЕФАН (Љубибратић)
(1728 - 1737)

СИМЕОН
(Кончаревић)
(1751 - 1762)

ВЕНЕДИКТ
(Крaљевић)
(1810- 1823)

ПАНТЕЛЕЈМОН (Живковић)
(1839- 1851)

ЈЕРОТЕЈ
(Мутибарић)
(1843 - 1853)

ЈОСИФ
(Рајачић)
(1848-1861)

СТЕФАН
(Кнежевић)
(1853 - 1890)

Др НИКОДИМ
(Милаш)
(1890 - 1911)

ДАНИЛО
(Пантелић)
(1921 – 1927)

Др МАКСИМИЛИЈАН (Хајдин)
(1931 - 1936)

Др ИРИНЕЈ (Ђорђевић)
(1931 - 1952)

НИКАНОР
(Иличић)
(1955 - 1986)

СТЕФАН
(Боца)
(1959-1978)

НИКОЛАЈ
(Мрђа)
(1979-1991)

ЛОНГИН
(1991-1999)

Фотије
(Сладојевић)

НИКОДИМ (Бусовић)
епископ далматински
(1693 - 1707)

Никодим (Бусовић), пострижник манастира Крке и дугогодишњи парох у Шибенику, хиротонисан је за епископа далматинског од млетачко-далматинског Мелетија (Типалдија) и једног грчког архијереја са острва Крфа 24. јуна 1693. Патријарх Арсеније III замерио је Никодиму што се дао хиротонисати „по туждих странах”, а то су учинили и православни Срби у Далмацији. Касније, 1696, патријарх је признао ову хиротонију јер се уверио да Никодим није преверио, поверивши му управу над свима православнма у Далмацији. Никодим је боравио у манастиру Крки и називао се „епископ крчки”. Из свога пострига је врло ревносно управљао епархијом, унапређивао црквени живот и неговао благољепије у богослужењу. Опустели, 1619, манастир Драговић је обновио 1694. Убрзо се Никодим преселио у Шибеник где је упорно радио на ослобођењу православних Шибенчана од утицаја и притиска латинског бискупа.
Доласком Јустина Риве за генералног ировидура Далмације, положај православних се нагло погоршао, јер је Рива, поред осталог, желео Никодима подвргнути јурисдикцији римокатоличког сплитског надбискупа. Због овога је дошло до побуне, на чије се чело ставио драговићки јеромонах Исаија. Он је на крају био осуђен на доживотну робију, а епископ Никодим је избегао у Свету Гору. Вратио се у Далмацију 1707. године и 20. децембра исте године умро је у манастиру Крки.